ПРОЛЕТЕРИЈАТ И СМРТ

Један од можда најважнијих људских задатака, према Николају Фјодорову, представља супротстављање рушитељском деловању смрти – обуздавање смртоносног начела уписаног у саму природу и претпостављање уједињавајућег начела начелу раздора. Пролетерска воља, као воља одлучујећег а самим тим и најодговорнијег субјекта у историји, прихватила је ту тезу Фјодорова као своју сопствену, и то безусловну максиму. У том смислу, ако је борба пролетаријата са својим класним непријатељима више него довољно истражена, ако су напори ка превладавању отуђења, укидању прекомерног рада и слично, добили пуну пажњу истраживача, то изазов упућен смрти, и повест тог краткотрајног али неустрашивог и поучног отпора, не само да нису размотрени у својим најзначајнијим моментима, него такорећи још нису ни тематизовани. Овде ћемо покушати да попунимо ту иритантну празнину у славној историји пролетаријата.

Посебну пажњу заслужује низ епизода, које су некада изазивале намало узбуђење у европском делу човечанства, а затим заборављене током читавог једног века, да би интересовање за њих било обновљено убрзо након Октобарске револуције, поставивши основ новом истраживачком усмерењу у физилогији, или тачније, у природним наукама. Или, још прецизније, у истраживању природе – јер управо тако би требало назвати теоријску и практичну борбу пролетаријата против безосећајне природе и њене најштетније, најпогубније навике – смрти.

Та повест, а у сваком случају њен фактографски део, почела је с познатим Галванијевим експериментима са такозваним животињским магнетизмом. Главна експериментална животиња коју је Галвани користио била је жаба; под дејством електричног удара мртва жаба је цимала ногом, и нога се, опет, од зависности од струјних параметара покретала различитом учесталошћу  и интензитетом, што је био случај и са другим мишићним групама. Сличним експериментима било је суђено да уђу у школску наставу физике на најмање пола столећа: утисак који су изазивали доживљаван је као аргумент у корист материјализма, носећи истовремено и прииметан психотрауматски карактер.

Међутим, Луиђи Галвани се у својим експериментима није ограничио на жабе, већ је користио и друге водоземце и гмизавце (крастаче, гуштере), али и поједине сисаре, какви су били мишеви, мачке, мрмоти…Галванијем ученик и наследник Алесандро Волта (1745-1827) проширио је експерименталну базу, укључивши и крупније сисаре – свиње и краве, и тиме успешно демонстрирао феномен грчења мишића под утицајем електричног удара. Галванијеви и Волтини истраживачки напору нису остали непримећени, па су њихова имена овековечена у феномену галванизације и јединици електричног напона.

Други научник, такође Галванијев ученик, Ђовани Алдини (1762-1834), није био те среће, мада је управо он отворио нову страницу у напору супротстављања смртоносном начелу природе. Алдини, судски лекар из Болоње, у своја истраживања је укључио и људске лешеве, и то тела судски погубљених робијаша. Његови експерименти укључивали су и обазглављена тела, одрубљене главе, али и неоштећене лешеве, које је, по свему судећи било неопходно купити, за шта научник није жалио своја лична средства: ето још једног примера безусловног служења науци. Било како било, галванизована људска тела показивала су исте онакве реакције као и тела жаба или стабљике свеже убраног корова, али Алдинију ни то није било довољно, него је трагао за прецизном диференцијацијом и класификацијом забележених покрета.

