Danijela Jovanović

Osvajanje slobode ili kako se M. N. otarasio bolesti

            Neko piše dnevnik rada, neko dnevnik uživanja, neko opet vodi dnevnik putovanja, neko, pak, svaki dan beleži rashode svoje, i tako redom, da ne nabrajamo dalje. A M. N. je oduvek vodio samo dnevnik svojih bolesti. Evo kako je sve počelo: kada je M. N. bio u nežnoj dobi, dakle, jedva da je imao sedam godina tada, napustio ga je otac. Kako njega, tako i njegovu majku, učiteljicu. Šta se tačno desilo sa njim, M. N. nikad nije uspeo da sazna. Da l’ je otputovao negde, u drugi grad, zemlju il’ možda čak na drugi kontinent, za M. N.-a  je bilo isto kao i da je u zemlju propao. Za njega je otac bio samo tamna figura bez jasno iscrtanih linija iz davne prošlosti, a ponekad mu se činilo iz davnog sna. Čak mu se ni imena više ne seća, pošto ga majka nikad nije spominjala. I sve njegove slike je sklonila. Možda ih čak i spalila. Ko zna. Kako god, o svom ocu nije znao ništa, al’ je vrlo dobro znao da je onog dana kad je on nestao počela njegova bolest. I njegov dnevnik. Evo nekih od prvih zapisa iz tog dnevnika.

15. okt. 197..

Mama mi je dala da popijem nešto. Sirup se to zove. A prvo me je vodila kod lekara. Lekar mi je stavljao na grudi nešto okruglo od čega mi je bilo hladno i terao me da se plazim. Onda je coktao i zapisivao nešto na parčetu papira. Taj sirup je i gorak i sladak. Voleo bih da je samo sladak.

16. okt. 197..

Opet sam pio sirup. Mama kaže da sam bolestan i tužno me gleda.

20. okt. 197..

Pecka me kad piškim.

21. okt. 197..

Opet smo bili kod lekara. Morao sam da piškim u neku čašicu. Popiškio sam se po rukama.

24. okt. 197..

Opet kod lekara. Mama je rekla lekaru da me boli stomak, a mene ne boli.

26.okt. 197..

Sad pijem neki drugi sirup koji je samo gorak. Više mi se sviđao onaj drugi. Opet ne idem u školu. Mama kaže da je sreća što je ona učiteljica pa neću zaostati u školi.

1. nov. 197..

Opet smo bili kod lekara. Mama se svađala sa lekarom. On joj je rekao da me ona pravi bolesnim, a ona njemu da je neznalica i budala. I dalje ne idem u školu.

4. nov. 197..

I dalje ne idem u školu. Opet pada kiša. Baba Ruža me čuva dok je mama u školi. Sad gutam nešto što liči na bombone. Mama mi je rekla da ih ne grizem, ali ja sam jednu zagrizao. Bila je strašno gorka pa sam morao da je ispljunem.

            Čitave četiri sveske je M. N. ispunio ovakvim i sličnim beleškama samo za prve dve godine svojih bolesti. Kasnije, sa prolaskom godina, unosi postaju obimniji i interesantniji, neki gotovo stručni kao da ih je lekar pisao, dok se u nekima naslućuje poeta. Oni stručni prosto vrve od medicinskih termina koje je M. N. već sa 12 godina uspešno savladao. A kako i ne bi, posle godina i godina gotovo svakodnevnih odlazaka lekaru. Sem toga, i biblioteka njegove majke se punila knjigama iz oblasti medicine koje je on rado čitao s obzirom da po cele dane nije imao šta drugo da radi. U školu nije išao, mada je uspešno završavao razrede polažući ispite na kraju školske godine za koje ga je majka pripremala, a kasnije mu je i nastavnike uzimala. Napolje takođe nije išao jer se majka plašila da će mu se ionako loše zdravstveno stanje pogoršati. Smeo je jedino da sa njom ide u kratke šetnje. Drugove nije imao pa se tako ni sa loptom nije družio, niti je znao ijednu igru za koju je bilo potrebno više od dvoje. Zato je postao izvrstan u kartama, jer trebalo je nekako ispuniti duge večeri i zabaviti majku koja je često uzdisala. Njegov dnevnik se punio ne samo beleškama već i raznoraznim snimcima unutrašnjih delova njegovog tela, kao i dokumentima na kojima su stajale raznorazne skraćenice i ovakve latinštine: urea, PH, ammoniacus, bilis rubel, catarrhus, osteopathia, itd, itd.

