Malo se zna u Srbiji o toj dalekoj zemlji na velikom ostrvu, koje deli sa Haitijem, о Dominikanskoj Republici. Poneki sa dubljim džepom uspeju da odu tamo na odmor, neki su čak i tamo emigrirali, ali sem plaža i palmi, kao sa razglednica, i nešto karipske muzike, baćate, malo ko bi znao nešto više o njoj, a kamoli o njenoj književnosti. Ovde donosimo prevode pesama dva savremena dominikanska pesnika: Ramona Peralte i Baldomera Blanka. Pesme je prepevala sa španskog Mira Šuša. Ona je objavila knjigu poezije „Moj Adam“, pesme u Stelli Polare, prikaze knjiga i prevode u novinama i časopisima, i naučne radove iz biohemije. Živi između Beograda i Bazela. Ramon Peralta je rođen 1965. u Dominikanskoj Republici, završio je filozofiju  i književnost u Santjagu, gde živi i radi. Objavio je knjige pesama: „Večnosti“ i „Dvadeset i jedno oko“ i romane: „Mirisi učionice“ i „Samo skakati“. Bio je član žirija za nacionalne i internacionalne nagrade poezije. Baldomero Blanko je rođen 1957. u Dominikanskoj Republici, diplomirao je filozofiju i književnost u Santjagu, a živi i radi u Švajcarskoj. Objavio je knjigu pesama „Nije zapevao petao“ i zbirku priča „Jedan cvet za Sali“. Za priču „Pepeo“ nagrađen je u svojoj zemlji.

Ramon Peralta 

ČAŠA 
Onda se uzme čaša, napuni se i popije, i ona se rodi 
Ali pošto niko ne može da je zapamti, onda se vrati, 
Uzme se čaša, napuni se i popije da bi se i ona vratila  

Ali pošto ona ne može da ostane tako čekajući smrt 
Još jednom se uzme čaša, napuni se i popije, i ona se vrati,  

Ona se smeje i čak priča o bolu 
I kako je užasavaju stalno iste stvari, ruga se dosadi, 
Onda se poželi da se uzme čaša, 
Da se napuni, da se popije da bi se videlo šta će dalje biti  
Ali čaša ne može da nastavi bez sadržaja 
Onda se shvati da ona umire u praznini 

RITAM 
Svi ritmovi nestaju u jednom ritmu  
U tački u kojoj tišina samu sebe izda   
U tački u kojoj se buka pretvara u violinu, 
Svi ritmovi sastaju se u jednom ritmu 
Ovo telo igra po ritmu koje nikada čulo nije  
Ovaj urlik pretvara se u umilnu baladu u ušima, 
Ima jedan ritam koga smrt igra  
To je ritam na kom večnost počiva  

HORIZONT 
Svaki put kada izađem, u fotelji moju sliku ostavljam  
(ono što sam u tom trenutku) 
Zatim, na ulici moje telo se otvara do kraja   
I jedan glas, koji je samo šum u mom glasu, progovara 
Dok nesigurnost odjednom ne zauzme celo moje ime 
Uprkos svemu, moje telo uspeva da se vrati 
I ja otvaram, opet, vrata i vidim na fotelji 
Sliku nekog nepoznatog čoveka 
Koji me uvek upita: a ko si pa ti? 


Baldomero Blanko 

MOJA SUDBINA NIJE  
Moja sudbina nije ona koju proročište izreče.  
Nije zapisana. 
Nema ni hartije ni mastila  
Koji mogu moju sudbinu da izdrže,  
Zato ona ni ne postoji.   
Sasvim je bela stranica na kojoj moj usud zapisaše. 
Kakav će on biti, ako nema budućnosti,  
A moje oči samo vide sumrak      
Ugašen dolaskom noći? 
O, Ciganko moga života, 
Rasprostri po velikom stolu magiju tvojih karata,  
Meni užasnutom i neutešnom 
Ti pročitaj tajne znake onoga što me čeka. 

NIJE ZAPEVAO PETAO 
Nije zapevao petao. 
Jutro je bilo izbrisano 
Njegovom pesmom koja to nije bila, 
Već kao neka rika iz daleka. 
Ne, nije zapevao petao, 
A ti si me se odrekla, 
Jednom, 
Dvaput,  
I tri puta, 
I mnogo više puta, 
I ja isto rekoh:  
Ne, ne poznajem je. 

Tako živimo ti i ja 
Odričući se jedno drugog,  
A dotle je petao još jednom zapevao     
I jutro je stvorio. 

TI LETIŠ 
Ti letiš…  
Ptico, što ostavi vatru na rukama mojim, tako dalekim,   
Ti letiš… 
Jer za to te stvoriše bogovi,  
Bogovi od crne gline, iz mog užasa rođeni, 
Bogovi što oluje krote, 
Što spašavaju žetve propale. 
A ti letiš… 
Zato da bih te ja posmatrao 
Iz mog sumraka najtamnijeg,    
Iz ove noći koja nas deli 
I koja nas spaja. 

OSTAĆEMO OVDE MI SLOMLJENI 
Ostaćemo ovde mi slomljeni 
Po ovoj zemlji razbacani 
Po zemlji koja neumitno u nemaštinu tone,  
Dok mi gledamo u more što sve više u nas prodire,  
U more koje nikada dobre vesti ne donosi,   
Već galeone pune ljudi 
Koje će kao zveri da vode 
Da bi ih kao zveri i prodali. 
Ostaćemo ovde mi slomljeni, 
Po ovim dalekim zemljama posejani  
Po kojima ćemo da proklijamo, 
Po kojima ćemo da slavimo naše bogove,  
Po kojima ćemo da raspemo naše grehove.