Врхунац истраживачког програма Ђованија Алдинија догодио се у Лондону 17. јануара 1803. године. Тог дана је овај, до тада само у европским круговима познат научник, спровео јавни експеримент над телом обешеног Џорџа Фостера. Мењајући струјне параметре – напон, јачину, учесталост, а такође и позицију електрода, Алдини је демонтрирао широк спектар могућности откривених галванизацијом тела. При активизацији фацијалних нерава публика је могла да види гримасе ужаса и бола, док је при галванизацији удова Фостер дизао руке, вртео их, стезао и опуштао шаке; научник који је управљао електродама извлачио је из тела обешеног различите звукове, а спектар моторичких реакција обешеног у многим случајевима је превазилазио могућности обичног живог тела – Фостеру се померала коса и мрдале уши. Али посебан утисак на публику је изазвао веома сложен плес, какав је Ђовани Алдини успео да произведе и у ранијим експериментима (истина, са обазглављеним телима): Фостер се вртео, подизаао ноге, изводио низ познатих плесних покрета… Тако су лондонске новине следећег дана описивале тај Death Dance, а неколико гледалаца је пало у несвест.

Али то је истовремено био и дан краткотрајног тријумфа нове науке, која је толико обећавала, после чега је, авај, наступила реакција. Шири друштвени слојеви су се као по команди окренули како против експеримента тако и против одважног експериментатора, па је ускоро тај до тада, како се чинило, најперспективнји правац у развоју природних наука пао у потпуни заборав. Постоји могућност да је једна од реакција на овај упечатљиви експеримент била и чувена књига „Франкенштајн“. Галвани и посебно Ђовани Алдини могли би се посматрати као прототипи за доктора Франкенштајна, а Џорџ Фостер као прототип његовог још познатијег чудовишта.

Ипак, сам Алдини до краја живота није престао да врши истраживања, и као резултат тога, годину дана после његове смрти (1833), изашла је књига „Истраживање биомеханике лешева“. Била је објављена у Болоњи на италијанском језику, и садржала је многобројне илустрације са подробним описом екперимената. Нажалост, прошле су године и деценије, а да тај рад није био преведен на друге језике – научни кругови су га дочекали гробном тишином, која је потрајала скоро сто година. Тачније, осамдесет осам година, све док у Петрограду 1921. године није изашао руски превод под уредништвом и у преводу Александра Богданова, једног од најупечатљивијих и најнеобичнијих умова двадесетог века.

У основи, Алдини је описао општепознате ствари, које постале део природних наука знатно пре објављивања његове изузетне књиге. Аутор, тако, у књизи тврди да су мишићи и тетиве мртвог тела заправо искључене биолошке машине, обичне полуге, витла, преносници великог и сложеног механизма – механизма којим се у уобичајеном стању управља помоћу нервних импулса, а који, по Галванијевом мишљењу, и сами представљају ништа друго до животни електрицитет: „Нажалост, сложен, али врло делотворан агрегат, који називамо људским телом, одликује се једном жалосном особином – кратким роком употребе, тек нека три-четири дана по човековој смрти. За то време органска машина се неповратно квари и пропада, али у току та прва два-три дана после смрти агрегат остаје пријемчив са деловање електричних импулса, којима је итекако могуће управљати, под условом да се правилно проучи биомеханика тела“.[1]

Овде је неопходно дати неколико примедби. У време када је Алдини вршио своја истраживања и писао књигу, већ је био познат Амперов закон и закон Био-Савара-Лапласа: на њих се Алдини уосталом и ослањао у својим експериментима. Примењујући Фарадејева истраживања електромагнетне индукције, Алдини је такорећи паралелно са Фарадејем дошао до закључка како је интензитет електричног поља пропорционалан брзини измене магнетне струје. Али до окрића електромотора требало је да прође још доста времена, па би се без претеривања могло рећи да је Алдини имао посла ни мање ни више него са првим електромотором, мртвим људским телом, на сличан начин на који су египатске мимије биле прве конзерве на свету.[2] Да погледамо још једном како је то изгледало.

Галванизоване лешеве, с којима је радио Алдини, прикључили су за електрични уређај уз помоћ две електроде или проводника, од којих је један стављан у ухо, а други на анални отвор; управо таквом призору је присуствовала публика у Лондону тог 17. јануара 1803. године. Поред плеса смрти, представљеног радозналим лондонцима, Алдинију је пошло за руком да демонстрира још читав низ различитих покрета мртвог тела: његови лешеви су се вртели у месту, слегали раменима, хватали и држали тешке предмете.

