POVODOM STOGODIŠNJICE ROĐENJA VISLAVE ŠIMBORSKE:

KRATKI OSVRT NA KNJIGU „NEOBAVEZNA LEKTIRA“

 (Prosveta, Beograd, 2006. Prevod s poljskog Biserka Rajčić)

Ovom knjigom smo dobili zbirku feljtona koje je Vislava Šimborska (1923-2012) objavljivala u krakovskom časopisu „Književni život“, a nakon njegovog gašenja i u drugim časopisima, u periodu od kraja šezdesetih godina prošlog veka pa sve do 2002. godine. I dobili smo nešto izuzetno što ne podleže žanrovskom određivanju. Sama autorka se opredelila za naziv feljton pa ćemo poštovati njen izbor i ovu izuzetnu zbirku „pisanja“ tako i nazvati. Dakle, u pitanju je zbirka feljtona, odnosno svojevrsnih prikaza najčešće naučno-popularnih knjiga o kojima ostali u redakciji „Književnog života“ nisu hteli da pišu. Prikazi su kratki, najčešće na jednoj stranici, često ne govore mnogo o knjizi koju prikazuju, a nadasve su duhoviti tako da čitaocu ne smeta što knjige nije pročitao, niti to što ih najverovatnije nikada neće ni pročitati pošto je zaista malo verovatno da će uspeti da dođe do njih. A opet, posle čitanja ponekog feljtona čitalac će žarko želeti da pronađe opisanu knjigu iako je autorka u svega par rečenica nešto progovorila o njoj.

Iz feljtona, i pored njihove sažetosti ili upravo zahvaljući njoj, može se mnogo toga saznati: o kineskom pismu, Vandalima, istorijatu odeće i dugmadi, higijeni, reptilima ali bez senzacije, mumijama, lokalnom dijalektu istih vrsta ptica, dvorcima u Poljskoj, Kurosavi… Zainteresovanost autorke za svet je beskrajna, dok je njen odnos prema životu ljubavnički što zarazno deluje na čitaoca.

U feljtonima iz ranijih godina dominira duhovitost bez jeda i osude. Autorka deluje kao neutralni posmatrač društva, politike, prošlosti, sveta uopšte, kao da iz vazduha posmatra svet i samim tim što je tu gde jeste ima bolji pregled i bolji uvid u celinu, i time što tako dobro vidi ne može da se ne podsmehne većini stvari. Svakodnevica joj nimalo ne zamagljuje pogled. Čak ni svakodnevica komunističke Poljske kojoj se povremeno osmehne, ponekad i sarkastično. Međutim, u poznijim feljtonima, onim iz 90-tih godina, pojavljuje se osuda novog stanja u društvu. Kao da autorka više nije mogla da se odbrani od pritiska stvarnosti. Čini se da to nema veze sa njenim godinama i onom floskulom o godinama koje (pre)gaze već sa rušenjem čitavog sistema kako društveno-političkog tako i kulturnog u Poljskoj. Zapravo, ne samo u Poljskoj već gotovo svuda naročito u bivšim zemljama Istočnog bloka u koje naglo provaljuje tržišna ekonomija koja uglavnom ostavlja pustoš za sobom kada je u pitanju kulturni život zemlje. Gase se književni časopisi, izdavačke kuće, države prestaju sa finansiranjem kulturnih delatnosti. Ugašen je i „Književni život“ za koji je Šimborska pisala i radila kao sekretarica redakcije preko 25 godina.

Verovatno zato njena reč postaje oporija što nimalo ne umanjuje vrednost feljtona jedino što poneki čitalac, nakon završetka čitanja knjige, može ostati sa osećanjem tuge kao posle pogreba nekog njemu dragog i dobro poznatog. Ipak, tog osećanja se može lako otresti čitanjem britkih pesmama Vislave Šimborske, naročito one (za naš tekst) prigodno naslovljene „Pogreb“:

„tako iznenada, ko bi rekao“

„živci i cigarete, opominjao sam ga“

„nekako, zahvaljujem“

„raspakuj ovo cveće“

„i brat umro od srca, to mora da je porodično“

„s tom bradom nikad vas ne bih prepoznala“

„sam je kriv, uvek se u nešto mešao“

„trebalo bi da govori onaj novi, ali ga nešto ne vidim“

„Kazek u Varšavi, Tadek u inostranstvu“

„ti si jedina bila pametna i ponela kišobran“

„šta s tim što je bio najsposobniji“

„prolazna soba, Baška se neće složiti“

„svakako, bio je u pravu, no to još nije razlog“

„s lakiranjem vrata, pogodi koliko“

„dva žumanca, kašika šećera“

„nije njegov problem, šta mu je to trebalo“

„samo plave i samo mali brojevi“

„pet puta i nikakavog odgovora“

„neka ti bude, mogao sam, ali i ti si mogao“

„dobro što je bar ona imala to nameštenje“

„ne znam, valjda rođaci“

„sveštenik pljunuti Belmondo“

„još nisam bio u ovom delu groblja“

„sanjao sam ga pre nedelju dana, nešto me pogodilo“

„nije ružna ta ćerčica“

„sve nas to čeka“

„u moje ime izrazite udovici saučešće, moram da stignem na“

„na latinskom ipak je zvučalo svečanije“

„bilo pa prošlo“

„do viđenja, gospodo“

„a možda bismo negde na pivo“

„zvrcni mi, da popričamo“

„četvorkom ili dvanaesticom“

„ja ovamo“

„mi tamo“

(Pesma preuzeta iz: Vislava Šimborska, Izabrane pesme, Treći Trg – Čigoja štampa, Beograd, 2014, priredila Biserka Rajčić, s poljskog preveli Petar Vujičić i Birserka Rajčić)