            Svi ti snimci i papiri su bili uredno prikačeni spajalicama za listove dnevnika i to hronološkim redom, onako kako su nastajali. M. N. bi ponekad razgledao stare tomove svog dnevnika, tek da se malo razonodi gledajući stare snimke svog tela koje mu je na njima izgledalo kao smanjeno. Na jednom snimku glave koji je bio datiran 197.. falilo mu je nekoliko prednjih zuba. Kako se samo nasmejao tome, jer je sad imao sve zube u glavi. Sam sebi se smejao i rugao. ’’Kreza, kreza, kreza!’’ vikao je upirući prstom u sirotu bezubu glavu na snimku, sve dok mu suze nisu potekle. Dete kô i svako drugo dete, voli da se ruga, jedino što on nije imao drugu decu oko sebe pa je morao sam sebi da se ruga.

            Prema majci je bio pažljiv i njegovo poverenje u nju je bilo beskrajno. Ona mu je bila sve i jedino na svetu, u stvari, ceo njegov svet. A onda ga je ščepao pubertet i to se promenilo. Jedna buntovnička epozoda iz tog perioda ukazuje na njegov prvi pokušaj osvajanja sopstvene slobode. Kako je to najturbulentniji period u životu svakog čoveka, nije nikakvo čudo što se ta epizoda javila upravo tad. Ali, pustićemo da nam M. N sam ispriča šta se to tada desilo. Dakle, evo šta stoji u njegovom dnevniku iz tog perioda, „mračnog,“ kako će ga kasnije nazvati njegova majka.

31. dec. 198..

Otišao sam. Ne, nisam ja bolestan. Ona mi to radi, ona! Slobodan, najzad!

1. jan. 198..

Hladno mi je. Gladan sam. Mislim da imam groznicu.

2. jan. 198..

Ipak sam ja bolestan. Sad me i stomak boli. A noge, noge jedva pomeram. Mama je u pravu. Mamica moja. Nazvaću je da dođe po mene.

            Posle 2. januara nema unosa za jedan duži period. Ali zato postoji jedna zanimljiva beleška sa datumom, u kuvaru njegove majke, odmah pored recepta za rolat sa džemom.

5. januar 198..

Jaja! Hvala ti, Bože! Hvala ti što si ga vratio! Hvala ti Bože što je pojeo karbonaru. Salmonela mi ga je vratila! Živela salmonela!

            M. N. zatim nastavlja svoj dnevnik u martu uobičajenim bolesničkim beleškama kao da se ta epizoda nikada nije ni desila i kao da se njegov put ka slobodi prekinuo zauvek.

* * *

            Već je 199.. i M. N je odrastao. Studira. Naravno, vanredno pošto mu zdravstveno stanje i majka ne dozvoljavaju pohađanje nastave. Latinski mu je prvi predmet i briljira u njemu. Ostali predmeti mu ne idu baš tako dobro, ali idu. Iz njegovog dnevnika iz tih prvih godina studiranja se vidi da su počele i još neke stvari, sem onih uobičajenih vezanih za bolest, da ga interesuju. Devojke. Naime, na ispitima je imao prilike da ih vidi. Mnogo njih. Sa jednom je čak i pričao. Mucavo, ali je pričao, doduše, ni ona nije bila ništa bolja od njega jer je bila uplašena pošto je već treći put izlazila na taj ispit. I tako je studiranje počelo da širi njegova interesovanja i taman je izgledalo kao da će se ponovo otisnuti na put prema slobodi, ali, avaj, evo šta se desilo:

14. dec. 199..

U bolnici sam. Slepo crevo i krajnici. Mama je insistirala da se i krajnici odstrane. Sledi mi dug oporavak.

            Onda unosi prestaju na nekoliko meseci. Kao da se M. N. umorio od svih svojih bolesti i oporavljanja.

            U martu, novi unosi:

26. mart 199..

Video sam je danas na ispitu. Ima dugu, zdravu kosu. I oči su joj lepe. Zubi bez kamenca. Nekako je sva zdrava. Položio sam ispit. Ona je opet pala. Možda zato nije bila raspoložena da priča. Kad bih bar mogao da dolazim na predavanja.

27. mart 199..

Moraću danas da pričam sa majkom da me pusti da idem na predavanja. Pa, osećam se skoro kao da sam zdrav.

28. mart 199..

Neće da me pusti. Kaže da sam još suviše osetljiv. Možda od oktobra. Kako ću dočekati oktobar? A onda će mi u oktobru reći da je loše vreme, da ću se prehladiti. E, neće.

Onda opet prekid, da bi usledilo sledeće:

12. april 199..

Polomio sam nogu. Nije mi jasno kako je pukla prečka na merdevinama. I otkud da je majka tražila od mene da okačim zavesu kad ona to uvek radi. Čudno. Da nije ona… Ne, ne!

