Када говоримо o Нарцису Алиспахићу не можемо раздвојити његово дело од његове биографије. Живот овог уметника обележен је избеглиштвом, сталним пресељењима, путовањима, боравком у различитим земљама и културама и немањем сталне адресе. Његова уметност је неминовно стварана у таквим условима, и то се одразило на коришћене материјале, не теме, на приступ раду, али она је истовремено била и осмишљавање таквог начина живота, којим се принудни авантуризам и луталаштво претвара у озбиљну духовну и личну потрагу и основ за једно мултиперспективно и динамично разумевање света.

Алиспахићево сликарство обележено је честим променама у теми и стилу, сталним трагањем, али и континуитетом обележеним приступом који слике третира као белешке, готово тренутне записе и рефлексије текућих што личних што колективних прилика, али који укључује и озбиљан мисаони, идејни, чак философски основ који ти, на први поглед успутни, записи поседују, а да при томе нису пука илустрација оваквих или онаквих, априорно и ван сликарског чина и чињења заснованих и уобличених идеја.

Нарцис у својим сликама промишља човека у жељи за слободом у контексту наше техничке и технолошке цивилизације, у контексту различитих облика репресије и манипулације, као и медијски или институционално посредованим усмеравањем погледа. Стални покрет који обележава његово сликарство, колико и живот, не почива ни на култу немира нити грабежа нити лажне слободе којом данашње корпоративне елите мотивишу прекарни рад и несигурност запослења. Стални покрет је усмерен ка непрестаном преиспитивању свега датог и задатог, довођењу у питање свега, па и самог себе, немирењу са схемама, обрасцима, инерцијама, пасивношћу, које пре или касније огрезну у заговарању или оправдавању репресије или различитих форми самопотирања.

Овај сликар, стога, никад ни у раду ни у животу не заузима позу уметника, нити свој рад и животне изборе уобличава у складу са модама и фондовским налозима. Он је уметник који свет доживљава и свет гледа уметношћу, кроз своје стваралаштво, свој стваралачки поглед који не скреће фокус од оног што види, што му се излаже, што захвата у покушају да разуме – кроз поетички чин разуме – покушавајући можда и да га на тај начин преобрази, а и себе са њим.

Тако је пресељењем у Еквадор, стицајем животних околности, Алиспахић овај део света одмах укључио у своје стваралаштво, али не као одражавајући предмет сликарског представљања, него проничући у јединственост природе и географије, културне особености, али и митопоетички потенцијал Латинске Америке доживљен на лицу места, а не само посредством одређених уметничких мода и задатих, нужно идеологизованих пројекција. Он не слика егзотику као такву, него трага за оним иза ње, пре свега слободарским, али и утопијским потенцијалом који поседује. Најпре су то били радови који тематизују Елдорадо, трагање за изгубљеним рајем, чаробном земљом среће и обиља, која код овог уметника постаје слика тежње за преображајем, готово алхемијским преображајем себе и целокупне стварности ка једном другачијем виду постојања, који превазилази ограничења и терет палости.

А онда, поново стицајем животних околности у сагласности са уметничким трагањима, пред Нарцисом се отвара тема „златног острва“, земље опасности и слободе, изолације али и апсолутне, космичке отворености, када открива стриповски стилизовано поетику црно-белог цртежа, у коме сваки рад може да делује самостално, али и као део једне стриповске целине, спајајући чисту ликовност са наративношћу унутар сваке појединачне слике, али и структурацијом сваког појединачног сегмента тако да се потенцијално отвара према могућностима визуелне нарације.

У његовим радовима, изложеним у културном центру Villeurbanne у Лиону и у СКЦНС Фабрика у Новом Саду, представљени су управо призори једне приче о луталаштву, избеглиштву, несигурном и несталном животу, али ипак усмереном ка истини и слободи, отвореном ка егзистенцијалном преображају и за свако искуство и сваки облик постојања, који налази своје уточиште или макар привремени заклон на пустом острву, острву пирата и бегунаца, острву на коме је можда сакривено благо  а можда и не, које је можда рај а можда пакао, а можда и једно и друго помало, односно овај наш свет у малом.

Неименовани ликови мушкарца и жене, слободари и луталице овде налазе свој чаробни брег и прилику да певају своју (панкерску) песму слободе, али и да тај брег и ту слободу бране и оружјем, јер то острво на којем су је и даље део овог света, његовог поретка односа, који насиље чини неизбежним. Златно острво је стога у онтолошком смислу овај исти свет, наш свет, који нуди тренутни и макар привидни предах, али и нимало привидне опасности, и који ипак отвара могућност једног дубљег преображаја, чији би основ могао да буде у доживљавању укуса слободе, неспутаности од саморазумљивих цивилизацијских (читај капиталистичких) намета, вери да ако смо слободни и ако волимо можемо готово све, да људско стваралаштво потенцијално нема граница, и да је зато увек могућ нови почетак, за сваког од нас и за све на уједно.

Овај нови Алиспахићев циклус при томе не почива на јефтином и кичастом егзотизму, као ескапистичкој илузији потлаченог а самоувереног западњака, нити на култу „доброг дивљака“ и величању бекства од цивилизације, као суштинског бекства од одговорности, па, ако га доведемо да крајњих консеквенци, и бекства од слободе. Нарцис у овим ка стрипу отвореним радовима ствара један опор и тврд свет, пун опасности и неизвесности, али свет који нас мами слободом и различитим могућностима њеног остварења, који нас мами храброшћу за коју, навикнути на удобност и послушност,  често нисмо и не бисмо могли да будемо спремни.

Ови радови ће нас подсећати због чега су многи од нас волели и воле Хуга Прата, на пример, због чега волимо жанрове засноване на авантурама и на први поглед бесциљним путовањима, о трагањима за непознатим земљама у којима се можда крије срце нашег рањеног света. Нарцисови радови нас подстичу да у себи трагамо за основом те тежње и чежње која је дубоко у нама, тежње за слободом не само од оваквих или онаквих друштвених окова, него и слободом од ограничења нашег људског стања, слободом која је могућа тек после темељног преображаја нас самих и света у ком живимо, а за коју Нарцис као да верује да је ипак могућа, и да ту и ми сами можемо – бар понешто – и да допринесемо. Чежњом која у себи крије и радост и сету, сету због појачане свести о нашем људском стању, али и радости због могућности да се оно промени, могућности која, колико год ирационална и наизглед неостварива, ипак титра негде у нашим срцима, и тако нам дубље од сваког могућег разлога сведочи да је слобода и даље ту и да се, можда, треба само мало осмелити.

Алиспахићева потрага са слободом и за домом је једна те иста и уметност може бити њено моћно оружје, али само као истински заинтересована за човека, за слободу и дом сваког од нас, а не за личне или групашке рачунице и интересе било које врсте, каквом год реториком они били образлагани.