ПЛАМЕН ОВОГ СВЕТА

Уљудићу се, па право на свадбу. Обећао сам и има да истрпим. Цркву и кафану. Музику и пијанку. Питања и погледе. Све. Издржаћу, знам да могу. Ојачао сам.

У берберници чујем за њену смрт. Тек тако, у пролазу.

Из столице за шишање бацим око ка огледалу и познам неке овдашње што су давно засели ту, на клупици. Дошаптавају се мени иза леђа. Не слушам шта говоре, али бруј њихових гласова ремети угодну илузију осамљености у вароши која је на мене заборавила. Огледало ме гони да мотрим на њих, док њима даје да ме студирају без устезања.

Двојица су деца из деведесетих. Били су основци када сам отишао. Трећи ми је вршњак, можда мало старији. Сретали смо се некада, негде… Знам то ниско чело над мрсним образима, те мале опрезне очи. Лице му није од оних што се радо чувају у сећању. Жмирка док прича, а воли главну реч. И сад углавном он говори. Муља чачкалицу по устима, врпољи се и често ка мени погледа. Дуго му не разазнајем ни словца, да бих наједном, упркос чачкалици, чуо како јасно и гласно каже: амурит. И њено име.

Родитељи су ми замерали што се куће сетим само кад неко умре, а онда су и они умрли, па се нисам сећао уопште. Шест година нисам на родно место помислио. Све до јуче. Мимо обичаја, пошао сам на венчање, кад оно – опет смрт.

Личило је да ће бити моја, али ме је она још једном избавила.

Момчићи пиље у мене. Као да траже објашњења која немам или истину коју не желим да дам. Парче истине које припада само мени и њој. Сви у Жагубици су њу познавали. До вечери ће се вест проширити по целој вароши и селима у околини. Лоше вести путују муњевито. Неће бити незгодних питања. Кад си у дубокој старости, нико се не чуди откуд то, како или зашто баш сад.Тајна ће остати покопана на брежуљку крај Врела заједно са њом.    

Омладинце, додуше, занима нешто треће.

“Јел оно напољу твој мотор?“

“Баш је добар!“

Нехотице се окренем ка Сивцу, паркираном испред бербернице, а ноћна ме језа прожме од ножних прстију до темена.

“Бољи нисам имао.“

“Хеј, зар иком бољи треба?“

Смеју се, а старији им се другар мргоди.

“Нису ови путеви за мотор. Кривина за кривином, рупчаге … Иди бегај! Очас те прогута хомољски мрак.“

Имам потребу да се противим: “Ако возиш пажљиво…“

“Џаба ти пажња“, прекине ме. “Сваке године бар један мотораш погине. И брат мој је тако страдао… Има споменик тамо, на путу ка Петровцу.“

Тргнем се. Брат. Ето одакле га познајем! То је Јован, старији брат Предрага Пауњорића, званог Прежа Коњ, који је страдао на друму пре девет година, а за чију погибију сам највише ја крив. Ноћна језа ми се спусти на леђа као самар. Проструја ми кроз кичму, ребра и кости у рукама, силовито и страшно, а онда се поврати и угнезди се у грудима. Берберину вероватно није промакло кад сам задрхтао.

Нисам желео његову смрт. Завидео сам, скапавао од љубоморе, пакостио му и на тренутке га безумно мрзео, али никад, па ни те ноћи, нисам помислио да му прекратим век. Она је то разумела. Зато ми је, иако је Прежа био њен унук, некако опростила. Да не беше моје глупости, још би живео. Сигурно је и то знала. Ипак, погледала ме је у очи и рекла: судбина. Оловна, неопозива реч, која је мојој души донела мир. Верујем да је то и хтела.

