SVETA ANA SE MOLI ZA NAS Jelena Vukanović

Posetila me je Ana,
a meni glava u metku,
učim napamet pesmu,
i ne mogu da je lepo ugostim,
jer pravim akrobacije uziđena,
već sam i klovn i puž postala.
Koliko je teško kretati se,
u zemlji, i zidu, peti se uz stepenice:
Godinu dana čekala sam biljku iz Australije, posadila je,
a onda zaboravila da je zalijem,
bez obzira što je kiša bila milostiva,
što smrtonosna buba nije bila gladna.
Ja sam zaboravila ono što sam volela, i to od silne ljubavi, zaboravila.
Malo ubija veliko.
Ana me čeka tako lepa, meka, samo se za mene obukla,
a ja ne mogu.
Čujem ono što sam uvek htela čuti:
Došla sam po tebe.
Idemo.
Svaki glagol završi se na papiru.
Ja igram ovde za budale jer imam za koga;
Kao da ne bih u nedođiji mogla
nepomična da vratim glavu iz metka,
da izvučem veliko iz malog,
da izvučem san iz jave:
da iz vimena uzmem zlatnoga mleka.

Ne ostavlja se dete kod kuće sa temperaturom da spava,
ne ide se na izložbu uz misao ma ništa mu neće biti,
ne ljube se trolovi i gamadi,
ne ide se nigde s grižom savesti –
jer niko takvu ne može lepo da te ugosti.
I nikoga takva iz podruma nećeš izvući.

Osim mene, osim mene!