На Филозофском факултету у Београду, на одељењу за историју, један од најтежих предмета предавао је професор Војин Дабић. Спадао је у ред најстрожих професора, а испит је био тежак не толико због сложености епохе коју је обухватао, колико због непостојања уџбеника из којег би се лако могао савладати. Но, ни други предмети нису имали своје уџбенике, а студенти су испите спремали из „литературе“. Спремати испит „из литературе“ значило је да га нећете спремати из збирки извора или из необјављене архивске грађе, већ да ћете прочитати најмање десет историографских монографија или синтеза по сопственом избору, али тако да одабраним књигама покријете целу епоху. То, наравно, није било једноставно. Предавања су падала у невреме: четвртком у четири поподне, па потом вежбе од шест. Мали број студената је имао живце за Војну крајину, Жумберак, историјске карте и турске дефтере, посебно у летњем семестру.

Но, међу упорним студентима постојао је још један ужи круг студената који су предмет волели или били заинтересовани да га што пре и што безболније положе. Са њима је професор Дабић радио још сат времена после предавања, симулирајући испит и преслишавајући њихове одговоре и мишљења. Ти су студенти испит полагали без тешкоћа. После испита, а посебно током постдипломских студија које сам уписала на другој катедри, врата кабинета професора Дабића увек су била отворена, могла сам да покуцам, да уђем, да разговарам са њим о историји, историографији, а понекад и о животу, поезији и, што је посебно занимљиво било – о филму. Било је тешко спојити строгу појаву професора Дабића са омиљеним му филмским жанром – са комедијама. Једном смо изашли са факултета, а тадашњи дилер филмова који је годинама стајао на углу Кнез-Михајлове и Ђуре Јакшића, добацивао му је:

„Професоре, имам нешто ново за вас!“

„Други пут, младићу.“

„Професоре, набавио сам вам Викенд са мртвацем“.

Професор је купио тај и још неке филмове. Питала сам га зашто воли комедије. Рекао је да у њима увек постоје два иксана које је средина отписала, али они такви какви јесу неочекивано решавају ствар.

Једном сам тако непланирано куцнула на врата његовог кабинета, мало поседела, он је нешто причао о Руждију, а потом ме је питао: „И, шта се одлучили, шта ће бити тема на постдипломским студијама?“ Рекох му да ћу поредити прве послератне уџбенике историје у Југославији и Бугарској. Питао ме је јесам ли читала Историју народа Југославије и знам ли да се без те, у основи неуспешне, али једине синтезе, питање уџбеника историје не може ни истраживати, нити схватити. Рекох да нисам. Онда ми је рекао: „Идите и купите Историју народа Југославије, морате имати свој примерак по којем можете да пишете, онда дођите“.  

Књигу, односно два тома колико је било написано, нашла сам на Лимунду за хиљаду динара и ишла сам до Сава Центра да их преузмем, а одатле право на факултет.

„Отворите Садржај. Шта пише у првом поглављу…?“

Седела сам како се код њега седело на десет метара од његовог стола и читала поглавље по поглавље. Том приликом ми је за сваки наслов и сваку целину описивао како су настајали и шта је са појединим поглављима у методолошком или неком другом смислу било спорно. Понешто сам забележила на маргинама Историје народа Југославије.

Историја народа Југославије представљала је покушај послератне генерације историчара да, како у уводу прве књиге пише, на темељима историјског материјализма напишу историју народа Југославије. Рад на „историји ФНРЈ“ почео је на иницијативу коју је 1949. године дао Савет за науку и културу при влади ФНРЈ, а на челу комисије налазила се Митра Митовић, тадашњи министар просвете НР Србије. Иницијатива није случајно потекла 1949. године. Она се може разумети као једна од последица Резолуције ИБ-а. И заиста, да би се разумело како су се писали први уџбеници историје  у социјализму, мора се знати из чега се и како учило до 1949. године. А историја се прве четири послератне године учила из совјетских уџбеника опште историје који су са совјетским тенковима стигли у Југославију. То су били уџбеници Александра Васиљевича Мишулина, Венедикта Јерофејева и Еугена Алексејевича Косминског, којима је, поред осталих потеза у пољу културе и образовања већ 1944. године почео процес совјетизације у Демократској федеративној Југославији (ДФЈ). У тим уџбеницима ни речи није било о националним историјама народа Југославије, па су и стари и новопроглашени народи нове Југославије своју историју учили као да су део СССР-а.

