1.

Одавно се смркло, а од Љубинке ни трага ни гласа. Неће доћи. Мора да су је опет сколиле она њена страшљива мати Гроздана и тетка Анушка. Сложно су стале на врата (или једна на врата, а друга уз прозор) и сузних је очију преклињале да се смири и да седи дома као поштена девојка, уместо што се вија по пољу са којекаквима. Да се бар сажали на њихове сузе, кад нема оца да јој покаже… Их! Као да оне нису љубиле!

Сад, сирота Грозда можда и није – никад никога, сем њеног покојног Стојана, док се за Анушку свашта причало. Она се управо због неке мрсне приче и није удала. Младожења ју је пред црквом оставио, пукла је брука, али њу то није унесрећило. Напротив. Могла је да развије барјак и многи старији је још памте. Живела је како је хтела и волела, али времену се, ипак, није могла отети. Осушила се и сва збрчкала, а уз то се и прозлила толико да се свак ко са њом прозбори одмах помисли: младост – лудост, старост – пакост.

Та пакосница сад мотри на његову Љубу, бди над њом и дању и ноћу. Чува је, чува као кер, али је неће сачувати. Коју су девојку сачували? Можда само ону што се није морала чувати. Љубинка Стојанова мора и он, Драгомир, ће бити срећан да је чува сам. Отеће је Анушки испред носа и повести својој кући. Или ће сваке ноћи доводити Цигане и певати под Љубиним прозором, све док му је од срамоте не дају… Добро, прво ће лепо питати, а то са свирачима ће тек ако не пристану.

А што не би пристале? Млад је, здрав, из добре куће. Његови нису баш први у Лазници, али нису ни последњи. Имање им је пристојно; а како су му брата у прошлом рату убили Бугари, Драгомир је остао јединац.

Он се из оба балканска рата извукао без огреботине. Чувала га је гвоздена трава и још више његова паметна глава. Није се постављао пред куршум, него је знао када треба јуришати, а када је боље бегати или, како у војсци говоре, маневрисати. Зато се и вратио кући читав, док су толики пострадали. Остали су, безбројни и безимени, да леже под травом и голим каменом вардарске долине, око Прилепа, Битоља или на Брегалници. Неки су, што се Драгомиру чинило још страшније, остали без руке или ноге, жалосно сакати.

Није сад време за пробирање, није… Ама, није ни за чекање. Свадбу треба правити одмах, пре јесени. Ујесен може бити касно.

У механи се прича о новом рату. Од Видовдана су само о томе говорили. Убијен је престолонаследник, па се аустријска сила спрема на Србију.

’’Е, још са њи се нисмо огледали’’, гунђао је смркнути механџија Паун, а његове је речи пратило тихо и једнако мрачно одобравање гостију. Били су сити ратовања.

Паун је распредао о понижавајућем писму, које је Монархија упутила српској влади. Тражили су оно на шта не може да се пристане, само да започну рат.  

Драгомир је тад приметио да би Монархија, ако је силна као што се представља, могла напасти и тако, без повода, али су га ућуткали.

’’Не балави, синко, шта ти знаш!’’

’’Сваки би суди државе!’’

’’Разбира се у свецку политику, хе, хе!’’

Цела се механа узбунила, свако је отварао уста да му приговори, али се Драгомир није љутио. Осећао је да горке речи нису упућене њему, већ неком већем и далеко моћнијем, неком ко се, канда, још није нагледао страдања.

Само Јова Марковић, имућни трговац из Жагубице, није рекао ни реч. Био је превише пијан, вероватно није слушао о чему се говори. Како му је друга жена умрла, он је у лазничкој механи проводио дане и ноћи, опијао се до бесвести.

Како и не би! Смрт га прати у стопу, дише му за врат.

