Poljubi me, budalo

            Kao autor koji je voleo da se poigrava sa metafilmskim motivima (što je vrhunilo u filmu Bulevar sumraka), Bili Vajlder je dodatnu dozu provokativnosti postizao ugrađivanjem privatnih dogodovština glumaca (ili onoga što karakteriše njihove javne persone) u svoje igranofilmske sadržaje.

            Odgovarajući primer za ilustraciju tog postupka je Vajlderov film Poljubi me, budalo (Kiss Me, Stupid, 1964), za koji je scenario napisao I.A.L. Dajmond prema komadu Ane Bonaći Blistavi sati (L’ora della fantasia). Ova priča poslužila je Mariju Kameriniju da realizuje film Žena za noć (Moglie per una notte, 1952), sa Đinom Lolobriđidom. Dajmondov i Vajlderov scenario odlikuje “verbalna ekonomija, etabliranje ključnih karaktera i prezentovanje bazičnih problema kroz naknadne komplikacije prožete humorom” ( Schumach: 1965).

            Prema prvobitnoj ideji glavnu ulogu (sredovečnog profesora muzike, Orvila Spunera) u filmu Poljubi me, budalo trebalo je da igra Džek Lemon, glumac sa kojim je Vajlder do tada ostvario izuzetno uspešnu saradnju (Neki to vole vruće, Apartman i Slatka Irma). Da bi ovakva podela imala pojačanu efektivnost kada je reč o tretmanu turbulentnog bračnog odnosa, za ulogu Zelde (Orvilove supruge), odabrana je Feliša Far (u privatnom životu supruga Džeka Lemona), koja je na kraju i igrala u ovom filmu.

            Posle Lemona ulogu u filmu Poljubi me, budalo preuzeo je Piter Selers, koji je posle nekoliko nedelja snimanja doživeo težak srčani udar. Sav taj snimljeni materijal je odbačen i Vajlder je krenuo ispočetka sa Rejom Volstonom kao Orvilom Spunerom. Seriju željene a nerealizovane podele zaključuje Merilin Monro, koja je trebalo da igra ulogu zavodljive kelnerice Poli. Merilin je preminula pre početka snimanja, pa je ta uloga dodeljena Kim Novak, koja se vratila glavnoj struji nakon neuspelog pokušaja da se afirmiše kao producentkinja nezavisnih filmova.

            Ključni metafilmski momenat ipak je vezan za Dina Martina, koji igra popularnog pevača Dina. Na izvestan način moglo bi se reći samog sebe, jer su brojne naznake koje prate njegovu sliku u javnosti (pevača, zabavljača i zavodnika) prisutne u Poljubi me, budalo. Uz povremena mačistička preterivanja u kojima se ističu neutaživa Dinova glad za seksom pojavljuju se i narcističke parade kako je najlepši i najbolji.

            Na samom početku filma korišćeni su autentični snimci sa koncerta Dina Martina na sceni u Las Vegasu. Iako je zapravo reč o dokumentarnim snimcima, oni su na diskretan način ugrađeni u igranu strukturu. Žovijalnost revijalne zabave potencira se gegovima uštogljenog kelnera koji ne reaguje na Dinove šale, a raskalašna zabava na koju se Dino uputio odnosi se na Silviju i Mici (koje ga čekaju u garderobi), a potom slede Nemice bliznakinje u sauni.

            S druge strane, reputacija Dina Martina kao pripadnika družine rat pack (koju su osim njega, u najpoznatijoj postavi, činili Frenk Sinatra, Džoi Bišop i Semi Dejvis, junior) odnosila se na zavođenje žena i teško opijanje. U filmu Poljubi me, budalo, u izlivu besa Orvil optuži Dina da on i njegovi pacovi pljačkaju celu zemlju, što je potvrda o prenošenju predrasuda (iniciranih zavišću) iz realnosti u fikcijski okvir filma.

            Specifičnost filma Poljubi me, budalo je da se slobodno preispituju hedonizam, seksualne frustracije i prodor nove pop kulture kojoj je zvučnu kulisu dao kompozitor Andre Previn, koristeći pritom, kao utemeljenje u tradiciji, neobjavljenu komičnu numeru Džordža Geršvina.

Vajlder je, s druge strane, u slučaju ovog filma pretrpeo oštre kritike Katoličke lige pristojnosti, što ga je čak prinudilo da u javnost pusti pitomiju verziju Dinovog zavođenja udate žene, Zelde, i vođenja ljubavi sa njom. Originalna verzija te scene vraćena je tek 2002. godine.

            Lik Dina koncipiran je, dakle, kao neko ko iz realnosti svoje javne i privatne persone skrene sa svog puta (namerio se da ode u Los Anđelos) i zbog kvara automobila prinuđen je da prenoći u gradiću simboličnog naziva – Klimaks. U Klimaksu domaćin mu je Orvil Spuner, profesor klavira koji tavori podučavajući netalentovanu decu i uzaludno se nadajući da će da postigne uspeh preko noći (oko njega su statue Betovena, a na njegovom džemperu nacrtan je lik tog slavnog kompozitora). Orvil je komičan u raspirivanju svoje ničim opravdane ljubomore, sumnjiči naočitog mladog mlekadžiju, a svog maloletnog učenika naziva vukom u teranju i muškom Lolitom.

            Orvil se ponaša histerično kada shvati da je Dino njegova prava prilika da se proslavi. Proganja ga uveravajući ga da ima veći hit nego što je to Volare, raspituje se kod njega da li je rokenrolu došao kraj, a spreman je i da mu za jednu noć obezbedi prostitutku koja bi trebalo da “odigra” njegovu (Orvilovu) suprugu. Da bi to ostvario potrebno je da udalji Zeldu od kuće i on to čini predstavljajući joj se kao neotesani grubijan, plejboj i svinger, igrajući tako ulogu koja mu je neprimerena i koju njegova supruga pre svega shvata kao šalu. Sve do trenutka kad se Zelda zaista naljuti i napusti kuću.