Послератана Југославија била је једина земља у коју су већ 1944. године били донети идеолошки веома сложени уџбеници опште историје старог, средњег и новог века, писани за ратне потребе СССР-а, на стаљинистичким идеолошким основама. У савременој науци још увек није познат податак ко је, када и где издао наредбу да се у ДФЈ историја учи из совјетских уџбеника, али је, са становишта нове структуре власти, одлука била практична и корисна, јер нова Југославија није имала написану историју својих народа у марксистичком кључу.

Сукоб Тита и Стаљина 1948. године донео је обрт на политичком пољу, што је значило да је морао уследити нови културолошки, односно просветни инжењеринг. Совјетски уџбеници су били напрасно искључени из наставе историје, али је проблем био у томе што још нису били написани домаћи уџбеници историје. Сукоб у Источном блоку довео је до наизглед парадоксалног обрта: у тренутку у којем се у Југославији совјетски уџбеници историје искључују из наставе, у преосталим земљама Источног блока се, као дисциплинска и идеолошка мера утезања Блока – у наставу уводе. То значи да је и на овом пољу Југославија била перјаница у увођењу совјетизације и стаљинизма у свој школски систем, а да су остале државе у тај процес чвршће биле увучене после резолуције ИБ-а. Другим речима, ако би се упоредили југословенски и бугарски уџбеници из рецимо 1946. године, могло би се увидети да су Бугари у првој послератној деценији још увек били прабугари, све до 1952. године, када су напрасно у уџбеницима историје постали Словени. Судећи према уџбеницима из историје, народи Југославије почетком педесетих година још увек нису били ништа. Није их ни било, јер није било домаћих, социјалистичких, југословенских уџбеника историје. У општим историјама се нису видели. А стари уџбеници се нису рачунали.

Иницијатива Савета за науку и културу из 1949. године (партијска иницијатива), била је мотивисана управо потребом за брзим писањем домаћих уџбеника из историје („за прешне потребе историјске наставе … ослобођени идеалистичких схватања и шовинистичких тенденција које су постојале у предратним уџбеницима“). Што се Комисија за писање Историје народа Југославије више приближавала савременој историји, то се брже и темељније пројекат распадао услед сукобљених мишљења и немогућности да се заједничка историја напише, па је од предвиђене четири било написано само две књиге.

Концепт је подразумевао да се утврди заједничка хронологија за све народе Југославије (апсолутни конструкт), те да се потом у оквиру такве хронологије напише посебно историја сваког од југословенских народа, с посебним акцентом на међусобне историјске везе. Циљ комисије био је писање „националне историје“, па је хронолошко уједначавање (макар и насилно) било императив приступа и методологије. А шта је то у случају нове Југославије била „национална историја“, описао је Милован Ђилас у једном програмском чланку на који се комисија ослањала, као што се ослањала на један Титов чланак из 1942. године у којем је објаснио појам „братства и јединства“. Другим речима, историографија је, као и рад на уџбеницима историје, била политички и идеолошки мотивисана. Један од чланова комисије за писање другог тома био је и Владимир Бабић, професор Више педагошке школе у Загребу, који је написао прве југословенске уџбенике историје.

У овом тексту преносим део бележака из другог тома Историје народа Југославије, јер је он био ближи савременом добу и тиме идеолошки и политички осетљивији.