У време првог балканског рата целу његову породицу покосила је зараза. По повратку са фронта, ушао је у празну кућу. Капија му је била разваљена, имовина похарана. Кандило поломљено. У бунару цркотина. Јова се тад некако повратио. Кућу је средио и у њу довео младу удовицу из Милатовца, чији је муж погинуо код Битоља. Али, убрзо му је и та нова жена умрла.

’’Ја, вала, нећу тако сам да пропадам ’’, говорио је себи Драгомир. ’’Има да се женим још пре јесени. Сутра ћу питати да ми дају Љубинку. Да! Она ће да ми буде жена и нема те силе, нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави! ’’

2.

Лагано је изашао из шумарка, прошао мимо питомог, добро одржаваног воћњака Босиоковића, препречио преко потока и избио на друм. Ноћ се већ спустила, био је мркли мрак. Ситни облаци су покривали звезде и само би понегде пуштали да гране месечина. Драгомиру и то мало светлости  беше довољно да следи пут. Тек је код једне раскрснице застао. Накратко је одлутао у мислима, а онда се пренуо и брзо погледао око себе, као да нешто чека.

Луд ли сам? Што стојим овде?

Одмалена је слушао да су раскршћа путева незгодна места. Многи је некрст ту покопан. Силе се преплићу и сударају. Бацају се свакојаке чини. На раскрсници је лако згазити у неку, ко зна чију и какву поган или ушетати у туђу коб. Сам је виђао чудно исцепкане комадиће платна и босиљак увезан црвеним концем. Учили су га да ништа са раскршћа не узима, макар наишао на драгуљ или комад чистог злата. Најбоље би било да, ако може, раскрснице заобилази или бар да их никад не пресече по средини. Онако како је учинио сад.

И то не само да је пресекао, него још и стоји ту као укопан, уместо да промине брзо, без освртања.

Хтеде да се прекрсти, већ је дигао десну руку, кад му до ушију дође шум који га је у том покрету зауставио. Био је то шапат, можда уздах. Нешто сасвим тихо, на граници чујности, али дубоко узнемирујуће. Наћулио је уши и прво није чуо ништа осим шуштања лишћа и  жуборења потока у даљини, а онда га је тргао и до кости следио крик птице која је прхнула у ноћ.

’’Пу, буљуна! Цркла дабогда!’’, узвикнуо је. ’’Одавно ме ники није овако препао!’’

Окренуо се да заиста пљуне и тад се нађе очи у очи са њом. Залутали месечев зрак јој на час откри младо, вилински лепо лице. Чинило се да је веома бледа или се то у мраку истицала фина, изразито светла пут. Косу је оплела и укусно наместила, а одело јој беше кићено, као за празник.

Драгомир устукну.

’’Господе Исусе Христе, сине Божји, смилуј ми се и избави ме од зла!’’, закукао је.

’’Мани се, Драги. Што вичеш? Нисам ти ја вештица ни вампирица.’’

’’Шта год да си, добро ниси… Ама, како знаш да сам Драги?’’

’’Погледај ме боље, Драгомире. И ти мене познајеш. Сретали смо се у варош.’’

’’Не знам, не мог се сетим…’’, брзо је одговорио. Тражио је по успоменама  да ли се у Жагубици замерио некој жени или девојци толико да би му правила овакву смицалицу, али му ништа не дође у памет.

’’Их, бре, како се не сећаш? И за Ђурђовдан си нам био. Ја сам Анђа, Марковић Анђелија из Милатовца. Ти добро знаш мога Јову, оног што не избива из меану.’’

’’Лелеее’’, прошапута Драгомир и још се трипут прекрсти.

’’Па јес, нисам жива. У петак ће четрес дана.’’

’’Јој, пусти мене, Анђо! Пусти ме, слатка, да идем мојој кући. Сутра ћу у манастир најдебљу воштаницу да ти запалим!’’

’’Фала ти за свећу, ал мене друго треба.’’

Драгомир се чисто загрцнуо, није смео да пита шта.

