Одвајкада је обичај у нашем народу да се ‒ кад се пође у госте ‒ понесе какав дар, често кафа и сластица, но однедавно то бива драгоценији поклон, књига, али не било чија књига, већ оног који је у госте пошао. Ретко се данас, заправо, други пита за здравље и како је, већ се при првом сусрету или ако их буде још, и касније, даривају сопствене књиге с тананим посветама и тихом молбом ‒ да се прочита оно што између корица пише и тако малени број читалаца увећа, не би ли и овакав ручни рад постао предметом макар нечије пажње.

Јасно је да није све написано ‒ књижевност, заправо, врло мало оног што се напише јесте уметнички вредно, али је овај нови феномен ‒ даривање сопствених књига ‒ лепо расветлио чему уистину треба посветити пажњу или шта је вредно нашег времена, а вредно је, без одлагања, оно што нам није силовито дошло у сусрет, већ оно за чиме смо ми пошли.

Овде ће многи читаоци, с правом, негодовати и рећи како је савремена хиперпродукција свега онемогућила да се од шуме види дрво и да се раздвоји жито од кукоља, па је данас и најдаровитијем ствараоцу потребна реклама како би уопште неко сазнао за њега, и то је истина, али додајем како треба разликовати суптилну изложеност у јавном простору, ненаметљиву присутност или меку постојаност тамо где се чини да ничег нема, од агресивности, неретко невидљиве и пасивне, према могућим реципијентима ‒ они се засипају са свих страна садржајима стваралачког чина како би у једном тренутку престали да се бране и сломљени, похитали ка књизи или слици. Можда је зато данас занимљиво гледати у правцу оних који не мотре сваки наш корак, већ нас пуштају да им дођемо сами, онда кад то пожелимо и кад сусрет с њиховим стваралаштвом постане ненадани лек.

Ликовни циклуси тајновитог Мирослава Мира Шуковића открили су се преда мном случајно, можда баш онда кад је сусрет требало да се догоди ‒ кад нисам знала да он постоји и да већ годинама у рукама држи малени кист којим прави несвакидашње потезе на платну. Да ли је уопште важно знати ко намешта свој штафелај и мућка боје ако се у наш видокруг угнезди једна, па друга слика, и тако почну да стварају лепезу скривене знаковности која није послата у свет да би била протумачена, већ да бисмо на неки начин, својим аутентичним присуством, у њој учествовали.

Пажљиви проучаваоци Шуковићевог дела препознају у њему авангардне линије, експресионистички колорит, али и необично: традиционалну арабеску, па на крају ‒ ако се може догодити крај једном херменеутичком захвату ‒ повратак мистичним фолклорним облицима који јесу веза са прошлошћу, али спона и са оним где смо сада. Мање ангажован гледалац уочиће тамне тонове и некомпактне облике, на тренутак ће се уплашити, приметиће како људи не личе на људе, иако им људско није умањено, напротив, али биће збуњени, неки можда и неће желети да листају каталог даље, све док као ја ‒ не примете да гледалац не гледа слику, већ да слика гледа њега, а далекозор као да се сакрио на врх потиљка и не мрда.

У овом необичном ликовном свету утисак јесте како ништа не мрда, свет је затечен у једном тренутку, прекинут у својој континуалности, као на фотографији човека који не уме да држи објектив, па су лица искривљена, светла помућена, и нико није испао лепо, није заузео добру позу, те га је омео трептај туђег ока. Лепота је ‒ желимо да верујемо онда кад не испаднемо лепо ‒ непреносива, не може се отети од наше душе, прикована је за чврсте зидине наше унутрашњости и не мрда, величанствено стоји тамо где ју је сместио Бог. Шта је онда наша наказност у спољашњем свету и свака изобличеност коју не препознајемо, с којом се не можемо срести у огледалу? Јесу ли Шуковићеве слике намерна а неспретна документарност оног што је заптивено у нама, а што се открива тек мудром оку, оном које гледа тихо и далеко?

Запитала сам се куд ли гледају сликареве очи кад виде оно што је у серијама назначено, како су се догодиле баш такве перспективе, јер је на свакој слици непомућени човечански сумрак и разглобљена је свака хармонична структура, другим речима, нема мира и порушен је поредак који нам даје макар илузију о томе како је смисао једина константа наше привидне беспомоћности. Да ли је могуће приказати хаос, а остати цео?

За оне који воле ликовну или било коју другу уметност привилегија је живети кад и уметник, јер се на многа питања можда могу добити одговори, а да они не буду произвољна интерпретација. С друге стране, лакше је ‒ чини се ‒ мислити о онима који више нису са нама, јер нас њихов глас не може прекорети ако погрешимо, а извесно је да грешимо, зато што није питање: шта је на платну насликано, већ: како оно кореспондира с нама, да ли смо отворени за такав немушти дијалог?

Слике Мирослава Шуковића морају бити инспирисане једном интимном оптиком о којој немамо право да знамо много, али која нас подстиче или чак гони да погледамо у очи ономе од чега у својој духовној лењости бежимо, зато што није исто гледати у композицију која се по својим ободима ломи, као у делима кубизма, или гледати у правцу целине чија је суштина ‒ грдоба и грех. Овај други смер ‒ усудим се рећи ‒ прикладан је тек за ретке, не зато што је снага да се погледа у тамном правцу одлика одважног карактера, већ зато што нема бистрог живота без сусрета с његовом помућеношћу, и његова мутнина не израста из какве спољашње загонетности, већ из унутрашње закључаности пред свим оним што би наш свет узбуркало и нагризло, да можда пострада и не никне. Због тога је Шуковићева ликовност ‒ па нека и ово буде смело ‒ решетка препуна трња, кроз коју пролази мало соли да земља не буде бљутава.

И сад: како је могуће сусрести се са Шуковићевим човеком спонтано, онда вољно, разгледати танане нијансе свих пукотина, загристи кору труле јабуке или гурнути прст у кратер ока, а не остати повређен? Или је боље запитати се ‒ да ли је могуће игде, не само у уметности, остати сачуван?

Задатак стваралаштва је да умири немирне, а узнемири мирне, па су тако необичне ‒ и мистичне ‒ слике Мира Шуковића буђење из савременог конзумеризма, где се врхунцем умешности понекад доживљава снено просипање џепних ситница на сто. Ретко ко воли да угледа непријатност, такво што се гура под ћилим и затвара у тамни подрум, а онда свако ко се усуди да сломи катанац ‒ прекори због своје бахатости и одвећ велике слободе, да прикаже нешто што се по договору скрива. Но, треба рећи да нисмо ради од себе да склонимо асиметричност, напротив, тако нешто годи нашем егу; истина је да од себе скривамо непријатности које од нас траже да се одредимо и определимо: или ћемо постати њихови таоци или ћемо се ослободити, а ослобођења ‒ Шуковић нам шапуће ‒ не може бити без загледаности у дубине нашег мрака.

Зато су слике тајновитог сликара из Црне Горе ведре, премда пробуђују језу ‒ оне могу упризорити људски страх од свега што је непознато и болно, али кад се приближимо њиховој скривеној поетици, приметићемо добро око оног који држи кичицу у руци и ослободиће нас, можда, сазнање да највише снаге има у оном суноврату који се може опипати и описати, јер тако се кроти неман ‒ ако јој, без трептања, погледамо у очи.