/u društvu/

jedinka ne može opstati sama
(niti u društvu).
opna koja nas deli
spasava
i ubija.


/o enohu/

- opet ti knjigu o enohu! 
dokle više?
- knjiga o enohu je o stvarnom svetu -
u njemu smo od snova.
- previše neba! previše svetlosti!
- iz prepunih putira izlivaju se plamenovi!
zatalasani visovi blistaju ti u oku!
jeleji zvezda trnu ti pod kožom!
- previše zvezda! previše blistanja!


/glupo/

- čuj, glupo ti je ovo.
izrazito glupo. 
preglupo.
nešto ovoliko glupo ne pamtim.
- hvala ti na iskrenosti. 
u pravu si. 
glupo je.
znam i ja da je glupo samo ne želim to da priznam sebi.
- priznaj. 
suoči se sa svojom glupošću.
- hoću. 
da, zaista je glupo.
- ako ti je za utehu, 
i ovo moje je glupo
isto koliko i tvoje.
nema tu nikakve razlike -
jednako glupo i jednako 
besmisleno.


/štogod lijepo/

- imaš li u ponudi štogod lijepo?
- imam klice.
- a ti,
imaš li ti?
- ja imam prelijepe slike i skice!
- a ti, 
šta ti imaš?
- ja imam jedan apokaliptični spis.
- fino, fino, 
ali nas to ne zanima.
ako nemate ništa lijepo ni dovršeno,
a nemate, 
onda pokažite sebe kakvi ste 
doista (bez ukrasa i pomagala)
pokažite se onakvima kakvi ste istinski.
- hoćemo, hoćemo, hoćemo 
evo,
evo,
ovakvi smo!



/dišem kroz plamen/

napolju seva i tutnji. 
sada sam sam svoj 'direktor na dan'.
zaobilazim bujice.
parkiram u centralnoj garaži.
zaključavam kad mi se prohte.
vezujem munje za zmajeve.
ponorno sanjam.
iza vodopada slušam orfeja.
dišem kroz plamen.
ako bi ovo potrajalo još nekoliko dana ili nedelja ne bi ni bilo potrebe a ni mogućnosti da se rat proširi donjim svetom.
ista nesreća dvaput ne pogađa:
pošto se nebo istutnji vratiće se
jedva podnošljiva žega.
ponovo biću službenik
u podzemnom hodniku.


/previše se razmahujem rukama dok govorim/

nisam društveno biće. prija mi zamračena soba. klonim se ljudi.
previše se razmahujem rukama dok govorim.
ne brinem o tome kakav ću utisak ostaviti
(nikom ne želim zlo).
lako u vatru padam.
razmašem se i povisim ton -
plamen demona me ponese.
i onda kad u meni nema negativnih poriva
začas stvorim neprijatnost.
loš utisak ostavljam.
izgleda da to ljude vređa.
zašto je tako ne mogu da objasnim ni sebi ni drugima.


/ne znam ni ime ni mesto/

jedan za drugim otvaraju se nečujni ponori.
prostor postaje sve širi 
i sve napušteniji.
sati se sklapaju 
u senjivu večnost slika.
to što zovemo uspomenama ne može 
da ih iznese.
ne znam gde san te odnese.
ne znam ni ime ni mesto 
gde odlaze i ostaju 
kretnje talasi
sjaj.


/ograda/

 danas sam rušio staru ogradu
koju sam uporno godinama krpio
 pazeć da nešto ne pređe
s jedne na drugu stranu.
na talasima sumraka
ograda konačno pade
i sravni se sa nebom.
sad je na obe strane
sve ono što već pređe
i što nikada neće.