Жив човек је пун жеља, док покојник – шта може да тражи? Мртви не једу нити пију, не маре за ново одело. Једино им може значити стара љубав или мржња, освета или какав заостали дуг. Живог човека можеш да одбијеш. Можеш да обећаш, па да заборавиш, али пробај да изврдаш када ти се оданде затражи! Нема буџака у који се можеш сакрити ни на овом ни на оном свету.

’’Ти знаш да сам ја пре Јове била удавана, ал мислим да не знаш да сам за тог мог првог чоека побегла. Баш пред свадбу. Моји су се страшно увредили, никад ми у кућу нису ушли. Ипак, тај мој први, Милутин се звао, и ја нисмо туговали. Волели смо се и били срећни, иако ништа нисмо имали. Сиромаси, али најбогатији. А онда поче рат…’’

Анђелији је глас замро, трепавице задрхтале. Драгомиру се учинило да је још блеђа и чак некако лепша. Мало га је попустио страх.

’’Гроб му не знам. Ни како је погинуо. Ништа не знам. Опет, мислила сам, надала се: бар на онај свет ће се видимо. Али, нећеш! Проклети Јова не да.’’

Драгомир тад чу како је Јова, ког по повратку из рата нико није дочекао, опазио Анђелију у шуми, док је купила дрвца за потпалу, и толико се у њу загледао да јој више није дао мира. Молио је и кумио, обасипао даровима, готово клечао пред њом. А Анђа је била гладна. И она и дете које је родила са Милутином. Зато је после неког времена стегла срце и пошла за Јову. Плакала је, али је пошла.

’’Нисмо ми ружно живели, Јова и ја. Нећу да лажем. Била сам задовољна како ме као жену поштује. И према детету мом је добар био. Свега смо имали, али шта ти то вреди кад је душа празна? У пролеће ми се син разболео. Није се чинило страшно, мало се прехладио. А онда кашљи, кашљи… Пред сам крај више ни да кашље није могао, једва се с душицу држао. Очи му улетеле у главу, руке и ноге ко притке. И пре ми је био слабашан, а сад је дошао на ништа. И умре.’’

Драгомир је видео праве сузе у Анђиним очима. И сам се мучио да не заплаче.

’’Остави ме тако, душа мајкина. Оде. И што да ја даље живим? Нећу. Немој мислити, нисам се убила. Нисам ни морала отрове да пијем. Јад ме мој и чемер отровао…’’

Драгомир кришом макну сузу што га је жуљала у углу ока и натави да слуша. Сад се већ искрено ражалио над Анђином причом и сасвим заборавио на страх. 

’’Док сам лежала на кревету у наше собе, (онако мртва, да, да, баш на то мислим) приметила сам да још све видим – јасно ко што сад у тебе гледам. Своје сам трупло лепо видела. И све што се око њега дешава… Видим како ме жене спремају, купају, обукују. Затим како их Јова све ван истерује, закључава кућу и плаче, плаче. Сам што из гласа не лелече… Жалила сам га, али шта да му радим? То ти је смрт. Њему је, онако лудом, дошло да ме сам намешта, кошуљу да ми повлачи и поправља. Тад ми отвори медаљон. Ја сам тај медаљон увек носила, нисам се од њега одвајала. Ни у најгору беду га нисам продала. Мада није био посебно скупоцен, не бих га дала ни за сав свет. Стара кума га је даровала мојој мајци кад су ме крстили и ја сам га од детета око врата имала. Не знам шта је Јова с тај медаљон тео. Појма немам што ми га је с врата узимао. А кад га је отворио имао је шта и да види: прамен косе црн као гар. То је била Милутинова коса. У Јове је, као што знаш, коса давно поседела, а ни син ми не беше гарав, већ светао и малко риђкаст, таман као ја. Јова одма свати да је коса од Милутина, ишчупа је из онај медаљон и баци у пећ. Јебо те Милутин, викао је. Мен дође да се на то насмејем. Осмехнула би се, само да сам могла. А онда видех шта црни Јова учини с онај медаљон и смеј ме прође сасвим. Прво га је дуго у шаке стискао, мислила сам да ће га скрши, ал он направи још гору ствар. Одма је тражио да га златар претопи и да начини два иста прстена, наприлику као две бурме. Те бурме је однео врачаре. Шта су оне там раделе не знам нити могу за замислим шта су с њи там чинили. Сам ми Јова ту бурму донесе, метну ми је на прст и рече да сам му као Милутинова дошла и да сам као Милутинова умрла, али да ћу у гроб отићи као његова жена. Тако и би. С прстен ме из куће изнесоше, с њега ме и покопаше. И ето.’’

