Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за српску књижевност и језик са компаратистиком. Управља Библиотеком „Никола Сикимић Максим” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм БиблиоСалон.  Научни радови из народне књижевности, фолклористике и савремене књижевности објављени су јој у часописима и тематским зборницима. Главни је и одговорни уредник књижевног часописа „Максим“, који издаје библиотека у Кучеву.  Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022).

КАТАНАЦ

Данас је збиља леп дан за сахрану и лагану шетњу до гробља. Већ ми је вруће у црном, али уживам у начину на који ми се хаљина увија око ногу док корачам. Могу набројати на прсте колико сам пута крочила у ово двориште. Не сећам се да сам икада била у кући. Чудно, када се узме у обзир да мој тата овде одувек често борави. Нарочито откако живи сам. Сахрана ми је преко главе, али ме не потресају. Разврставам их и памтим према лепом или ружном времену. Ретко на њих и идем. То се од мене не очекује. На ову сам, ипак, желела да дођем. Није ово само погреб блиског татиног пријатеља, ово је погреб и једног дела сеоске историје и једног дела мог детињства. 

Нисам сигурна колико сам пута уживо срела чика Тому, а још мање колико сам и да ли сам са њим разговарала. Тек сада размишљам о томе. Сећам га се како седи и држи флашу пива у руци, али колико пута сам тај призор видела – не знам. Увек је био ту негде, иза кулиса мог живота, али неопозиво присутан: у татиним причама, у хлебу који је правио, и у том живописном надимку који му је тако добро стајао – Шкемба. Веровала сам, као и сви остали, да је надимак добио због свог огромног стомака. Тек када се разболео, тата ми је испричао да чика Тома у младости није имао стомак, да је био мршав и ситан, а надимак му је наденуо баш он кад су имали 12 или 13 година. Подсећао га је на „неког глумца из неког филма у коме је глумио и Чкаља, јер се тај глумац, не Чкаља, тако звао у том филму“. Довољно је било да у у Гугл претраживач укуцам Чкаља и Шкемба и да пронађем списак глумаца телевизијског филма „Лопови, таленти и обожаваоци“, из далеке 1967. године, у режији и по сценарију Радивоја Лоле Ђукића. И заиста, у том филму Ђокица Милаковић глуми Шкембу. 

Стомак је, према томе, порастао много касније и унео заблуду о пореклу надимка. Као да је надимак, који је један сценариста и редитељ смислио, а мој тата наденуо, одредио судбину свог носиоца, а не обратно. Као да је један уметнички лик одредио изглед једног сеоског пекара. 

О томе размишљам док корачам ка дворишту, док изјављујем саучешће и пружам упаљену свећу преко сандука, уз поглед строго управљен напред, да случајно кроз окно поклопца-фрижидера не погледам у покојниково лице. Пажњу ми скрећу људи које препознајем. Тата седи на столици у дворишту, и док га посматрам тако окруженог својим вршњацима и људима млађим од себе, не могу да не приметим колико је остарио. Када га питају како је, он кроз смех каже: „Добро сам кад нисам на бандери.” 

Мало му је пријатеља остало. За кратко време га је више њих напустило, чак и онај за кога нисам знала ни да постоји док није умро, јер је живео у Француској. Знала сам, међутим, причу о њему: како су он и тата у фићу спаковали чак 36 прасића, ни мање ни више, и продали их на Каленић пијаци. Фића је био и остао неприкосновено, свемоћно возило, возило у које је могло да стане три туцета прасића, али и циркулар за дрва, онај који и сада стоји иза куће, и на коме је пре неколико година страдао и један палац. Тог дана позвао ме је чика Томин син, човек који мог тату посећује чешће него ја, и рекао ми да се тата „мало посекао на циркулар“. Није ми било јасно како се људи мало посеку на циркулар, али испоставило се да прст није био одсечен, већ исечен по дужини и да су га лекари саставили и закрпили. Убрзо је могао да га користи нормално. Нажалост, чика Тому лекари нису успели да закрпе. Његова напаст дошла је изнутра. 