Тако нешто свакако није могло да промакне пажњи револуционарног пролетаријата, па је Александар Богданов у предговору свог превода Алдинијеве књиге написао: „Перспектива која се отварала обећавала је ни мање ни више него праву револуцију у сфери рада, до сада незабележену експлозију његове продуктивности. Али у то време капиталистички производни односи ушли су у период стагнације. Потпуно прећуткивање открића до којих су дошли Галвани, Волта и Алдини одлично илуструје реакционарну улогу буржоазује у развоју прозводних снага. Али, како је већ речено на једном добро познатом месту: камен који су одбацили градитељи, поставићемо у главу угла“.[3]

И није све остало на речима. Маја 1920. године Алексеј Гастев је у сарадњи са Богдановим основао Централни институт рада (ЦИТ) – неку врсту пољске, покретне лабораторије победничког пролетаријата. Гастев и његови сарадницу, пре свега Осип Јермански, одбацили су такозвани Тејлоров систем, који је у своје време тако добро послужио Хенрију Форду, али, разуме се, да би отишли још даље, у мери у којој су рад посматрали не само као средство, већ и као само биће пролетаријата, његову најдрагоценију супстанцу. Следеће године, 1921, у оквиру ЦИТ-а организован је специјални одсек назван Лабораторија посебних радних ресурса (ЛОТР – Лаборатория особых трудовых ресурсов), руковођена од стране самог Богданова и сасвим младог, али револуционарним ентузијазмом испуњеног Николаја Бернштејна, будућег великог научника. Године 1923. објављен је Бернштејнов чланак „Истраживање биомеханике удара уз помоћ светлосних записа“,[4] из које се види да је пролетерски истраживач мртве научио чак и да закуцавају ексере.[5]

Експерименти спровођени у ЛОТР врло брзо су довели до опипљивог успеха, чак и истинског пробоја. Разлог је једноставан: научници су знали да су својим истраживањима испуњавали јасан друштвени задатак, у којим су се свом душом поистовећивали. Параметре тог задатка, тачније друштвеног налога, његове идеолошке и егзистенцијалне моменте врло прецизно и на свој начин поетично изражава Александар Богданов у свом предговору Алдинијевој књизи: „Лешеви који плешу и слежу раменима, који могу да подигну сандук, али само утроје а не поједничано – какав само повод да ситнобуржоаски елементи затворе очи, зачепе нос  и колективно узвикну „Даље од мене!“ Али пролетаријат, ком су туђе ситнобуржоаске предрасуде, остварује експропријацију имовине нестечене радом, преиспитујући при томе и табуе уведене од стране реакционарних класа, па у том смислу и „табу мртваца“, који је подробно истражио господин Фројд. Радници итекако разумеју да премет експеримента, а ја бих рекао и шире, предмет друштвене рехабилитације, постају тела њихових палих другова. О њима се обично говори – смрт их је отела из начих редова – после чега нама живима остаје само беспомоћна туга. Дубоко сам уверен да ћемо ускоро моћи да изађемо из стања беспомоћности  и да ћемо моћи да одговоримо: да, смрт је узела најбоље. Али ми нећемо остати равнодушни, ми ћемо наше отете другове истргнути из загрљаја смрти и поново их вратити у наше редове, редове градитељског комунизма. Тела палих биће у истом строју са нама, она неће нестати, неће бити разједена силама распадања и смрти. Челичне везе пролетерске солидарности могу их неко време задржати овде са нама, ослањајући се на позитивну науку. Јер ми данас поседујемо нешто што нису имали ни Волта ни Алдини – хладњачу…“[6]

Овде је наглашена једна изузетно важна смерница, да је огромна разлика у томе с ким (с чим) то заправо раде експериментатори: са „лешевима“ или са телима палих другова. У ЛОТР су „лешеви“ задржавали имена која су имали за живота, експериметатори су их обучавали радним операцијама, демонстрирајући задивљујући ниво објективности, као и однос према предмету истраживања који би се с правом могао назвати класном солидарношћу. Појединачан задатак који се решавао у лабораторији, задатак изучавања биомеханике мртвог тела, садржао је у себи учешће у вечности, у посебном вектору историје, у стратешки постављеном врховном задатку победничке класе.

