На правди Бога Великога за историчара је била проглашена и самиме тиме за рационалност оптужена: да јој је унутрашње око од науке закржљало, да говора свога нема, да ни језике инсана који пишу нако какао мисле, а мисле као што Пикасо црта, разумети није могла. Та јој је оптужба од других теже падала и срце јој се на двоје полутило, јер уз њу још изречено беше да сопствених битака и личних погибија није доживела. Да се развлашћена од памети и од себе саме структурама власти професионално бавила. Да је по очевој линији на колубарски инфинитив накриво била насађена.

Рођена је на два места, с ове и оне стране Инда, који се Колубара звао и којим је вако, по средини, као громом у дрво усеченим остала. Марковићи су говорили оћемо ићи, а Јовановићи ајде дидемо. Та јој се разлика у говору родитељскоме огромном чинила. На левој страни разума остала јој је очева инфинитивна неодлучност, дочим јој се на десној страни неразума мајчинска воља револуционара дубоко урезала. О своме происходу још је знала и то да су јој се преци више у неку суврст него у род убрајали и од других се разликовали по томе што им је занесеност спроћу разума претезала, а у књигама старим, како домаћим тако и страним, о њеним је аскурђелима још унапред записано било да су располагали „правом прече погибије“ које су без тешкоћа на својим њивама остваривали, често и у међусобним свађама. Са памћењем имена и датума слабо је стајала, доклен са сањарењем као наследним добром врло сјајно, па и њој самој нејасно беше како је међу историчаре била регрутована. Отуда је на почетку студија још била сумњичава да се на месту правом затекла није, штом је о историографскоме приступу животу и научним методама за толико још разлучити могла: да истористи не пишу о туђим животима напамет као што то писци раде и да је народно памћење најнижи облик историјске свести.

Из детињства се, а поради ове теме важно, још могла сетити: глиновитог брда, смокава, трешања и такмичења из рецитовања на која су је слали због снажног и пискавог гласа, а посебно због дикције. Но, у то време још не беше сасвим спознато да дикција своја два нивоа има: што се исправног отварања уста и пуштања слободног крика крозањи тицало, успешно је логопеде заобилазила, али што се другог дела формулације о говору дотицало – завршила је у историографији. Јер други се део дефиниције на високе способности и одсуство сваког стида и страха да о себи јасне реченице изговара односио. Пошто јој је са очеве стране инфинитивна нарав безбедан размак између себе саме остављала, а како је постојала могућност да избегавајући себе о другима часно пише (не напамет, него како је стварно било), потискујући своју сањивост и немогућност потпуног изражаја, за студије се историје без резервног плана определила.

У приватном животу ипак своја наследна права није запостављала, посве оно на сањивост и право прече погибије, па да од рода свога одрођена не би остала као што ни јаничари нису без одужења свом колену били, одлучи и она да на частан начин на њивама својим погине, што се у више наврата и десило: исту је главу трипут под бресквом једном губила. Но, то јој је и дано у сновима било, јер једном беше чудан сан уснила: да је од строгог брата преко ливаде вако све у дијагоналу бежала и у тромеђу се једну сакрила, а над лицем јој се пред очима бресква каква само у сну бива указала, па се бресквом у сну и задавила. У сановнику је писало: брескве сањати – срешћеш дакавена, или ћеш се претворити у гишта, или ништа. Тако је и било, јер о историји њене славне погибије не беше записано ишта. И поради тога јој жао беше, јер је о себи знала и то да постоје људи који су од рођења свога за писање били одређени, али да из разлога непознатих нису могли или нису умели да пишу, што је многе у револуционаре преметнуло, способне да велике градове пале ко што мартовске ватре приликом зимског спремања дворишта с лакоћом дижу.

Тако и она о структурама власти писаше, јер о капији белој као о оној ћелијско-плавој код Марковића, тамо Белих, писати из неког разлога није могла. У тамнавском крају живчане јапије и посебно капије цела метафизика бејаху, а на Филозофском је факултету филозофирање строго било забрањено, па се и она сама од тих тема, као од   себе, подаље држала. Но, што се у њеном сећању на детињство капија бела у Марковића кућа све више чипкастила и попут лептировог лета увијајући се од свога центра бежала, то је структура власти после Другог светског рата стабилнијом постајала, а она се мирно ходећ кривим путем са писцем у себи погубљеној растајала. Име јој пак беше (грешком!) златним словима у историји српске историографије (опет грешком!) уписано, а да ничега у себи екмечићевског није имала. Па јопет, и као историчар је неку несуздржљивост у себи гајила, која плаховитошћу необузданом крштавана често бејаше.

Сиреч: свака је болес располућености, па и шизофренија сама која једну истину на историографију и књижевност дели, у тачки по имену жижа свога спаса и лека имала, а око те се жиже мниме литерате и истористи разучитељи збише: да сваки текст само одраз немогућности писања беше.