Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац. Дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објавио збирке приповедака Луталице (СКЦ Крагујевац, 2006), Рат љубави и друге приче (Филип Вишњић, 2007), Тајна пурпурних зора (Everest media, 2020), Сво воле морнаре (2023. у припреми), романе Авантуре победника (Пресинг, 2021), Филип од злата (Поетикум 2021), Доктор Метузалем (Пресинг, 2022), Признања и сећања (Klett, 2023) и теоријске књиге Хришћанство и филм (Отачник и Бернар, 2017), Cultural Policy of Yugoslav Self-Management (Globe Edit, 2018), Хришћанство и уметност (Библос, 2021), Бити другоме утеха и охрабрење – есеји о хришћанству и култури (Библос, 2023) и Јавни интерес у култури – теоријске основе и полазни критеријуми вредновања (Завод за проучавање културног развитка, 2023). Превео је књиге Ломоносов, царски помоћник Јурија Нечипоренка (Књижевни клуб Брчко, 2014), У светли дан – избор из новије руске поезије (Пресинг, 2022) и Е, јбг! Владимира Коваљенка (Пресинг, 2023). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Организатор је истраживања у Заводу за проучавање културног развитка, редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.

АЛЕРТОН И ДРУГЕ ПРИЧЕ

НАЈМАЊЕ ПРИЧЕ

Дао ми је малог плавог мачка од пластике, са раширеним рукама, као да неког чека за загрљај, на чијим леђима је писало да је направљен у Хонг Конгу. Ја сам му заузврат дао метални револвер на каписле.

Он је погинуо у рату.

Ја сам и даље жив.

—

Кад сам чуо да је погинуо, само сам помислио да ли је тада био усамљен на тој чистини надомак шуме, како су ми испричали.

Прво што сам рекао, у себи, било је „Плаво око моје“. Мада он није имао плаве очи.

—

Увек је хтео некуда да оде. Највише у Јапан. Још као мали припремали смо се да постанемо нинџе.

Онда је отишао у смрт. Није хтео, али ето…

—

Смрт мирише. На прашак за веш.

Сањао сам ту реченицу. Не знам шта значи.

—

Моје је прошло. Можда ће се једном вратити, не знам.

Тако ми је рекао док смо седели и пили еспресо.

Срешћемо се једног дана, рекао сам и он ме је погледао.

То су нам били најдражи стихови кад смо били тек нешто више него деца.

—

Све што ме још привлачи је да седим у неком кафеу уз еспресо и цеђени сок од поморанџе, евентуално џек денијелс, и безинтересно посматрам људе.

Да ли је то бежање од смрти или опрезно приближавање? Да је опипамо. Да видимо шта ту има.

—

Кад сам путовао у сусрет рату, био је тако прозрачан дан, који никад нећу заборавити.

И на свакој раскрсници су стајали неки снолики младићи, за које и данас мислим да су били анђели.

—

Мислим да се, ипак, отуда више никад нисам вратио.

—

Све је прошло и све долази, рекао сам. Није ми одговорио.

ГРАДОВИ

Само једном сам био у Лондону, али дуго нисам могао да пишем ни о чему другом.

Не о метежу или о култури, о круни или криминалу, него само о те две улице, окружене зградицама са фасадама од црвене цигле, близу хостела у ком сам становао. Кроз које сам сваки дан пролазио на пут до метроа и за које нисам ни знао да их примећујем.

Али моје писање јесте.   

—

У Њујорку сам свуда видео утваре. Мислио сам да сам луд, али после сам путовао у друге градове и нигде више нисам видео ниједну.

У Њујорку зато нисам писао о солитерима ни о Квинсу, већ само о тим утварама.

—

Кад сам први пут дошао у Москву, већ на аеродрому сам рекао, а касније и написао, како ми прија тамошњи ваздух, као да ми отвара плућа и чини ме лакшим.

Неколико година касније, баш тамо, на Шереметјеву, док је чекала у реду за пасошку контролу, умрла је моја сестра.

—

У граду  у ком сам рођен, моја петоспратна зграда је била једна од највиших. Са кухињске терасе сам гледао како, заједно са заласком сунца, тамо преко реке пламте запаљена села.

—

Београд је за мене био звук трамваја које сам чекао испред СКЦ-а, једна тиха ритмична музика, свеприсутна.

—

Дођи код мене у Париз, рекао ми је. Али никад нисам отишао.

—

У Севастопољу сам са Артјомом, кад му се завршила смена у ресторану, дуго седео на обали и гледали смо у море… иако је био мркли мрак.

ПИТАЊА

Хеј, где си. Нисам ту.

Завршила се смена.

То све траје. Ноћима. Ноћима.

Све сам даље.

Где? Ту. Куда? Никуда.

Зашто? Ајде, молим те.

Хоћеш? Не. Хоћеш? Да.

Идемо? Идемо.

Идемо? Иди ти, ја ћу за тобом.

Успори док причаш. Ништа те не разумем.

Пожури. Ништа, само кажем пожури.

Не. Нећу. Одлучио сам.

Здраво или добар дан.

Колико? Много је. Не, стварно је много. Не фолирам те.

Отишао је. Само отишао. И готово.

Како мислиш да нема разлога? Увек постоји разлог. Увек… нам нешто… дише за вратом.