Звали смо је Цвета или Цветана, мада је на рођењу добила име Флореа. Била је Влајна и причало се да, као врачара, уме да изведе свакаква чудеса: да човека веже, залуди и омађија, да лечи, разболи или чак убије. Примену ових вештина нисам опазио. Брала је траве и справљала мелеме, којима је отклањала ситне телесне тегобе сваком ко затражи. Шапутала је молитве, пазила на живе и мртве, али нисам чуо да је коме гатала или какво зло намештала. Поступала је великодушно у материјалним, као и у нематеријалним стварима.

Једном сам украо ћубасто пиле из њеног дворишта. Мајка је то открила, па ме је, сва посрамљена (можда и уплашена), отерала да лепо живинче вратим баба-Цветани. Стара жена се на моје признање само осмехнула.

“Ако, сине, нек ти је уздравље. Да га чуваш као да је твоје!“

Био сам дете и нисам разумео колико је тешко сачувати оно што нам не припада. Ћубасто пиле је после неколико дана поново било у бабином дворишту.  

У то време сам од ње зазирао, а унуке њене, Прежу и дебелог Јована, нисам нимало волео. Од Јована сам повремено добијао батине, не мање но његов млађи брат. Нагло је порастао, па нас је обојицу пропуштао кроз шаке.

Ухватимо се тако и ја му прво враћам ударце. Гребем и уједам и отимам се, али ме дебели сваки пут савлада. Пребаци ме преко кука или ме саплете, седне ми на груди и бије ли бије. Ко да нема душе. Прежа се склања, вероватно из страха да не добије по губици. Не брани ме, мада ни брату не држи страну.

Ја трпим, па после бушим Јовану гуме на бициклу или му набијем стаклене вуне у џепове. Он ме опет бије и тако у круг. Све до лета када је Прежа добио на снази и за главу премашио ниског и набијеног Јована. Усред једног осветничког похода на моје јадне коске, зграбио га је за шаке и зауствио – за сва времена.

Нисам то заборавио, али ни после овог поступка, зачудо, нисам Прежу више симпатисао нити сам га сматрао за пријатеља. Чак ми је било криво што ме је заштитио. Пун гнева, нисам могао да осетим захвалност, а нисам био те среће да ништа не осећам, па сам се на њега наљутио. Тобоже зато што се мешао да помогне брата. Глупо и очигледно неистинито, но Прежа ионако није марио за моје приче, као ни за моја осећања.       

Тог лета је одлучио да одрасте па је, уместо да јурца за лоптом, пеца и купа се у Млави, дане распуста проводио по кафанама, са Јовановим друговима. Учио је да пије, дувани, игра билијар. Савладавао је и друге момачке вештине, све оно о чему смо ми, клинци, имали тек неодређену представу. Пустио је косу, обукао Металика мајицу и набацио осмех захваљујући ком ће стићи и престићи било којег од својих учитеља. У билијару је, додуше, губио понекад. У љубави – само ако преда партију.

Док је зајапурени Јован иза куће радио склекове и махао импровизованим теговима, а ја читао, патио и изнова проживљавао ничеански сукоб између поноса и сећања, Прежа је увелико јурио девојке. Јурио их је и стизао, без изузетка.

Касније сам сретао многе шармере, срећне људе пред којима пуцају широки друмови и свака се врата сама отварају, али ниједан код женског света није био омиљен као Прежа Коњ.

Није то било због лепоте. Предугих руку и ногу, крупних зглобова и јаке, истурене браде, Прежа је ликом свој надимак поштено заслужио. Није било ни због блиставог ума, јер му је памет, по мојој неблагонаклоној оцени, била углавном магарећа. Ђаво ће знати зашто су га волеле. А волеле су га.

Све оне, девојчице, девојке и жене, хрлиле су ка Прежи као омађијане. Ако коју дуже загледа, ето је већ у полулежећем положају. Осмехне ли јој се, пада као проштац.  Љубазна реч чини да више и не устане…

Или се то само мени, лишеном женске пажње, тако чинило.

