Иван Новчић рођен је 1972. године у Краљеву. Објавио је једанаест књига песама, једну збирку прича и роман. Аутор је низа студија, есеја и превода, а носилац је и вишеш награда Тома Радосављевић и Србољуб Митић. Овде доносимо избор из његове поезије.

ПРОСТОР

Прво смо побегли из државе
Затим смо пронашли изгубљени град
Дали су нам кућу на поклон
Затворили у собу
У соби беремо жито
Просејавамо брашно
Троножни сточић скакуће од среће
Што је са нама
Сувим хлебом хранимо зидове
Ту једемо, дишемо, славимо и спавамо
Са плафона киша влажи нам оранице
Браве и кључеви, то су нам границе
Соба нам је остава, школа и променада
Некад нам држава беше мала
Сад нам је соба цела домовина


КАД ЈЕ ОТАЦ БИО БОГ

Нисам имао времена за оца
Да га храним, васпитавам и облачим

Да не би ноћу назебао
Никад га јорганом нисам покривао

Обузет неким мислима  
Без мене је растао

Без мојих савета и препорука
Кроз живот се сам пробијао

Ниједну пару да му дам
Девојку у град кад је изводио

Онога јутра кад је умирао
Ни играчку му нисам купио


ДОЛАРИ

Када бих добио Нобелову награду за књижевност
На банковни рачун са мојим именом
Легло би неколико хиљада долара
Од оних што су им долари
Једина Библија

Моја жена би то потрошила
На зидове, глину, бакар и мермер
Јер и она више воли доларе од књига

Када бих добио Нобелову награду за мир
Постао бих славан као Вангари Матаи
Сви моји немири стали би
У повељу од папира
Коју штампају они
Што више воле немире од мира


НАЈЛЕПШИ ДАН

Постоје аскетске тезе
Да је човек најсрећнији када му је свеједно
За људе, за околину, за себе

То ме сети на моју шетњу по Холандији
Када сам као грбавац узалудно тражио посао
Једва видљив као длака у носу 

На тргу на којем сам се умивао
Мирисало је сочно цвеће
Тело моје било је 
Искидано небо пред кишу

Седео сам неколико сати
Ни гладан ни жедан 
Без наде, без слутње, без умора

И посматрао пролазнике и градске луталице
Како некуда журе без циља, без повода, без смисла

Када би живот могао да стане у један дан
Чини ми се да је то било тада
Када сам са тим „свеједно ми је“
Провео најлепши дан у животу
Ван људи, ван околине, ван себе


КАД ПРИМИШ ГОСПОДА У СРЦЕ

Кад примиш Господа у срце
он ти не тумара по сновима
као што то раде
привиди и заблуде

Само седне тихо и ћути
не завлачи руку
под шињел
у оно што не сме 
да се дира

И слуша шум 
са тебе свелог

Крвоток опалог лишћа


СЕЛИМ СЕ

Селим се 
на ону страну
крутом вилицом
шкргућем
дрхтурим
шкрипим

не јецај
опипани
ништа ти то није

то ти тупу оловку лижу

тупу ти оловку
за ухо постављају


НЕНАПИСАНА ПЕСМА

Раздељен на више делова
темељно одузиман
сабран тек толико 
да ми брк у сутон не гледа
сад бих се мало множио

Јер ти си та ненаписана песма
на реци која тешке 
спрудове односи
у луци пострадалој
јесен сам ти смислена

И крв твоја упорно
на одежде ми капа
кусам ти ране
мирна те је вода донела