’’Како мислиш: ето?’’

’’Ето тако ме проклетник за себе везао. Не мог да одем никуд. Не мог да видим дете ни мог Милутина! Сама седим овде на раскршће. Драгомире, брате мој рођени, да ли би тео мене да помогнеш?’’

Драгомир уздрхта. Знао је да ће и ово доћи и да ће му се на крају нешто страшно тражити, али је, све док се могло, избегавао да мисли на то.

’’Како ја тебе да помогнем?’’, промуцао је.

’’Скини ми прстен! Смакни ми омчу погану, рука ти се позлатила!’’

’’Ама, како кад си с њега покопана?!’’

’’Попни се сутра у ово исто време до гробљанске  капије. Понеси ашов. Ја ћу ти покажем где и како да копаш.’’   

3.

Није отишао. Где сме гроб да јој скрнави? Када би га ухватили, сељаци би га говњивим моткама затукли, поп из цркве истерао, сви би од њега главу окренули. Шта би рекао мајци? А шта Љуби? И шта ако његова Анђелија није оно за шта се издаје, већ паклена приказа, сотона некаква што треба да га на зло наведе и сасвим упропасти? Шта онда?

Два дана је тако чекао, ништа није предузимао. Две ноћи није ока слопио. Није јео ни воду пио, нигде није мира имао. На венчање и на рат што се спрема је готово заборавио. Мати га је већ испод ока гледала и постављала му нека, по њеном наивном веровању, опрезна питања. Није знао шта да јој одовори, шта да лаже. Најлакше би било да уопште не разговара, а плашио се и да остане сам. Тишина му је била мучна, пуна ишчекивања. Једном му се, када је остао сам у штали, учинило да га неко тихо, у по гласа дозива: ’’Драги, Драгомире!’’

Треће ноћи више није могао издржати. Дувао је веома јак ветар, права летња олуја. Над његовом собом је сва ћерамида попадала, а Драгомиру се чинило да, крај толике буке и ломљаве, чује куцкање белих прстића о прозор и Анђелијин тужни глас.

Доста је било! Обесићу се ако ово потраје. Идем на гробље, ваљда нећу никог срести по оваквом невремену.

Похитао је уз брдо, а Анђелија га је чекала на улазу, сва блистава и насмејана.

’’Фала ти, рођени, душу си ми спасо.’’

’’Ваљда тиме нисам своју изгубио. Си сигурна да не може без ово пребирање по гробљанску земљу? Зар није она врачара што јој је Јово носио прстење могла да скине то што је учинила?’’

’’Била сам ја код њојзи. Не може. Сама ми је казала да то што је с прстење урадела не мож се поправи. Једино да Јова смакне прстен. Или да га смакнем ја.’’

Анђа се ту звонко насмеја:

’’Ово последње она није предлагала. И врачаре имају стра.’’

’’Јес, а ја га немам’’, мрмљао је Драгомир. ’’Зато ћу сад да гледам шта има  у свеж гроб. ’’

Два сата касније у руци му је било златни прстен. Гладак, сјајан и неочекивано леп.

На питање шта ће се са њим даље чинити Анђелија је одмахнула руком.