            Opscenost filma Poljubi me, budalo je u konstantnom poigravanju sa srednjeklasnim moralizmom, dinamičnom libidinalnom ekonomijom i fetišističkom ikonografijom. Patrijarhalni model dodatno je osenčen razlikom u godinama glumaca (Rej Volston je stariji od Feliše Far osamnaest godina), što je nadovezivanje na činjenicu da je Vajlder “kreirao sladostrasnu junakinju protiv neefikasnog muškarca (ranije u Sedam godina vernosti)” (Corliss 1974: 152) Muškarci u Vajlderovim filmovima “iznova i iznova pokušavaju da transformišu glavnu heroinu, a zapravo se u tom procesu sami transformišu“ (Corliss, 1974: 152).

             U filmu Poljubi me, budalo ponovio je to na još provokativniji način nego u Sedam godina vernosti. Naime, paralelno sa proslavom pete godišnjice braka Orvila i Zelde, i darovanjem prigodnih poklona, pojavljuju se njeni kombinezoni i brushalteri koji probude seksualnu glad njihovog gosta – Dina.

            Orvil je pod pritiskom normi koje nameće petrifikovana provincijalna sredina. Zapravo je sangviničan, svirao je orgulje na svom venčanju, ne podnosi taštu koju poredi sa Godzilom, a crkvena delegacija dođe kod njega sa zahtevom da potpiše peticiju za zatvaranje kluba “Pupak” (Belly Buton) u kojem se odigravaju nedolične stvari. U tom klubu glavna zvezda je konobarica (i po potrebi prostitutka) Poli, koja služi goste noseći mini suknju i brushalter, dok joj je, kao što nagoveštava naziv kluba, pupak sve vreme vidljiv. Poli živi u trejleru, sa papagajom, sa kojim jedino ostvaruje prisnu komunikaciju. Ona savetuje papagaja: “Nemoj da gledaš TV celu noć, pokvarićeš oči”. Orvil angažuje Poli za dvadesetpet dolara da bi je Dinu predstavio kao svoju suprugu i “poklonio” mu je za tu noć ne bi li na taj način zadovoljio njegovu neutaživu potrebu za seksom.

            Koliko su muškarci u filmu Poljubi me, budalo inferiorni u odnosu na žene svedoči i scena kada Poli, u Orvilovom stanu, kine i ispadne joj kuglica iz pupka. Smeteni Orvil baulja po stanu i kaže Dinu da traži pupak svoje žene. Iako bi se tu moglo spekulisati o različitim psihoanalitičkim tumačenjima, osnovni utisak je da se humorni efekat traži u brzim smenjivanjima statusnih pozicija i kontradiktornih izjava, a ne u transparentnom poigravanju sa seksualnošću kao što to Vajlder čini u filmu Sedam godina vernosti. U tom smislu upečatljiva je Zeldina izjava kada vidi kako njen muž pleše sa Poli: “Taj bedni lažov, pričao mi je istinu.”

            Svi ključni karakteri, proširuju granice svojih likova. Žele da postanu nešto drugo, supotno od životne uloge koje igraju. Frustrirani srednjeklasni muškarac, Orvil, izjašnjava se kao plejboj i svinger, a zapravo to nije. Prostitutka Poli otkriva čari porodičnog života, uverena je da je žena bez muža kao prikolica bez automobila i želi da se barem jedne večeri ponaša kao smerna supruga. Zelda je pristojna žena, ali je spremna da odigra ulogu prostitutke, što joj zapravo donese i zadovoljstvo. Ironični je kontekst da ona to voljno čini zbog dobrobiti svog muža.

            Povratak u stanje normalnosti, nakon burne noći i raspleta punog cinizma, dovodi do toga da su iskakanjem iz moralističkih okvira, svi akteri dobili zadovoljenje. Dino je pred širokim televizijskim auditorijumom otpevao Orvilov hit, Sofija. Poli se jedne noći ponašala kao udata žena i za to je nagrađena novcem kojeg je Zelda (njih dve su, dakle, nesvesno zamenile uloge) dobila za seksualne usluge od Dina. Zelda je osetila ukus zadovoljstva, zaradila novac za Polinu slobodu i pomogla mužu. A Dino je dobio seks za jednu noć i novi hit.

            U ovako ispremetanim ulogama i u srećnom završetku ima nečega od tradicije vodvilja, “brze razmene dijaloga kao u Hoksovom filmu His Girl Friday” (Reed 2009: 170). Gorčina koja, ipak, ostaje svedoči o najavi novih vremena u kojima je Bili Vajlder opisivan kao staromodan u rediteljskom pogledu i lascivan i nerafiniran kao komediograf. A kada prođu mode, i kada sa distance gledamo Poljubi me, budalo, lako možemo da zaključimo koliko je taj film korodivan i u kojoj dragocenoj meri je doprinos Bilija Vajldera kao reditelja važan za istoriju filma.

Literatura

Corliss, Richard: Talking Pictures, The Overlook Press, Woodstock, New York, 1974.

Reed, W. Joseph: American scenarios – The uses of Film Genre, Weslyan University Press, Middletown, Connecticut, 1989.

Schumach, Murray: Peter Sellers, Dean Martin Have Fun in Wilder’s ‘Kiss Me, Stupid‘, https://archive.nytimes.com/www.nytimes.com/books/98/12/27/specials/wilder-stupid.html, 1965.)

Tekst je objavljen u: O bulevarima, apartmanima i Biliju Vajlderu, Ur. Aleksandar S. Janković, Ambasada Austrije: Beograd, 2024.