Владимир Коларић

СЛИКАЊЕ СКРИВЕНОГ – УМЕТНОСТ МИЛАНА АЛЕКСИЋА

Ако кажем да је Милан Алексић један од оних који враћају достојанство слици, под тим немам у виду само то да се наспрам концептуалних, перформативних и сродних визуелно-уметничких и визуелно-извођачких форми и стратегија определио за слику, класичног формата и материјала, из очувану фигурацију и са приматом ликовности наспрам свепрожимајуће визуелности, која ликовно дело, сводећи га на визуелни феномен попут свих других, умногоме истрже из богате уметничке традиције, а тиме и вредносних критеријума и начела, па и домета, који чине њен историјски идентитет.

Дакле, када говорим да овај уметник враћа достојанство слици, мислим да он своју уметничку идеју и праксу заснива на истраживању саме природе слике, њеног односа према реалности, па тиме и – путем слике – реалности саме. Слика је с једне стране аутономан уметнички објекат, који потпада под критеријуме чисте ликовности, али и модел спознаје света у његовој динамици и сложености. Тумачење и истраживање света у Алексићевим радовима није посредовано литераризованим или кинематизованим средствима, већ средствима својственим искључиво ликовној уметности, односно ликовном форматирању различитих видова визуелности и визуелне перцепције.

Ово у првом реду подразумева уметничку самосвест, која слику не своди само на пресликавање затечене и опажене реалности, него у њу уписује и тренутак, вид и структуру опажаја самог, који зависи како од физичких и оптичких услова нашег опажања тако и од његовог културног контекста, односно одређене априорне перцептивне и спознајне схеме којом приступамо реалности. У том смислу, призори предметног света које разазнајемо на сликама, често су трансформисани, изобличени, деформисани у складу са опажајним контекстом или контекстом (медијског или метапредстављачког) посредовања тог опажаја.

То посредовање није само оптичко-физикално и медијско, кроз различите технолошке канале којим се знаковно преносе визуелне информације и структуре, већ је у њега уписан и културни контекст, својеврсна култура памћења готово целокупне историје уметности. У Алексићевим радовима стога видимо референце на сликарска и вајарска уметничка дела прошлости, али и различите облике визуелног представљања, од екранског и дигиталног, до структура попут дигиталног мапирања, схематских представа сазвежђа и слично.

Ово поигравање могућностима слике и људске перцепције, са наглашеним културним контекстом, Алексићевим сликама, односно његовом виђењу и уметничком посредовању реалности даје изузетан динамизам, слојевитост, сложеност и вишезначност. Он се у својим сликама не одриче представљања и одговорности према стварности и њеној спознаји, нашем учешћу у њој, али својим динамизмом оне урањају у невидљиве видове и стране те стварности, у структуру стварности саме, која се не може раздвојити од њене перцепције, и нашег, људског учешћа у њој.

У том смислу, иако то није на први поглед видљиво, Алексићево сликарство има нека од обележја сакралног, оног које не само да назначавајући открива скривене аспекте стварности, него нас позива и на њихову активну перцепцију, па и учешће у њима. Он по правилу не слика сакралне објекте, већ представља и уобличава на начин који призива сакрално, отвара нас ка њему и за њега. Ништа, дакле, не постоји без нас и нашег виђења и деловања, сама стварност, па и оно што је у њеном корену, не може се раздвојити од нашег присуства и нашег учешћа у њој, као што ни ми сами не можемо постојати, а посебно не као личности, без не само те стварности, већ и оног скривеног – зашто не рећи светог – у њој.

Слике саме перцепције, њеног културног контекста, историјски нагомиланих ликовних и визуелних представа, изражена референцијалност и метатекстуалност ових слика не засићује, не загађује и не банализује него у основи прочишћава наш поглед на стварност, чисти нас од аутоматизама перцепције, предрасуда и површности, од духовне лењости. Слике Милана Алексића у том смислу јесу једна племенита медитација, аскеза, па и молитва, која нас отвара за непознато и у буци света скривено, и из учмалости и насилности „света овог” води нас ка стварностима које ће свако довољно прочишћено срце препознати као свој истински дом.

(Изложба Милана Алексића „Препознавање“ одржава се 9-25. априла 2024. у Галерији Милорада Бате Михајловића у Панчеву.)