Zatim slede kratki opisi oporavka koji je trajao sve do avgusta. Ali čak i kad je pisao o vežbama koje je radio, a koje ulaze u fizikalnu terapiju, provejava neka tuga iz tih njegovih redova. Vidi se da su mu misli negde drugde, nema one uobičajene prilježnosti prilikom opisivanja bola ili kontraindikacija nekog leka koji pije. Možda su mu misli kod devojke? I onda u septembru, kao grom iz vedra neba, u dnevniku bolesti – pesma!

2. sept. 199..

Telo mi je bolno,

Duša umorna,

Moj fleksorno ekstenzorni prelom

Ne da mi da te vidim.

Gde si sad, jesi li opet na ispitu Latinski III pala?

Vergilije i njegove Eneide, da l’ te još uvek muče?

Gde si, Higijo moja?

Da l’ ću te u oktobru naći?

Tebe, čija gleđ zuba svetlošću nebeskom sija.

Tužno je, tužno, čitati ove retke. Ali, s druge strane, gali srce misao da će se M. N. iz bolesnika pretvoriti u pesnika, i da će poeta u njemu i tek probuđena ljubav pobediti bolesnika jednom za svagda. Ovi neispolirani ali ipak dirljivi stihovi, daju nagoveštaj da će M. N. ipak osvojiti svoju slobodu. Ali, dug je i trnovit put do nje, za većinu ljudi. Neki je nikad i ne osvoje, neki ne žele da je osvoje, dok neki imaju sreće pa ih neki događaj sa strane, kao deus ex machina u grčkoj drami, iznenada oslobodi. Upravo to se desilo M. N.-u.

* * *

23. okt. 199..

Bio sam na predavanjima. Majka me je pustila pošto nema kiše danas. Moja Higija nije došla. Ali bilo je drugih, samo što nijedna nije htela da priča sa mnom.

Neočekivano, unos se nastavlja ne datumom već satom, tako da možemo pretpostaviti da je isti dan u pitanju.

23:47

Mama je umrla. Večeras u 20h. Srce.

* * *

            Tako je Proviđenje poslalo M.N.-u oslobođenje na jedan, moglo bi se reći, čudan i dosta bizaran način. Ali ko smo mi da dajemo zamerke Proviđenju. Međutim, M. N. nije odmah shvatio da je najzad slobodan. Prvih dana posle smrti majke je u dnevnik unosio samo šture informacije o tome kako je proveo dan, a uglavnom je provodio dane čitajući knjige i ne radeći ništa, zatim šta je jeo, u koliko sati je legao, ustao, itd. O Higiji ili Higijama nema pomena. Posle mesec dana, unosi su bogatiji za opise gripa koji ga je uhvatio, lečenja, lekova, indikacija, kontraindikacija… iz čega se vidi da se M. N, iako slobodan, i dalje ponaša isto, čak i gore. Sad kao da još više o sebi i svojoj bolesti vodi računa, kao da neguje svoju bolest, kao što je to nekada radila njegova majka. Čudno je to, skineš mu okove sa nogu, a on i dalje vuče noge. Ali, valjda tako oporavak treba da ide. U januaru, stvari su krenule nabolje. Dakle:

15. jan. 199..

Izašao sam u šetnju. Lep je dan. Sunce. Hladno je, ali mi prija. Dišem bez smetnji. Ne kijam.

16. jan. 199..

Opet sam bio u šetnji. Opet je bio lep dan. Malo natmuren, ali topliji nego juče. Dišem punim plućima. Noga me ne boli.

17. jan. 199..

Malo sam trčao po parku. Došlo mi tako. Majka mi nikad nije dozvoljavala da trčim. Baš je lepo trčati. Video sam jednu lepu devojku.

19. jan. 199..

Bio sam na predavanju. Puno lepih devojaka. Još dva ispita i kraj. Ništa me više ne boli. Ne kašljem, ne kijam, ne nosim šal, rukavice nosim. Moja Higija više nije na fakultetu, ispisala se. Izgleda da joj je Vergilije došao glave. Puno lepih devojaka.

20. jan. 199..

Pa ja sam zdrav. Šta ću sad?

            Šta je uradio i šta je radio u naredna dva meseca, nije poznato pošto je sve do aprila dnevnik prazan. A onda, posle dve bele strane, unosi se nastavljaju. M. N. nije okrenuo samo jednu novu stranu, već dve, jer to više nije dnevnik bolesti već dnevnik života.

22. april 199..

Radim, radim. Na rečniku. Ujutru idem na plivanje, predveče okopavam baštu, a preko dana prevodim. Šargarepa će izgleda biti baš krupna. Čudan mehanizam je telo. Što ga više trošiš, sve je snažnije. Na bazenu sam sreo Higiju. Prepoznala me je. Večeras ćemo se videti. Ne smem da joj kažem kako je zovem.

I tu se dnevnik prekida. Za svagda. Kraj.