Сачуван је изузетно занимљив чланак посвећен раду ЛОТР и перспективама које су се њиме отварале; дугачак цитат се просто сам намеће: „Другови Бернштејн, Фридланд, Јесјуков, Коц и други, сваким следећим експериментом демонстрирају тријумф пролетерске науке и нове перспективе дијалектичког преображавања света прошлости. Просто вам се заврти у глави када погледате како се у складу са променама електрицитета мртва тела буде, како преносе цигле са једног места на друго, како у пару подижу блокове бетона, како под дејством тачно израчунате стимулације мишића хватају једно друго за руке у некој врсти руковања. Друг Коц ми је предложио да се рукујем са једним од штићеника, Василијем, умрлим пре неке три недеље. То руковање је, уистину, било хладно када се имају у виду степени Целзијуса, али итекако врело ако имамо у виду револуцију по Марксу. Најстарији штићеник ЛОТР, путарски радник друг Никифоров, умро је целих два месеца пре тога, али његово тело је и даље било способно за кретање и хватање. Друг Бернштејн је говорио да ни то није граница: ако би се усавршила хладњача, смањила влажност и повећала брзина хлађења, тела би се могла чувати годинама, и она би могла приносити своју лепту у градитељски рад победничког пролетаријата!“[7]

У наставку аутор разматра улогу јединствених радних ресурса у остварењу плана свеопште електрификације земље, изражавајући уверење да ће пролетаријат наћи свој приступ решавању проблема, што је било немогуће у условима када је иницијатива радних маса била окована владавином реакционарне буржоазије. Карактеристичан је сам завршетак чланка: „Живо доживљавајући себе као одлучну претходницу пролетаријата, та класа, бацивши озбиљан изазов смрти, ступила је на радно дежурство. Њих не плаши ни хладноћа, ни глад, зато што пали, али поново устали другови, ступају у прве редове освајања крајњег Севера. Они се неустрашиво пробијају кроз зону вечног леда. Њихова тела покреће најсавршенија, најчистија, најреволуционарнија енергија – електрична, и захваљујући дугачким еластичним кабловима они личе на циркуске артисте, али оно што они раде свакако није циркуски трик. Они су посмртни поход  најпрогресивнијег одреда пролетаријата у сусрет бољој будућности, у сусрет комунизму. Треба веровати да ћемо са таквим борцима савладати све могуће препреке“.[8]

Међутим, после неколико године поход је био заустављен: 25. октобра 1927. ЛОТР је расформиран, и то баш на десетогодишњицу Октобарске револуције – одличан маркер за крај једне епохе. Ускоро је умро Александар Богданов, и делатност ЦИТ-а је све више почела да личи на рад обичне академске установе; са смелим истраживањима Бернштејна, Коца и Гусева десило се исто што и са некадашњим огледима Волте и Алдинија  – било су обустављени и зачуђујуће брзо заборављени. Данас се делатност таквих изузетних институција као што су ЦИТ, Институт за мозак (дведесете године). Институт за трансфузију, Пролеткулт, описују (ако их уопште и удостоје пажње) примарно у духу егзотике, у часописима типа „Строго поверљиво“, упоредо са операцијама филипинских криминалних кланова или следбеницима вудуа. Нажалост, у следећој рунди великог двобоја класна воља-за-моћ (Ниче би је лако препознао као такву) поражена је од диктатуре смрти, смртоносног начела природе.