Верујем, ипак, да је речена неправда дејстовала и мимо моје паћеничке уобразиље. Цело треће два је видело како Прежа мами разредној осмех и избегава казну за  вотку на излету или како успева да одбровољи Тијану, гротескно нашминкану младу панкерку која је, супротно свом имену, била најгрлатија и најагресивнија девојка у школи.

Тијани је, као и мени, удаљавање од детињства било болно. Једва да смо се осврнули, нисмо ни мишљу обухватили свет око нас нити смо се честито поиграли, а већ нас гурају даље, на пут без повратка. Пријем у свет одраслих, међу послове, рокове, дугове и погрешне бракове, чинио нам се као невесела перспектива. Бедна замена за изгубљени рај. Зато сам ја из ноћи у ноћ превртао жуте стране купусара из школске библиотеке или играо видео игрице док не пукне зора, а она се облачила као дечак, шишала се до главе и обилато се китила минђушама – све не би ли сакрила да постаје привлачна жена.

“Тића је наш најлепши друг,“ говорио је Прежа. Или би је само дрско одмерио и намигнуо јој онако накострешеној, не марећи за последице. А без последица не би прошло. Тијана је фрктала и сипала погрде. Ипак, ухватио сам је како, након Прежиног ласкања, проучава голишаву лобању у излогу посластичаре на средини Улице краља Милана. Кревељила се и ширила ноздрве као да проверава да се није непажњом пролепшала. Такву издају своме лицу не би допустила ни у сну.

Волео сам Тићу, али услед преблиског сродства душа, ваљда, нисам могао да се истински загрејем за њу. Ни она мене није тим оком гледала, него је потајно патила за Јанком, нашим комшијом, коме је била тек саучесник у неваљалству, ортак из клупе и  “најлепши друг“.

Сад, можда се ништа не би догодило, можда оне проклете ноћи не би било, да је Јанко на време отворио очи. Он је, по несрећи, тад видео само Милицу, школску лепотицу, која ниједном није погледала у његовом смеру. Жалосни клише. Све да је и гледала, Милица га не би могла уочити од множине младића који су држали стражу око ње. 

Другарство на куб, затворени круг неостваривих жеља или суморни троугао досаде, зависно од тога да ли наша летња смуцања по Жагубици описује Јанко, Тића или ја. Ту и тамо смо сретали Коња, раздраганог и лепо забављеног, најчешће у лепом друштву.

“Да ми је знати има ли чега у женској глави!“, гунђао је Јанко.

“Ничег што би ти могао разумети“, одговарала је Тића.

Ја сам ћутао и молио се да нас Прежа не примети, па да још морамо трпети рзање и подсмевања типа “децо, испомажите се, живите мало“ или “од пробирача нема јебача“. Једном се одважио да Тијану посебно опомене: “Нема ни јебачице од избирачице!“ Мислио сам да ће га згромити и унапред сам се радовао фијуцима Тићиног бритког језика, али је она само стајала и трептала као пилеж. Јанко се смејао, а ја сам схватио да Прежу мрзим као што никад никог нисам мрзео. Како је могуће да се роди толико самодопадљив човек, тако сигуран у своје место под сунцем? Треба то спречити, забранити да се међу нама, обичнима, шетају овакви људи! Ја бих њих све протерао, учинио бих нешто… Нисам био сигуран шта, још мање сам се усуђивао да то наглас изговорим, макар само за Тићине уши, а Јанко ће ме ускоро и без речи разумети. Прежин нови подвиг ће му збрисати идиотски смешак са лица.

Почетком школске године, оне пред матуру, Коњолики је на наставу дојездио на црвеној Хонди. Увече се још мало, за публику која воли бис, шепурио по граду. Та Хондица није ни принети Сивцу ког сада имам, али је у оно време, за нас ђаке пешаке и понеког бициклисту, мотор био необична и изузетно пожељна ствар. Прежа је другове (чак и најлепшег, Тићу!) пуштао да “направе круг“. Дао би и мени, само да сам се могао присилити да затражим, али ми речи молбе нису прелазиле преко усана. Јео сам се и гледао друге како возе.

