Опело за војску и човека. О књизи Светислава Пушоњића (Петар Драгишић)

Пре пар месеци се у издању београдског Виогора појавио роман Светислава Пушоњића – Линија основног правца (Београд: 2023). Генерацијама рођеним после средине осамдесетих ово је већ тема са којом немају никакав лични додир. То не значи да није намењена и њима, али ће је они свакако читати другачије од нас који још памтимо естетику испраћаја у војску, апокалиптичне амбијенте касарни, десетине чудних скраћеница. Овај роман није ратна проза, али од тога није превише удаљен. О војном року је реч. У Србији почетком овог века.

Читавих осам месеци војног рока артиљерца децембарске класе (Душана) стало је у овај роман – од његовог пута од Београда до Алексинца, до последњих војничких дана у касарни Делиград. То, међутим, није само прича о војсци и војничкој свакодневици, већ и шира слика једне судбине и једног друштва у времену великих промена и хаварија 2002. и 2003. године, можда последњим годинама 20. века у Србији. Писана је оштрим и друштвено некултивисаним језиком, па трагачи за баршунастом реченицом и пасторалним описима природе и живота југа Србије ту неће наћи ништа за себе. Читалац се од прве до последње стране излаже експлицитним истинама, које узнемиравају и изазивају мучнину. Стари редитељ Жика Митровић говорио је да добар филм треба да уздрма човека и буди га из сна. За Митровићеве истомишљенике ово је баш прави материјал.

Нешто о сопственој позицији читаоца. У касарну удаљену педесетак километара од Делиграда ушао сам средином децембра 2002. године. Вероватно истог дана када и протагониста Линије основног правца. Отуда сам са посебном пажњом и емпатијом читао овај текст, тражећи и проналазећи у њему и сопствена искуства.

*****

Пушоњић у свом роману посебно тематизује социјални амбијент који је артиљерац Душан (београдско дете) затекао у алексиначкој касарни. Тај проблем јесте једно од важнијих општих места феномена војног рока. Урбани и описмењени се напречац измештају у народ, о којем су понешто начули и читали. То већ слути на драму. И у роману би тако. Као црвена нит провлачи се кроз роман ова Душанова борба за место под сунцем. Тај друштвени експеримент се разрешава тек пред крај књиге. Овде аутор није благонаклон према свом протагонисти. У његовом држању нема много тога херојског. На трауму реагује отпором, али и узмиче, пада у кризе. На овом месту опет се присећам Жике Митровића и његовог Марша на Дрину, тачније борбе поручника Веце за позицију у батерији. Митровићева батерија је усред церске кланице прихватила младог поручника, а сличан је био и епилог Душановог конфликта са својом јединицом.

У роману затичемо и љубавну причу. То такође иде уз војску, али такве су приче по правилу фелеричне. Читалац који у Пушоњићевом роману тражи филмски љубавни заплет и расплет на погрешном је месту. Душан није Зек Мејо (Официр и џентлмен), нити такав постоји. Читалац ту стрепи, пита се да ли ће се аутор на овом месту оклизнути и закокетирати са клишеом, али то се не догађа. И писац и Душан су из приче изашли на животу и човеку прикладан начин.

Разрешење ове две драме – однос са батеријом и локалном новинарком – књигу уводи у мирнији ток. Ипак, малу тензију уочавамо и приликом Душановог одласка из Алексинца на завршетку војног рока. Душан са извесном сетом и топлином преиспитује свој однос према овом месту, па је то и повод да размислимо о емотивној и мисаоној позадини такве промене перцепције. Да ли је у питању штокохолмски синдром, или спознаја да је живот споља заправо још гори?

Тема романа је чврсто ситуирана у друштвени контекст и то књизи даје општију димензију. Читаоца ће занимати како се из алексиначке касарне гледало на преломне догађаје и процесе у Србији и свету. А било их је прилично. Сама држава је почетком 2003. године променила име. Савезна Република Југославија је фебруара 2003. године преименована у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Име је, самим тим, променила и војска. Децембарска класа ’02 је војни рок започела у Војсци Југославије, а окончала га је у Војсци Србије и Црне Горе. Мењале су се и униформе. Марта 2003. године убијен је српски премијер, а истог месеца коалиција предвођена САД напала је Ирак. У Србији се одвијала економска транзиција, која је за собом вукла економско развлашћивање државе и појачано друштвено раслојавање. Неснађени су називани губитницима транзиције, а у јавности су неретко представљани као неприлагођени лумпенпролетаријат, неспособан за напредак и ментално заглављен у самоуправљању и социјализму. Посебно тешко било је стање на, иначе пасивном, југу Србије.

Одјеке свих тих тема налазимо у Линији основног правца. Кроз утиске главног јунака романа и периферне ликове сазнајемо доста о духу тог времена на опустошеном и намученом простору српског југа. За историчара, књижевност мора бити легитиман историјски извор, па ће истраживач заинтересован за овај период моћи да у Пушоњићевом роману препозна оно чега у документима и статистикама нема – последице овог друштвеног преврата на живот поражене периферије.

У општем друштвеном колапсу пострадала је и војска. Слику демилитаризоване Србије у првој деценији овог века налазимо и у Пушоњићевом роману. Душанови артиљерци нису награисали на Церу, попут хероја Митровићевог спектакла, већ су пали под ваљак напретка. Тако је старији водник завршио готово на улици, а капетан отишао у гастарбајтере. Престала је да постоји и касарна Делиград.

Ове дигресије у роману употпуњују мучне утиске читаоца. Ту не налазимо ништа забавно, ни лепо. Рекло би се – збир личних и колективних траума. Нијансу оптимизма видимо на самом крају. У двојици сељака који су требили коров око кукуруза Душан је видео персонификацију будућности („два кротка који ће населити свет“), али и то тек „једном, кад пропадне све“.

На крају, остаје нам да приметимо и то да је генерација којој припада аутор последња која ће моћи да из прве руке напише овакав роман. Професионализација војске и укидање војног рока лишиће новог човека тог јединственог искуства. Тако у овој књизи видимо и реквијем за једну војску, а можда и за један народ. Попут протагонисте романа, и читалац ће са неизбежном носталгијом размишљати о колективним и индивидуалном консеквенцама укидања војног рока. Касарна јесте била „кућа необична“, у којој су накратко страдали комфор, слобода и индивидуа. Ипак, у њој се непосредно спознавао живот и учила борба. То није био тек мали бенефит. Лишен проласка кроз тај државни пургаторијум, нови човек и нови народ себе су поштедели понеког ожиљка или промрзлине, али и пропустили прилику да боље погледају у себе и око себе. За пут у нестанак то је свакако повољна околност.