Покушаћемо, ипак, да извучемо закључке из питања која су нам се отворила. Као прво, видимо да свака класа у успону баца себи својствен изазов смрти. Господар, на челу ратничког братства, изражава јој свој презир, што је по Хегеловом мишљењу и постала основна одлика господства. Са покушајем савладавања смрти у великој мери је била повезана и снага раног хришћанства. Буржаазија је као оружје узела науку, али, како је приметио Ђерђ Лукач, схваћену као „организацију детаља при пуној хаотичности целине“.[9] Рехабилитација тела брзо је уступила место његовој потпуној приватизацији. То је изазвало беспомоћност пред смрћу и телесном немоћи, која се подударила са прогресивном немоћи духа, а чија је религија постала психоанализа.

Ипак, то изазов који је пролетаријат бацио смрти не чини ништа мање радикалним. У рукама победничког пролетаријата производна моћ науке постала је свесно применљив инструмент у служби класне солидарности. Пролетаријат у Русији прихватио се задатка  превладавања хаотичности целине. Делатност великог броја научних института и институција двадесетих годуна управо је и била усмерена на превладавање смртоносних сила природе. Можда се рад ЛОТР и одликовао посебном смелошћу, али и он се кретао у границама дубоке онтологије пролетаријата, у складу са којом предметност, па у том смислу и предметност природе, није нешто једном и заувек дато, већ представља ствар стално променљиве праксе, која се мора непрестано проверавати и преустановљавати. Прекидање таквог истраживачког усмерења, каква је биомеханика лешева (чак други пут у историји), сведочило је о одрицању од максимализма, о опортунизму и компромису са смрћу – фактички се радило о укидању диктатуре пролетаријата у најважнијој области постојања и бивствовања.

Али тиме се још једном потврдило како је наука независна и објективна само у детаљима (као, на пример, кантовска етика), док се у својим стратешким задацима она вољно или невољно подчињава класном интересу, владајућој форми друштвеног налога – и да та подчињеност на свој начин утиче на принцип организације детаља. Јер једна је ствар бескомпромисна позиција Николаја Фјодорова, Александра Богданова, Розе Ликсембург или академика Мара, а нешто сасвим друго синкретизам и конформизам једног, на пример, Хабермаса и читавог низа теоретичара усмерених на детаље, и увек спремних да своје умеће продају било ком наручиоцу. Одвајање класне воље од бића науке нанело је штету обема странама: пролетаријат је заправо изгубио себе, замућивање класне свести омогућило је дезоријентацију колективног тела, које се без тога потвргло суровим историјским искушењима, док је наука, лишивши се врховног задатка, изгубила свој задатак и циљ, свој „путни налог“ (према Николају Фјодорову који је, како је познато, сталеж научника посматрао као посебно припремљене људе, послате на дуготрајан и неизвестан службени пут), и као таква поново приватизована и закупљена микрозадацима, чиме је производна сила науке наизглед заувек  раздробљена.

На томе се треба мало дуже задржати. За обичну свест је карактеристично да се одушевљава успесима науке, док сами научници живе у осећању сопствене величине. Међутим, са становишта метеријалистичког схватања историје много тога је изгубљено: превише потенцијално плодних поља за истраживање опустелих од тапкања у месту, заборав магистралних путева истраживања, који су притом остали без путоказа. Видимо какви је улогу имало макар и краткотрајно учествовање науке  у вољи историјске класе у успону, и чему је опет водило одустајање од таквих напора. Прекид Алдинијевих истраживања и истраживачког рада ЛОТР, распуштање најпрогресивнијих научних установа Совјетске Русије – све се то може посматрати као својеврсна контрареволуција. Колико је само открића, омугућених развојем совјетске науке, било обустављено тренутком историјског напуштања класне воље, док је колебање те воље омогућило смену парадигми у смислу Томаса Куна.