При крају моторашке представе, црвену Хонду је заскочила Јанкова Милица, али не да се, као остали, у вожњи опроба, него се угнездила Прежи иза леђа. Опа, помислих, ударило краљевство на царство! Овила му је руке око струка, па заједно  несташе у облачку прашине.

Јанко је огорчено бленуо у друм којим су се одвезли, а Тића и ја погледасмо једно у друго. Понадали смо се да ће се наш друг опоравити, али прерано. Љубомора  је Јанка излудела сасвим. Прежу и Милицу је опсесивно пратио (онолико колико су му пешачке могућности дозвољавале), дисао им је за врат, па је још Тијану и мене молио и подмићивао да их уходимо.

Тако је било и оне ноћи. Јанко, Тића и ја смо ишли за новопеченим љубавницима по целом граду. Чекали смо их код кафића, а онда би, уколико негде заседну, Тића или ја улазили да осмотримо терен и попијемо штогод на Јанков рачун. Она је на једном месту љутито тражила да јој дају “дупли виски или шта им је већ најскупље у кафани“, али Јанка ни рачун за Chivas Regal није могао отрезнити. Чекао нас је, сав избечен, испред врата и вртео иста питања: “Јесте ли их видели? Да ли су још заједно? Шта раде?“ Нас двоје смо једнолично понављали: “Видели смо их, заједно су, причају, ништа не раде.“ На крају нас је потерао да табанамо кроз мркли мрак до ресторана на врелу Млаве, испред ког је био паркиран Прежин мотор. Припита Тијана је ту одбила да одшпијунира своје, затим се кратко примирила да би, након поновљене туре најскупљег у кафани, праснула тако да су гости са терасе “Врела“ ка нама окретали главе: “Шта раде, па шта раде! Шта мислиш да раде?! Јебу се! Ако и нису, само што нису. И хоће. Па шта ћеш сад?!“

Узалуд сам јој давао знаке да се утиша. Прежа и Милица су излазили из ресторана. Лагани ход у истом ритму, рука у руци. Присни шапат, осмеси и топли погледи. Ишли су ка нама, али нас, док се не нађосмо лицем у лице, нису приметили.

“Гле, весела тројка, откуд опет…“, почео је Прежа, а Јанко га заустави снажним ударцем посред лица. Коњ се занео, клецнула су му колена. Танушни Јанко и није могао више учинити. Напад на Прежу се неће по њега срећно завршити, знао сам. Треба да се умешам, да зауставим тучу. Милица је, ипак, била бржа. Стала је између момака, што би онемогућило даљу акцију, да се Тића није залетела и потегла је за косу. Миличина рука само клизну низ Тијанину глатку лобању.

“Еј тамо, прекидај!“, викали су на нас. “Мрш кући или зовем полицију!“

“Људи, па који вам је?“, чудио се Прежа.

“Пусти ме, наказо ћелава!“, вриштала је Милица.

“Доста, бре!“

“Пауњорићу, знам ти оца и мајку!“

У општој гужви, глупо упетљан у обрачун који ми је чак смешан био, ваљда зато што није био мој, подигао сам овећи камен. Волео бих да могу да кажем како ме је ђаво нагнао на своју стазу или да ми је каква зла сила водила руку. Не. Било је много једноставније. Држао сам камен, стезао га у шаци. Морао сам нешто са њим учинити. Нисам желео да га бацим на Прежу, а испуштање у прашину би значило нови пораз. Повлачење пред бољим, слабост. Пљунуо сам и хитнуо каменчугу ка црвеној Хонди. Ето! Нисам нишанио и не знам где сам погодио. Само сам чуо прасак и разлетање стаклића у мраку.

