Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu. Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla. Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8. Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Figurina od smole

Lutka skrivena u godovima drveta (njegova najintimnija ličnost; pra-pra-unuka podzemno-sunčane starice) postaje vremenom sve manja i manja – u korist svojih proširenih odjeka koji prate, talasaju i preokreću njenu prvobitnu nameru: da izađe napolje i udahne talas daljne atmosfere.

Zbog te nemogućnosti, ova lutka se žarila u samoj sebi, a mozak joj je proključavao – postajući sve više nalik purpurnom jorgovanu. Tako je ona isušila sokove stoletnog stabla, a ono-kao-umiruće počelo je da ispušta smolu, nektar samopomazanja (suze davno zaboravljene starice).     

Kapi smole padale su na zemlju s jedne adventivne grane, i stvorile ljudsku uspravnu figuru. I kada je sputanost žive lutke dovela do ključanja njenog mozga – i kada je ovaj isti oslobodio munju, koja je rasula cvetiće sopstvenih mu misli kroz gornje-nebesko crnilo – nepomična figura-od-smole se ispuni bojama /ovog posmrtno-sunčanog vatrometa/; te oslobodi vlastite mirise potekle od žrtvovanog prastabla. Tad ona načini prvi pokret, proistekao iz njene sopstvene (– s polukružnim vremenom naizmenične tiranije tamnog starca i svetle starice više nepodudarne –) volje.

---

Persefona & Hekata

Dah neutažive osame huji kroz strune njenog tela dok naporno hodi po predelu odbeglog sećanja. Samosagorelo zlo rajskog preobilja Lemurije svelo se na ogoljeno granje puno zimski usnulih koštica, zrnca besmrtnosti u zaboravu. Kada upadne u procep planinskog zemljišta, granati izdanci njene glave i udova spašavaju je od pada u ponor svezaborava. Uspinje se ona polako ka planinskoj kolibi svoje starice, koju zna samo iz nepamćene davnine. Goni je srp narastajućeg Meseca, dok je usporava srp opadajućeg. Čas je Khora čas Hekata. A ta se dva oprečna srpa (zakrivljena zrcala) najzad spojiše u kolut novog podmlađenog lica Staričinog i onog koga čini reljef nepoznate Mesečeve poleđine. To je lice koje je ostavilo svoj otisak na Severnom polu još-ne-učvršćene kugle zemaljske. Tu je izdubilo zelenu dolinu, raj nepamćenog vremena izmaknut iz opšte struje kretanja sveta.

---

Leptir s krilom od jesenjeg lista

Gusenica što iz usnule lutke razavija krila, plamteći prst od rascvetalog voska, ili beloplavetna kapa vidovnjaka, osuđeni su na prevremenu smrt, gašenje…

Pogled unazad, na izvor vlastitog života (postojanja) – u izbočini napuklog ogledala, odškrinutim vratima onostranog, ili pećini ukrštenih stakala jugozapada, gde je zacrtan put kroz njegove zubce: put koji ne vodi nikud do li uokrug štapa zabodenog u vodeni početak pri šupljem stablu podzemlja…

Odatle se – iz podvodne petlje tog korenja – razvezuju slepe ulice: one što teku ka pustoši jugoistočne strane, kud zaludno streme jablanovi pokušanog pogleda na budućnost…; dakle, rukavci nečije izbegnute smrti u preobilju.

Slogan svih smrti u čijem dnu stoji oko treptave budnosti.

Zmija stremi iz purpurne visine rajskog lišća u hladnu plavičastu dubinu ovog stabla – radi pronalaska učahurene lutke, kojoj preotima sunčana krila /postajući zmajem što otperja putem zapada/.

Ali, na nju pade crven jesenji list – kakav joj dâde moć spoznaje sopstvene nad-lepote, što tka svoje šare u žalosti. I tek otad joj čežnja ubogog lutalice, kao i oskudnost zemnog putovanja (u koju se uopšte utiskuje ljudska osobenost) postade milija od (preobiljem ljušteće, odmetnuto podzemne) riznice bestelesnih slika. I ona se tad nêmo zaputi na strmu severoistočnu uzvišicu; mesto čekanja apsolutno novih, pevno-stradalačkih otelotvorenja.

Produžen rep rajske ptice – eho zvonjave zinutog podzemlja – grana je bega mnogih duša iz tamnice suštastvenog.

---

Kada se Psiheja-život spušta ka senima (Mandeljštam)                                

“Kada se Psiheja-život spušta ka senima u poluprozirnu šumu, po Persefoninom tragu, slepa se lastavica baca pred noge sa stigijskom nežnošću i zelenom grančicom. U susret begunici žuri gomila seni, dočekujući naricanjem novu drugaricu, i slabačke ruke krše pred njom u nedoumici i s bojažljivom nadom.”

(…)

“Ne čuju se ptice. Imortela ne cveta. Prozirne su grive noćne ergele. U suvoj reci plovi prazni čun. Među zrikavcima reč je bez svesti. I polako raste, kao šator ili hram … O, kad bih mogao da vratim stid okatih prstiju, i ispupčenu radost prepoznavanja. Ja se toliko plašim ridanja Aonida, magle, zvonjave i razjapljenog ponora. A smrtnima je data vlast da vole i prepoznaju, za njih će se i zvuk preliti u prste; ali ja sam zaboravio šta hoću da kažem i bestelesna misao će se vratiti u dvorac senki. Sve nešto drugo prozirna ponavlja, samo lastavica, drugarica, Antigona…”

---