Ако упоредимо два пројекта, две темељне парадигме – фјодоровљевски пројекат заједничког дела и пројекат свеопште потрошње, разлике су видљиве већ голим оком, назависно од тога што су оба имала велику покретачку снагу. Потрошачка манија носи са собом обоготворње објективизације, умножавање инерционих и изнутра дубоко корумпираних структура које обликују живот. Ништа мање битне ниси ни њене последице за изопачавање науке – не у смислу поставки чињеница, пошто се у светост чињенице није дирало, него у смислу свеобразне методолошке онкологије, неконтролисаног растакања јединства науке, када се правласт овог или оног правца одређује искључиво случајним флуктуацијама. Наравно, налог постављен од стране владајуће силе и даље постоји, али силе која је сада и сама слепа и изнутра расцепљена, за разлику од далековиде воље пролетаријата. А таква сила је способна само за усмеравање науке на производњу пуких дрангулија – као и економије у целини. Зато је „вртоглави“ успех науке у 20. веку с позиције материјалистичког схватања историје све само не вртоглав. Опште свођење марксизма на друштвену критику у овом случају не промашује свој циљ. Наиме, ошто су се успеси у домену превазилажења природе показали прилично скромни, научном сталежу је дат другачији задатак. Односно, класна критика каква је могућа данас, када се победничка знамења пролетаријата увелико ваљају по прашини и када су инструменти науке изгубили сваку снагу, жеља за истином је постала предмет трговине. У таквој ситуацији су за данашње научнике све применљивије речи које је Лукач изрекао на адресу буржујских новинара: њихово умеће заснива се на добро усвојеном и ефектно примењеном искуству, на знању и професионализму, али, попут сваке робе, лако подлеже отуђењу. Када је Лукач писао те речи, савест научника је стајала много боље него новинарска, али у међувремену је разлика постала практично занемарљива. Покуњено повлачење научног сталежа пред притиском зелених – најбоља је потврда о губитку оног поменутог „путног налога“. Наука се, укратко, одрекла сопствене мисије. Стварајући науку у свом дисциплинарном виду, буржоазија је тежила радикалном реформисању претходних облика знања, и тада је, говорећи Фукоовим речима, дошло до револуционаре смене епистема. Истина, сам Фуко је промену епистема сматрао одлучујућом и тиме промашио суштину ствари, али ми не можемо а да не приметимо како  је наука ефикасна и победоносна само у виду офанзивног оружја, док у својству одбрамбеног оружја она углавном подбацује, бар у поређењу са њеним истинским могућностима.

Уопште, када смо поменули оружје, искуство Совјетске Русије је потврдило да пролетаријат није способан само за то да у својим рукама држи батину. Постоји упорна предрасуда, коју у духу Френсиса Бејкона можемо назвати идолом самоуверености или учене уображености. На пример, постоји митологема о првенству оне врсте уметности, која је руковођена искључиво „изнутра“, без икакве спољне инстанце која би је одређивала. Упркос томе што су сви покушаји реализације таквог приступа  доводили су до тужних последица: јер ето, песник који је блистав организатор сопствене поезије, никако да постане исто тако блистав организатор поезије уопште. По таквој, сталешко-класној логици, пролетаријат у сфери културе може да буде само ученик и епигон музом обењених стваралаца. Октобарска револуција и њен културни бум показали су да то нипошто није тако. Иако се не може рећи да су Октобарска револуција и руска авангарда близанци и браћа, то су несумњиво сродни фенимени. Чак и ако се уметник у својој слободи принципијелно одриче ангажованости, њега свеједно надахњује јединствана могућност да пређе од чисто симболичког ка непосрдном деловању у друштвеној стварности: примери Филонова, Ејзенштејна, Вертова, Мејерхољда, Татлина и многих других, показали су на шта су све способни иначе ка симболичком настројени уметници.