Исти звук је био последње што ће чути возач комбија, тренутак пре но што потоне у ослобађајућу несвест, која му је дошла као последица тешког саобраћајног удеса на путу ка Жагубици. Возио је од Петровца на Млави, најбрже што се може по мраку и незгодном, изровашеном друму. Јео је кривине, завртао волан, опуштен и благо нехајан у тмини Хомоља, где се крију само караконџуле и понеки усамљени звер. Јурио је у сусрет црвеној Хонди поломљених фарова. На великој узбрдици при излазу из Крепољина, не тако близу села Сиге, чији житељи сваке године гоне змајеве, мотор ће искочити из таме попут крилате немани и свом силином се забити у његова врата.

Млади мотораш је на месту погинуо. Девојка која му је била за леђима издахнула на путу до болнице. Црвени мотор је остао на коловозу, згужван и сав разлупан. Нико није приметио тада, а ни касније се нису сетили, да је светло на мотоциклу и пре судара било разбијено.

Али, знао сам ја.

Након туче код “Врела“, недуго пошто је Прежа разбијеног носа, на мотору без светла, повезао Милицу њенима, у Крепољин, оставио сам Тићу и Јанка да се свађају, плачу и теше једно друго. Грабећи поред тараба, погнут да никог не видим, из збрке у глави сам стално вадио и обртао једну мисао: да ли су приметили, да ли ико зна?

Код куће сам избегао виђење са родитељима. Затворио сам се у своју собу и онако одевен, још у патикама, пао у кревет.

Нисам устао пет недеља. Клацкао сам се између јаве и сна, између бола у свим мишићима и задовољства од опуштања у постељи, цвокотаве дрхтавице из слеђеног срца и јаросне потребе да скочим и извршим неку велику, неодложну дужност. Боловао сам, како су тумачили лекари, без органског разлога.

Вест о Прежиној погибији је дошла до мене, али ме није узнемирила. Нисам ни трепнуо зато што сам већ знао да га нема. То за мене није била новост.

Ипак, неколико сати пошто сам чуо да су Милица и он сахрањени, тело ми је освојио болни грч, који ме више није пуштао. Сваки ми је покрет био мука, па сам мировао и патио без глaса. Језик ми се везао, што и није било лоше, јер нисам желео да разговарам нити сам имао шта да кажем.

Средином шесте недеље ми се отворише врата и собу уђе баба-Цветана.
Претпостављам да ју је мајка позвала да ме погледа, очајна што јој у амбуланти за моје стање не нуде лек, па чак ни сувисла објашњења.

И погледала ме је. Осетио сам како ми се тај њен поглед завлачи под капке, цепа крхку опну свести, сврдла кроз несвесно, жари потиљак и устремљује се на скривено, само мени знано место. Одмах ми је било јасно: она зна.

Пришла је кревету у коме сам био као живи леш и уклонила ми је прамен косе са лица. Онако мршава, веома ниског раста, у црнини је деловала још ситније. Као нека мала птица. Једва да се морала сагнути за овај покрет. Додир јој је био попут дашка ветра, свеж и лак. Од њега ме на трен прође умртвљеност тела, придигох се као да сам здрав. Да, она зна. Зна и не мрзи ме због тога!

“Не кидај се, синко“, рекла је. “Таква им је била судбина.“

Још нисам смогао снаге да проговорим, али су оћутане речи оживеле и ускомешале се у мојим грудима. Баба-Цветана стави прст на усне, па настави:

“Него, дођох да те молим да ми нешто помогнеш. Мој је Предраг умро без свеће, а то не ваља… Срећа те може да се поправи. Мене су као дете научили шта чинити, имамо у селу такав обичај. У петак је четрес дана. Запалићемо велику ватру да му пламен овог света помогне да изађе на светлост. Требало би  Јован да помаже, али он неће, вели то су глупости, празноверје…

Код ове речи бабине се усне извише у смешак.

