Огњен Тодоровић је рођен у Сарајеву 9. VI 1990. године. Основне и мастер студије завршио на Катедри за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Мастер рад под насловом Три поетичка начела поезије Новице Тадића – јуродивост, сатански реализам и молитве одбранио 2016. године. За мастер рад добио III Бранкову награду Матице српске. Научне и белетристичке радове објављивао у часописима Филолог, Слово, Октоих, Бокатин Дијак, Нова „Зора“, Српска вила, Поља те у Књижевним новинама. Аутор је збирке прича Док се све не збуде у издању Издавачке куће Лом. Коаутор је Монографије Средњошколског центра Источна Илиџа. Члан Матице српске и Српског пјевачког друштва Слога. Живи у Источном Сарајеву.

Како је Псето спасио Милоша Обилића

Непрестано сам се враћао ту, привучен неодољивим осјећањем одвратности и тегобном знатижељом која иде уз све то. Тешко је повјеровати да је данас могуће видјети такво нешто.

Био је то велики пластични шатор који је назван некако зимски, сњегопахуљно, да посјетиоцима покрене оне лијепе новогодишње примисли. Унутра је инсталирана гротескна симулација камина, опет са истом намјером, да пролазнике увуче у топлу и лијепу унутрашњност. Није само камин био у том шатору, било је и кафанских столова, неких дјечјих љуљачки, слот-апарата, разноликог свијета и музика уживо. Шпијунирајући свана мислио сам како само фали она дебела жена која дупетом вади ексер из даске. Тако је неко замислио топлину зимског свратишта. Око свега тога био је низ дрвених кућица које би требало да представљају добар простор за лаку празничну зараду, све у сјајном складу са општим представама једног Зимзограда. Не треба заборавити да је архитекта зимског насеља мислио и на основне потребе гостију, па је поред чадора убацио неколико пластичних тоалета, и све то украсио врло оскудном расвјетом. И какво би то било зимско сеоце да све није ограђено склепаном оградицом која у одређеним мјестима бјеше кљаста, ваљда због штедње материјала. Можда овај занимљиви призор, можда политичка (sic!) позадина цијелог тог романтичног насеља, можда свеопшта разочараност народа, можда неимаштина, можда усуд космички, можда све ово заједно – заиста не знам, али све то је најчешће било пусто и сабласно. Кафански шатор је био увијек полупразан, кућице нису изнајмљене, или је она која је изнајмљена била непосјећена и тужна као нељубљена жена. Чак су се и пластични клозети у својој гротесци чинили достојанствено неупотријебљеним.

А све је започето баш у вријеме када се код нас спусте тешке магле које цијелом призору додају и неки меланхоличан изглед. Све у свему, било је то једно чудесно замјешатељство туге, неспособности, глупости, нечије крађе и народне немоћи и апатије. Симбол нашега овдје и сада. У том нашем овдје и сада пронашао сам и своје мјесто и због тога сам постао чест посјетилац пластиканерског сеоцета. Нисам тамо био довољно неуочљив, колико бих волио, али сам се барем добро маскирао па нико није препознаавао мој духовни мазохизам и мучну потребу да се себи наругам. У ту врсту ругања сврставам и често повраћање преко крезаве ограде, и посртање и свако друго чудо тога гротла у које сам се угнијездио. Врло брзо се изгубила граница између ругања и стварности па сам тако неосјетно и сам постао руг околини. Ипак, а у томе је чар мога мазохизма a la Достојевски, ја сам ипак знао да се у мени крије нешто друго и да сам ја то друго, а не оно што сви могу видјети као онај чадор са клозетима. То је нека чудна прикривена сујета којом се ја ругам свијету који се руга мени. Дуго сам објашњавао себи да је то борба против сујете, али не, то је још гори облик. Моја стварна или умишљена памет, или можда сам ђаво, играју се мном као да сам ништа, све док ме нису свели на ништа, па ми се увријежи мисао да сам постојан у свијету отприлике као лукавички Зимзоград, дакле полупразан.

У тој полупразнини која је постајала права црна празнина минуо сам временом брже него сам очекивао, преселио се у неку измаглицу и у њој бих остао да се није догодило чудо. У инвентар дворишта Зимзограда спадао је и картонски Милош Обилић коме је у предјелу лица био изрезан један овал у који су патриотски настројени посјетиоци били слободни пробацити своју свечасну главу и тако се барем у фотографији поставити у обличје тог завјетног јунака. То је, ваљда, замишљено као родољубива атракција, али је било толико ван сваког доброг укуса да је иоле разумног човјека морало згрозити онолико колико би се згрозио да искрено упореди своје мишљење о себи и оно што он јесте. Дакле, да буде као ја који сам се пијан нашао испред празног Обилићевог лица и његове ужасно лоше, непорпорцијално, ван сваког осјећаја за физиономију, насликане фигуре. И прије сам примијетио ту сподобу, али сам јој се ругао као и осталим стварима ту говорећи да је ово XXI вијек, а сада сам се нашао испред њега и у његовом нелицу јасно и непогрешиво видио себе и схватио да му савршено пристаје. Ја сам био картонски Обилић, безличан и накарадан, далеко, толико далеко од правог. Одмах сам се отријезнио и кренуле су ми сузе низ образе. Кренуо сам полако према Обилићу, пробацио главу тамо гдје је била празнина и сав уплакан и слинав почео да снимам селфије. Моји другови у пијанству су ме шамарима одвојили од Обилића и тако слуђеног одвели кући у којој сам данима ћутећи пресабирао свој живот и оно што се десило. Закључио сам неколико ствари:

1. Нисам луд;
2. Јадан сам;
3. Има још наде;
4. (Најважније) Ја сам сам себе довео до таквог стања и ја ћу се извући, а Обилића је неко направио онаквог и још јавно изложио – за њих нема помоћи, као ни за Зимзоград који су такође у најбољој намјери направили.

Мислио сам да ће бити тешко, али није било. Моје враћање у живот је прошло лако јер никога није ни било брига за њега, па ме нико није онемогућавао или гледао као трајно изгубљен случај. Вратио сам се у тегобу свакодневице и наставио бивати нормалан грађанин. Понеко би се сјетио мог нервног слома, али је и то постало дио репертоара младалачких прича о пијанству. Дакле, вратио сам се у нормалан живот и то је био напредак, али је тај нормалан живот оно што ме је одвело тамо гдје сам завршио први пут па сам почео са ужасом опет размишљати о безличном Обилићу и свом животу, а то никад не слути на добро.

Већ сам се полако почео враћати на путеве слома када сам поново угледао Обилића у холу школе у којој сам тада радио. Мој Обилић је добио лице – неко је у овал убацио прилично увјерљиво насликано лице Сандора Клигејна званог Псето (Sandor Clegane, The Hound)  из серије Игра престола (Game of Thrones). Тај призор је у мени изазвао навале смијеха који је нужно привукао пажњу околине…

Од тог тренутка сам за друге луд, али ја знам да трагам за својим правим лицем у коме ће се зрцалити моје мјесто под небом.