Слично је и са науком, где је искуство двадесетих година прошлог века такође упечатљиво. Последице пробоја који је извршила тадашња пролетерска наука у пуном светлу су се показале тек деценијама после – у освајању космоса и развоју нуклеарног оружја, у геологији и олакшавању живота слепима и глувонемима. Тим веће жаљење изазива пресецање везе са фундаменталним истраживањима, насталим у контексту решености пролетаријата за експропријацијом права природе на умирање и смрт. Наступање реакције крајем двадесетих и почетком тридесетих година, означило је крај диктатуре пролетаријата у науци и култури. Појава такозваних уметничких савеза и регуларних научних установа оковало је иницијативу револуцијом надахнутих маса, и престанак рада ЛОТР постао је једна од тужних последица општег одрицања од пролетерског максимализма.

И тако, ако пођемо од познатог Хајдегеровог одређења технике по ком „биће технике није нешто техничко“, могло би се рећи да покретачка сила науке није нешто научно, поготово не „чисто научно“. И ако је класа искључена од партиципирања у званичној култури заиста способна да културу повуче напред, ако је класа одвојена од средстава производње не само способна него и предодређена да та средства усавршава, онда ни наука није изузетак: пролетаријат наступа управо као та класа, која укида постојеће стање ствари, када је организованост детаља укључена у хаотичност целине. Када је у питању наука, као уосталом и велики број друштвених пракси, јасно изражена воља, очувана током историјски значајног временског периода, представља значајан, али у исто време и  дефицитаран фактор за њен развој. На свој начин, управо борба против смрти, борба у којој се реализује сав научни инстриментаријум разума и класне воље, служи као главни покретач историјског оптимизма, а који пронципијелно одбације сваку есхатологију.

Није тешко замислити реакцију апстрактног хуманизма на експерименте попут оног који су вршени у ЛОТР: „Анимација лешева!“, „Поворка зомбија!“, „Устали уз пакла!“ – укратко, све сам ужас. Али пролетаријат и на то има себи својствен одговор:

– Шокирају вас мртва тела, која узимају својим снагама сразмерно учешће у радном процесу? Кажете да је то изругивање над љуским телом и бесмртном душом? Добро, а шта је онда, по вама, претварање живог човека, радника, у прост додатак машини?

Да, тачно, пролетаријат је тежио томе да у свом строју бар још неко време задржи тела својих мртвих другова. А шта чини капитал? Зар он не покушава да у зомбије, да у послушне аутомате, претвори пуноправне људске личности, лишивши их сваке друге могућности самореализације? Разлика је у томе што је пролетаријат покушавао да заустави јурисдикцију смрти, одложивши њену власт на што је могуће дужи рок, док капитал, напротив, тежи томе да учврсти власт смрти и свега што је мртво над живим радом. Капитал више него било шта друго, прећуткивањем и производњом привида, крије своје учешће у смртоносном начелу бића.

превод Владимир Коларић

---

[1] Альдини Д. Исследования по биомеханике трупов. Петроград, 1921. С. 87.

[2] Видети: Kittler F. Gramophon, Film, Typewriter, Berlin, 1987.

[3] Альдини Д. Исследования по биомеханике трупов. Петроград, 1921. С. 60

[4] „Исследования ЦИТ“. Москва, 1923. Т. 1, вып. 2. С. 17-79.

[5] Неки цитати из тог чланка налазе су у књизи: Бернштейн Н. А. Общая биомеханика. Основы учения о движениях человека. Москва, РИО ВЦСПС, 1926. Ц. 412. Нажалост, о каснијим врло познатим Бернштејновим књигама нема ни помена о Лабораторији посебних радних ресурса.

[6] Альдини Д. Исследования… С. 53.

[7] Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетерския авангард“, 1923, Но. 1. С. 3-4.

[8] Исто, С. 55.

[9] Лукач Г. История и классовое сознание, Москва, 2003. С. 191.

Текст је поглавље из књиге Александра Секацког „Мисија пролераријата“ (2015), а превод је првобитно објављен у „Руском алманаху“ (21, 2016).