Дакле:

Уз поглавље које носи назив Босна и Херцеговина (Недим Филиповић, доцент универзитета у Сарајеву), стоји белешка:

„Тимар, рано наслеђивање које не постоји, основа је за идеју Калајевог режима; преко конструисаног раног наслеђивања се ствара континуитет са Османским царством.“

Уз поглавље Црна Гора (Бранислав Ђурђев, редовни професор Универзитета у Сарајеву) стоји записано:

„Измишљају феудализам. Око овог поглавља Ђурђев и Глигорије Станојевић воде жестоку полемику; од тада се променио систем одбране тема у САНУ. Ископати часопис!“ („Ископати часопис!“ односи се на часопис у којем је полемика била вођена).

Уз поглавље Срем, Бачка и Банат (Бранислав Ђурђев и Љубен Лапе, професор Више педагошке школе у Новом Саду), стоји забележено:

„Историјско утемељење. Претпоставке за војвођанску државност. Војна крајина иде уз Хрватску, Србија иде распарчано.“

Уз поглавље Славонија под турском влашћу у 16. веку (Хазим Шабановић, научни сарадник Оријенталног института у Срајеву), кратко стоји:

„Коректно“.

У другом делу књиге који почиње Ренесансом, уз наслов Дубровачка република (Јорјо Тадић, редовни професор Универзитета у Београду), стоји:

„Поглавље је радио Јорјо овако у целини да се не би отварало питање Дубровника. Јорјо је довео Митровића, Живојиновића и Војводића“.

Уз поглавље Млетачка Република. Далмација (Јорјо Тадић), пише:

„Лоше обрађени Млечани, не види се који простор контролишу.“

Трећи део Хрватске и Словеначке земље у време кризе феудалног друштва и борбе против Турака (Бого Графенауер), стоји:

„У вези устоличења Коцеза обратити пажњу на развој катедре за средњи век. Утемељење Словеније, како од три аустријске земље направити Словенију?“

Тамо где је наслов Сељачки устанци и реформација у словеначким земљама (Федо Гестрин, професор Више педагошке школе у Љубљани, Франце Стеле професор у Љубљани у пензији и Бого Графенауер) пише:

„Озбиљно обрађено на основу немачке литературе“.

Уз поглавље Остаци остатака Хрватске у борби за опстанак (Нада Клаић, доцент Универзитета у Загребу, Федор Моачанин, кустос Музеја Срба у Хрватској у Загребу, Иван Бах, Завод за заштиту културних споменика у Загребу, Миховил Комбол, редовни професор за казалишну умјетност у Загребу, Бого Графенауер), стоји:

„Жупаније Загребачка, Вараждинска и део Крижевачке чине банску Хрватску у 16, 17, и 18. веку –  укупно око 9000 кућа, дат је простор да се развије идеја о Хрватској. Она је (Нада Клаић) диверзант у односу на идеологију јер је показала да у 17. веку побуну воде елите, њој је Мачек крштени кум, а демистификује хрватске митове.“

Уз поглавље Слабљење Османског царства (Хазим Шабановић), пише:

„Устанци као покретачка снага у дијалектици – идеја о развоју народа – до данас је у уџбеницима“.

Уз поглавље Народни покрети и устанци крајем 16. века и почетком 17. века (Бранислав Ђурђев редовни професор Универзитет у Срајеву, Васа Чубриловић, редовни професор Универзитета у Београду, Јорјо Тадић), пише:

„Разумевање Крајине у оквиру Хрватске. Чубриловић је анархиста, учесник атентата 1914. (о чему никад није говорио). Извештај о атентату који је цар накнадно тражио ставља Васу у контекст аустријских и немачких људи – да су манипулисали Васином групом. Чубриловић је водио српску историографију касније.“

Уз поглавље Срем, Бачка и Банат од Устанка до Велике сеобе (Арпад Лебл, професор Више педагошке школе у Новом Саду), пише:

„Лебл је Мађар који је први рекао да су Срби имали разлога да учествују у Револуцији 1848. чиме противуречи Марксу који је Русе и Србе окривио да су стопирали револуцију – частан научник.“

