Danijela Jovanović

JOŠ NEKA VIĐENJA FILMA „ANATOMIJA PADA“

Pre dve večeri je film Francuskinje Žistin Trije „Anatomija pada“ ovenčan Oskarom za najbolji originalni scenario i iste večeri je bio prikazan na Prvom programu RTS-a. A juče je Olivera Dragišić napisala više nego zanimljiv prikaz filma koji me je naterao na ponovno razmišljanje o filmu. Otud ovaj tekst koji se skoro pa prirodno nadovezuje na Oliverin.

Film „Anatomija pada“ svrstavaju u takozvane sudske drame. Za mene, ovaj film je velika ljudska tragedija ispričana tihim glasom, bez patosa. Muž koji se ubija skokom/padom je tragičan lik – izmučen je osećanjem krivice, duboko i bezmerno je nesrećan jer želi a ne može da piše, otud njegova agresivnost; žena koja je optužena za ubistvo je delimično nesrećna ali ostvarena i u tom smislu delimično srećna, jer piše i objavljuje knjige, takođe, ona se može doživeti i kao ohola jer u jednom trenutku kaže – ja uvek mogu da radim (piše), ništa mi ne smeta; dete, oštećenog vida delimično krivicom oca, nije nesrećno, ali većina odraslih gledalaca ovo parče njegovog života može doživeti kao kolateralnu štetu loših odnosa između roditelja. Srećom, život tek počinje da se odmotava pred njegovim nogama.  

Film se može čitati i u drugačijem, feminističkom ključu, i kao alegorija (evo je opet!) ljudske civilizacije. Muškarac – neostvaren, agresivan, ljubomoran na ženin uspeh – večita destruktivna sila, žena – večiti stvaralac (opet ona rečenica – mogu uvek da radim), dete – donosi odluku o budućnosti, birajući majku opredeljuje se za život stvaraoca. Olivera me podseća: možda je majčina rečenica – uvek mogu da radim – rezultat njenog protestanstskog duha. Slobodanka Cvetković misli da je muž toliko nemoćan u samoiskazivanju i pronalaženju sopstvene svrhe da je odlučio da se osveti ženi režirajući sopstvenu smrt  sa nadom da će se njegova tregedija čuti kroz suđenje. Možda. Mnogo toga se može učitati ovom filmu. Valjda zato i jeste tako dobar.