Одиста је леп и сунчан дан. То не може и не сме бити свеједно. Нестрпљиво чекам да свештеник стигне и да већ једном кренемо. Зато већ трећи пут излазим из дворишта, спуштам се који метар ниже ка цркви и заустављам се пред вратима пекаре. Тата каже да се на том месту некад налазио кош за кукуруз, и да су он и чика Тома у њему крили торбе када тобож крену у школу, а  заправо ко зна где по селу. Тешко ми је да их замислим као дечаке. Тешко ми је да замислим и да је на том месту икада било ишта друго осим пекаре „Стиг“. Двокрилна врата изгледају исто: испуцали дрвени оквир и шест стаклених прозорчића, кроз које се види бела завеса. Улазила сам у пекару небројено пута, кад год је било моје задужење да ујутру одем по хлеб. Кроз маглу се сећам да бих увек унутра некога затекла. Ја бих само раширила белу платнену торбу да баба Ружа у њу убаци топле векне и одмах се враћала кући, али старији људи, највише жене, често су се у њој дуже задржавали.

Пекара је била место на коме су се сазнавале сеоске новости и трачеви, нешто попут јутарњег издања дневне сеоске штампе. Кафана би била оно вечерње издање, али у кафану није свако ишао. Са друге стране, мушкарци сасвим сигурно нису најсавесније слушали и преносили све детаље. Тако се и даље препричава како је један деда замало страдао када се кући вратио само са – хлебом. На сва бабина питања о сеоским занимљивостима одговарао је са: „Не знам“. На већ љутито: „Зашто си ишао кад не знаш?“, збуњено је одговорио: „Па, да узмем леба“. Несрећник није знао да од хлеба постоји и важнија храна. 

Јасније памтим своја повремена свраћања у пекару након младалачких пијанки. Без платнене торбе и без стида, грунула бих на иста та врата и једино тада бих у пекари затицала и пекара. Кад би завршио посао, чика Тома би ишао да развози хлеб по околним селима, или да спава, а расподелу хлеба, читаву пекару и разговоре у њој препуштао би својој причљивијој и радозналијој мајци Ружи. У зору, међутим, хлеб се још пекао. Помало изненађен мојим упадом, али без речи, у наручје би ми смештао две или три векне и саучеснички климнуо главом. До куће бих грлила вруће хлебове и јела хрскаве окрајке. Појела сам окрајака и окрајака, а баш ти су били најслађи.

Враћам се у двориште у тренутку када сандук износе из куће. Неко гласно плаче. То не слушам. Мислим на татину причу о чика Томиној женидби – уз помоћ проводаџије. Рекла бих да се младенци нису ниједном видели пре него што су младожења и мој тата кренули на југ по младу. Девојка је била сироче и живела је сасвим сама док јој нису нашли ђувегију. Из далеког планинског села, ситна, али снажна, навикнута на оскудицу, дошла је у меку тестасту равницу и наставила да ради као да јој живот од тога зависи. Никад ми није изгледала као жена која уме да се смеје и тугује, или да уопште има времена за то. А ето – црвене су јој очи од плача.

Делује ми да сандук носе са лакоћом. Да ли је чика Тома услед болести остао без стомака? Црква је одмах поред куће, па се, док траје опело, поново враћам до пекаре, испред замандаљених врата. Иза њих је тишина. На окнима више не стоји само десет година стара умрлица моје мајке, сада је ту и ова сасвим нова. Осећам порив да са собом понесем та врата, да их урамим, конзервирам, сачувам. Она су прошлост које се кроз педесет, шездесет година нико неће сећати. Нико се више неће сећати храпаве топлине којом хлеб из фуруне на дрва греје промрзле руке, ни звука зуба који дробе тврду препечену корицу, ни укуса меда на врућој белој средини. Нико се више неће сећати мириса баш те пекаре – печено тесто, дим, брашно и прашина – а ја га сада осећам у ноздрвама. Колико дуго ћу га памтити? И памтим ли га верно?

Поворка се кроз село креће прилично брзо. То ми одговара. Усресдређена сам на ритам ударања штикли по асфалту. Избегавам да погледам у празне прозоре и празна дворишта. Гледам у ведро небо, пожутело лишће и процветале јесење руже. На гробљу посматрам надгробне споменике и окрећем се на супротну страну када последњи пут отворе сандук. Тата је одједном поред мене, и он избегава исти призор, па тихо разговарамо о мом послу и његовим плановима за бербу кукуруза. 

Колико дуго гробља чувају спомен на оне који су на њима сахрањени? Колико је прича о проводаџијама и сиротим девојкама, о фићама и прасићима, ђачким торбама и дечачким играма, надимцима, пекарима и посеченим прстима – већ предато забораву? Сахране ме не потресају, али та мисао ме доводи до очаја. Док одлазим са гробља, покушавам да се ње ослободим. Не успевам.

Ипак, данас је леп, сунчан дан. Понекад је то једино чему нам преостаје да се радујемо.