“ … ал’ ја би рекла да се плаши помало. Или мало више.“

Ја се нисам плашио. Од најмлађих дана сам гледао ватре на Покладе, запаљене свима који су отишли без свеће у рукама. То су звали привег. Знао сам отприлике шта се од мене очекује: излазак на гробље ради буђења, дозивање, “немењивање“ одеће и дарова, пуштање воде да се утоли жеђ умрлом и трпеза или помана на крају. Све то ми је било малко морбидно и чак будаласто док нисам отишао на сахрану човеку кога су, без икаквог обреда, просто бацили у земљу и затрпали као истрошену, непотребну ствар.

“Долазиш ли?“

Климнух главом, а баба ми својом малом шаком стегну руку. Поздрављајући се са мајком, рече: “Нема да бринеш. Моћи ће он.“

Могао сам. У речено време сам устао из кревета као да ме баш ништа у њему задржавало није и пошао да учествујем у привегу. С лакоћом сам дошао до Прежине куће, где су  у дворишту поставили купу од девет врста дрвета са девет места. Купа је била велика, погодна да Прежи да снажну ватру. Још лакше сам оденуо ствари које су наменили и целе ноћ чували за њега: нове левисице, црвене старке и никад обучену Металика мајицу. У џепу сам напипао zippo упаљач и паклицу цигарета Lucky Strike. Баба је, признајем, имала око за детаљ. Дарови које сам добио да предам Прежи, потврдише да се мислило на све. Успомене, ствари које је волео и у којима је уживао биле су ми у рукама. Морао сам да се запитам да ли би, да сам заиста на његовом месту, моји ближњи знали овако да ме дарују и готово да сам пробудио стару гују у срцу.   

Младе жене и девојке су се врзмале око мене, смешкале су се и покушавале да се нашале, тако да сам искусио како је бити он, за чим сам одувек жудео, а што ми, сада видим, уопште није пристајало нити ми је било угодно. Нисам знао шта да кажем  и много сам се збуњивао. Из стегнутог грла ми није излазио глас.

Моћ говора повратих тек кад је дан кренуо уназад. Запутио сам се ка гробљу да учиним како је одређено. Сви су ме запиткивали ко сам и куда полазим. Нисам могао да истиснем ни реч и можда бих упропастио обред да ми баба-Цветана није помогла. Обратила ми се моћним гласом, неочекиваним од тако мале жене: “Иди, али се врати!“

Те речи је поновила три пута, а при сваком новом изговарању сам осећао како лед у мени копни. Био сам он и он је био ја. Лежао сам у чамовини, под влажном земљом, без моћи да померим макар мали прст, глув, нем и слеп за све. На груди ми је легла голема туга, тежа од земље која ме покрива. Тад умом појмих и свим бићем осетих да је између Преже и мене било мноштво разлика, али да је остала само једна, најважнија: он је мртав, а ја сам жив.

“Иди, али се врати!“, одјекивало ми је у ушима.

“Вратићу се!“, изговорих измењеним гласом, који нисам у први мах познао.

И заиста, вратио сам се. Опет сам био жив међу живима, иако нисам намеравао да се вратим старом животу. Једва сам дочекао да почнем студије и да се одселим.

У Жагубицу сам после ретко одлазио. Углавном да покопам савоје мртве и са њима заостале трагове прошлости, мада је било и ведријих прилика – као овај долазак на свадбу коју су правили Јанко и Тића.

Синоћ, пошто сам се довезао до града, реших да поседим за шанком и одложим ноћење у празној родитељској кући. Тек што отпих мало пива, пришла ми је млада, изузетно згодна женска. Премлада за мене, чак и да сам био боље воље. Средњошколка нашминкана да изгледа старије. Заговарала ме је и спретно изврдавала покушаје да је се отарасим. 

“Ама, ти мене као да не познајеш?“, упита наједном.

“Нисам сигуран…“

“Боље погледај! Нисам навикла на то да ме момци забораве.“

Загледао сам се у њу и стварно ми је личила на неког.