’’Хитни га у Млаву, тамо на Врелу, да тоне до пакла из ког се излегао. Ил у неку шашу. Остави га на раскршћу ел Јове на кућнем прагу. На вољу ти. А можеш га и метнути на прст. Ти си срећан човек, неће да ти нашкоди. Можда на твојој руци друго постане. Сад пођи кући, добро опери ашов, пресвуци се и иди до меане. Свашта ће да дознаш!’’ 

То је рекла и нестала. Само тако, без збогом.

4.

У механи је дознао за указ о мобилизацији. Никола Пашић је одбио Аустријанце, дакле биће рата. Мобилизација је и у Русији. Немци се љуте, а ту су и Французи. Чак и Британци се нешто мешају. Спрема се велик рат.

’’Сви се ту нешто врпоље, то не мож да ваља.’’

’’Прво ће да нападну Београд. Знаш да је влада сад у Ниш?’’

’’Стиже то и овамо за дан ил два.’’

’’Бог ће нас чува.’’

’’Хе, хе, ко и досад што је.’’

Драгомир није могао да одвоји поглед од пијаног Јове, који је усред опште граје и крај таквих вести, спавао за столом. Опружио се између прљавих тањира и празних чаша; да му се груди не подижу, мислио би човек да и није жив. Кожа му дошла сива као стара крпа, коса се проредила. Усукао се. Танушне му руке падају крај стола као узете. На десници се сјаји златни прстен.

’’Овај се не би пробудио ни да му сва царска војска стане пред кућу’’, прође Драгомиру кроз главу. ’’Или пред меану. Па, нека. Ја га нећу будим. ’’

Желео је да врати Анђин прстен. Рецимо да га спусти овде на сто, тако да га Јова примети чим отвори очи. Што би се сирома препао! А онда се сети шта му је покојница рекла о његовој срећи и схвати да му је, тако мртва, већ услугу вратила. Хитро је пришао Јовином столу и неприметно му скинуо прстен с обамрле руке.

Неколико минута касније гладио је крупну џукелу у Љубинкином дворишту. Тетка Анушка ју је пустила с ланца чим је опазила да се смркава, рачунајући да је кућа безбедна од лопова сваке врсте. Није знала колико су се неки неки крадљивци извештили нити је сањала да су звер давно припитомили: упорним мажењем и комадћима сланине.   

Љубинка се златном прстену много обрадовала. Смејала се и плакала, па се опет смејала. И све тако у круг. Није било лако прихватити да јој вереник одмах иде у рат.

’’Само ти овај прстен не скидај’’, тешио ју је Драгомир. ’’Носи га и ја ћу ти се сигурно вратм, Љубо, љубави моја!’’     

5.

Надежда Петровић је била уметница са ратним искуством. Била је храбра и пожртвована жена, па ипак су јој те одлике, баш као и име које је носила, мало помагале пред оним што је затекла у ваљевској болници. Очекивала патњу, али није ни слутила да може бити толика. Рањеници, умирући, тифусари у црвеним пегама, млади и стари, сви збијени један уз другог као у масовној гробници. А нови само пристижу. Тешко је рећи да ли брже долазе у ову кужницу него што је напуштају: ретко натраг у борбу, а често, много чешће на војничко гробље на брежуљку Баир.

Међу малобројним који нису отишли на Баир био је црнпурасти момчић са истока Србије. Дирнула ју је његова непоколебљива вера у живот, које није нестајало ни у моментима агоније, а још више то што му је, напокон, према његовој вери и било.

Ранили су га, имао је и тифус, а ипак се у оба случаја потпуно опоравио. На растанку јој је показао прстен од злата и испричао како се мора вратити у своје село, Лазницу, да се ожени.

’’Све прође’’, рекао је, ’’па ће се завршити и овај рат. И сва наша ратовања. Ја ћу трпим колко треба док то дочекам. А онда има да се вратим кући, да се оженим и да живим… И нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави!’’