Тамо где је поднаслов Аутономија Црне Горе (Ђурђев), пише:

„Историјска основа полемика са Глигоријем Станојевићем. Бошко Десница објавио чланак који демантује хајдучију. Лоша елита у историографији. Мит о хајдуцима као вид борбе против туђинске власти.“

Уз поглавље Босански пашалук (Филиповић, Графенауер), пише:

„Стварање Босне. (Оџаклук) као наследан – феудализам западног типа. Сребрна Босна – обнављање католика – та се тема ломила за време Калаја, да ли ће задржати статус који су до тада имали – посматрати као део хрватске националне идеје. У 16. веку штампају књиге на ћирилици… овде нешто није у реду.“

Уз поглавље о Македонији (Лепе), пише: „Историјска основа.“

Уз поглавље о Славонији (Шабановић): „Коректно.“

Уз поглавље Истра у 16. и 17. веку (Матко Ројнић, директор Универзитетске књижнице у Загребу, Ивана Перчић, Консерваторски завод у Ријеци):

„Интеграција Истре: прећуткује се демографски фактор, да су тамо Италијани већина.“

Уз Аутономија Млетачке Словеније (Графенауер), стоји:

„Значајно за националну аутономију Словенаца и Хрвата. Нема Словенаца тамо крајем Другог светског рата (фојбе-гробнице). Очистио их је српски део партије. Срби у Ровињу за узврат добили јефтине куће – очеви у ДБ-у. Убијено је на десетине Италијана и бачени у јаме.“

Уз поглавље Почеци апсолутистичке владавине у словеначким земљама. Отпор и слом хрватских великаша (Графенауер), пише:

„Измишљање историје“.

Уз поглавље Територијализација Војне крајине и борба за целокупност хрватских земаља под Хабзбурговцима (Клаић, Моачанин, Графенауер, Бах, Комбол), пише:

„Рат 1991 – 17. век је corpus separatum под ингеренцијом ратног савета у Грацу и Бечу. У деведесетим годинама је Крајина доведена у састав Хрватске, а битка је изгубљена кроз уџбенике и писањем историје у овој књизи.“

Уз поглавље Облици народног живота, поднаслов Кућне задруге (Чубриловић), пише:

„Нема задруга“.

Уз поглавље Ратови и устанци 1683-1699 године. Сеоба Срба. Ђорђе Бранковић (Јорјо Тадић), стоји:

„Ђорђе Бранковић нема везе са нашом историјом, само као противтежа цркви – основа за идеју о секуларној држави.“

Уз Аустро-турске ратове у првој половини 18. века (Јорјо Тадић), пише:

„Лоше“.

Уз Сеобе и етничке промене у југословенским земљама од 15. до 19. века (Чубриловић), стоји:

„Не спомиње Краљевину Србију иако је била истражена.“

Уз поглавље Хрватска (Бићанић, Клаић, Моачанин, Шидак, Бах, Комбол), пише за Комбола:

„Историчар књижевности.“ Уз Јураја Крижанића стоји: „Праве претечу југословенства од њега.“ Уз име Павао Ритер Витезовић пише: „Пореклом Немац. Саставио грбовник у функцији творца југословенске идеје. Из Сења.“ Уз исто поглавље стоји: „Да би се Славонија интегрисала у Хрватску, и Војна крајина је већ интегрисана у Хрватску у овој интерпретацији, а реално није било тако.“

Уз поглавље Србија и Пећка патријаршија (Чубриловић):

„Ограда редакције од овог текста.“

Зашто мислим да су белешке важне? Њима је фокус сужен на конкретне историогарфске проблеме, а свака забелешка потенцијално представља истраживачко поље, хипотезу, могући чланак, па и дисертацију.

Осим тога, белешке отварају пут ка саморефлексији историографске струке. У њеној сржи је питање како се пише историја.