“Мада, бива и то,“ продужи мазним гласом. “Јанко ме је, ето, заборавио. Жени се.“

Затрептах. Не може бити, делује тако стварно. А јесте јој налик. Исти стас, исто  нежно лице. Само јој очи беху претамне и тврде, измењене. Уместо светлог, злаћаног погледа који јој је као сунце исијавао из очних дупљи, тако да вам се живот омили када погледа у вас, зјапила су два мрачна понора.

“А ти, убио си ме, а сад се не сећаш?“

“Нисам, Милице, ја то нисам хтео! Нисам ни помислио…“

Утвара се зацени.

“Знам да ниси мислио на мене. Била сам ти, како се оно каже, колатерална штета!“

Пробах да јој умакнем. Изашао сам из кафане, скочио на Сивца. Пустила ме је да упалим мотор, па ми се сместила иза леђа. Копрцао сам се као мушица у пауковој мрежи, слаб попут сваког несрећника ког нечиста сила зајаши. Стезала ми је шаке, привијала бутине уз моје, а на уво ми је шапутала шта да чиним и куда да возим. Опирао сам се, али смо углавном ишли по њеном. Из кривине у кривину, клизаво и брзо. Сувише смо се повијали и грабили кроз мрак.   

Кад приђосмо низбрдици на улазу у Крепољин, схватих да се нећу избавити. Нико нам није ишао у сусрет, али је Милица мојом руком све више повећавала брзину, тако да смо летели низ друм. Па нека, мислио сам, можда је то правда и најбољи крај. Затворио сам очи, спреман да склизнем у најдубљи мрак, кад осетих пред собом топлину и блесак од ког се сва пустолина пред нама показа као у подне. Силни глас, исти онај који ми је рекао “иди, али се врати“, одјекивао је у мени неким чудним, незнаним језиком. Није то био влашки, бар не онај који сам могао чути и којим се говори у свакодневним приликама. Ја сам влашким добро владао, све сам разумео, иако га нисам говорио. Ово беше другачије, не сасвим страно. Нисам знао значење речи, али сам могао да им наслутим смисао. Као да слушам нешто старо, затрпано вековима. Прајезик који знају и живи и мртви, а којим су људи морали говорити у време кад су сви разумели једни друге.

Биће да је и моја пратиља тај глас чула и разумела. Њен стисак је олабавио сасвим. Дрхтала је и померала рамена као да јеца.

Зауставио сам Сивца и окренуо се ка њој. Заиста је плакала и брисала је сузе длановима као дете.

“Овде је мрак, увек мрак“, рекла ми је кроз плач. “Не могу да се вратим мојој кући.“

То изговори и нестаде, а до мог уха дође онај глас, утишан до шапата и сасвим разговетан. “Пламен овог света“, чуо сам. “Упали и изведи на светлост.“

* * *

Берберин довршава своје, али сам ја сигуран да нећу на свадбу. Написаћу честитку и поклон намењен Јанку и Тијани предати газди у ресторану. Штета што нећу видети Тићу као невесту, али нека… Остављам сусрет са њом за други пут.

Устајем и идем ка клупици да Јовану изјавим саучешће. Он ме препознаје. Одмах се сетио који сам, каже. Не питам да ли памти како ме је био. Много је воде протекло. И ја сам готово заборавио на то.

Спуштам се ка Горњачкој клисури. Сивац лагано клизи низ кривудави пут, а ја уживам у оштром хомољском ваздуху, мирисима умирућег биља и свим нијансама лепоте коју нуди прохладни октобарски дан. Зауставићу се код манастира Благовештења, напити се изворске воде и упалити три свеће – за Милицу, Прежу и за њу, моју заштитницу. Не знам колико ће то вредети од руке грешника као што сам ја, али нека буде. Учинићу тако. Можда свака жишка, ма како безначајна била, увећава пламен овог света и разгони мрак.