Увек. Никад. Сада. Одмах. Никад.

Довиђења или збогом.

Ја више волим тако. У реду, не инсистирам. Сви смо различити.

Нека буде.

Добар дан или добро вече.

СУСРЕТИ

Неке људе бих тако желео поново да видим, макар само на трен. Најчешће неке од оних које сам у животу видео само једном. Или оне које сам сам гледао из прикрајка, а да они можда нису ни знали да постојим.

Слутим. Само слутим. То једино знам.

Џеки је доносио свеж дах. Знао сам да би се то променило ако бих га упознао. Зато смо остали на здраво-хвала-молим.

Њој то никад нисам рекао. Сада се повремено виђамо и лепо се поздрављамо. Драго ми је због тога.

Одрастао си кад више не пропадаш у земљу због неких ствари које си радио. Или си тада у ствари почео да умиреш. Има ли разлике?

Зечје време. Рибље време.

Прштимо. Више не.

Све је ту. Ја нисам.

Само смо се једном видели. А онда ми је годинама писао о сваком лепом и ружном догађају у свом животу, како бисмо их поделили. Некако је мислио да то има смисла. Како је замало умро, како је написао нешто ново, како се запослио, како је нашао добру девојку. Дуго се не би оглашавао, а онда би се опет јавио. Можда ће опет.

Кад год сам на плажи или кад видим песак, помислим на моју прву љубав, која је сада, кажу, у Калифорнији. За коју замишљам да је стално на плажи, са влажним песком свуда по кожи која можда и даље, као некада, има боју беле кафе.

Сви су ту. И ја. И ја. Исто.

Једном ћу ући тамо где си и ти. Све ће бити једном.

АЛЕРТОН

„Имаш превише тужан поглед за своје године, дечаче. То је донекле привлачно, али није добро за твоју будућност“, говорио му је отац, фини и проседи њујоршки господин у плавом џемперчићу и настављао да чита неку од својих књига, Гора Видала, Сола Белоуа, Остера, Рота или Апдајка, већ према расположењу.

—

Мајка је говорила само кад је на прозаку и када би ретко, највише једном месечно отишао код ње, па му није рекла ништа ни када јој је саопштио да планира да путује у Европу. Само је слегнула раменима и отпила гутљај смутија, кроз прозор свог скупо рентираног стана одсутно гледајући групу џогера како орно трче по Централ парку.

—

„Европа није оно што је некад била“, говорио му је професор Шефнер, са којим је понекад обилазио музеје и галерије и коју му се отворено удварао, али Алертон није марио за то. Професор је био је врло образован човек, од кога је могао много тога да научи о Уисмансу, Дрије ла Рошелу, Берђајеву или Монтерлану, за које је у Америци, а уосталом и било где другде, мало ко знао.

—

Грејс га је назвала док је на телефону слушао концертни снимак Televisiona, баш на „Само једно мало путовање и сладак си за цео живот“, и док су га са свих страна већ окруживали кофери пуни његових ствари.

—

Његов отац је волео Грејс Полидоријус и, иако се, као сваки фини либерални њујоршки господин у плавом џемперчићу, никада није мешао у синовљеве односе, очито је волео да га види са ћерком свог омиљеног цимера са Принстона, озбиљном и паметном девојком посвећеном студијама архитектуре, за коју су сви веровали да јој се нема шта замерити.

—

Никада му није рекла због чега је свог оца, угледног адвоката са Принстона, често плачући називала манијаком, а он је није питао, желећи само да је се што пре отараси и гадећи се њених слина које су му се сливале низ рукав беле кошуље.

—

Када га је назвала и питала је га да ли би желео да и она пође са њим – никада није била у Европи, а могла би да паузира један семестар на студијама, њој то свакако не би одбили – Алертон је мирно рекао да жели да иде сам. Она је питала „Скроз сам или без мене?“, он одговорио „Скроз сам“ и на томе се завршило.

—

Када је завршио разговор са Грејс, позвао је Хуаниту, која се у његовој соби створила готово у тренутку, у својој неизбежној блиставо белој кецељи.

„Нини, молим те“, рекао је, „Ако би ми помогла да распакујем ове ствари. Нећу да носим више од два кофера.“

„Сигуран си?“, питала га је Хуанита. „Одлучио си да останеш краће или…?“

„Ништа нисам одлучио“, рекао је Алертон. „Али нећу да носим сто кофера, као неки дебил. Нисам ја… туриста“.

—

Пре него што је изашао из стана, Алертон је спустио поглед на визиткарту коју му је дао професор Шефнер и пре него што ју је поново одложио у џеп својих белих панталона, видео је како на њој, испод грба у облику грифона, пурпурним словима пише име „Клеменс де Рош“,  са потписом „колекционар“. И то име му се, не као из стварности него из снова, учинило некако познатим.

—

У Паризу је на питање Клеменса де Роша, постављено на одличном енглеском, са некаквим неодредивим и свакако не француским нагласком, откуд то да се зове Алертон, када, колико зна, то није име него презиме, одговорио како је добио име по девојачком презимену очеве мајке, чији су славни преци у Америку стигли на броду „Мејфлауер“. Клеменс де Рош је само задовољно климнуо главом, протрљао руке, дланом о длан, и стрпљиво и одлучно почео да га уводи у тајне Европе.