ЏЕСИ И ЈА

(одломак из романа)

„Знаш, и даље ми није јасна та твоја опседнутост Америком. То не одобравам“, говорио ми је Софроније, у свако доба године са вијетнамком на себи и уз обавезни продужени са млеком. „Знам да си политички против, то ми је јасно, не мислим да лажеш и глумиш, али то би некако требало да прати и естетика, психологија, духовност, и све у том смислу, разумеш шта хоћу да ти кажем?“

Отпио сам гутљај своје цеђене поморанџе и по ко зна који пут покушао са истим:

„Рекао сам ти, то је нешто што ме је формирало, не у целини, али једним делом јесте, њихови филмови, музика, књиге. И формирало је моју имагинацију. Кад покушавам да изразим слободу или меланхолију, а посебно обе те ствари заједно, увек ми се појаве те слике, звуци, мелодије Америке.“

„У којој, бајдвеј, никад ниси био“, рекао је Софроније и рукавом обрисао бркове од еспреса са млеком.

„Тако је, и то додатно учвршћује моју имагинацију. Схваташ, као код Карла Маја, ни он никад није био у Америци, а написао је онолике вестерн романе. Причао сам то да сам почео да пишем захваљујући њему, кад сам њега почео да читам. Тада сам схватио да је писање нешто чиме бих волео да се бавим цео живот, да је то мој свет.“

„Знам, знам“, прекинуо ме је човек у вијетнамци. „Стално ми причаш једно те исто. Све је то лепо, слобода и авантура, приче о херојству, то подржавам, али знаш, све се променило у међувремену, слика Америке је некада била једно, а сада је друго. Причао сам ти, а и сам си читао, о Америци као Зеленој земљи, земљи сабласти, што се сад и остварује, односно све иде ка томе. Ако се фокусираш на Америку и представе које она емитује, ти се везујеш за утваре, за непостојање, нешто ишчезло. А имагинација треба да се храни нечим вечним и будућим.“

„А ми као знамо шта је то будуће?“, покушао сам.

„Не знамо, али знамо да ће бити везано за ово наше тло, кад кажем наше, мислим на Евроазију и то на темељима њених традиција, како год то тачно изгледало. Јер не може другачије. Схваташ да следе ратови, кризе, глад, и кога ће сад док гладује, или му бомбе падају на главу, или га кољу, да слуша те твоје приче са америчких друмова, све то што је храњено рокенролом, битницима, сајберпанком, ноаром, ко зна чим све не. Имаш ти и тај руски аспект, и евродекадентски, и ове наше између два рата, то је све у реду, али ово…“

„Разумем те, и ја се често преиспитујем, али мислим да некако док пишеш или промишљаш прво зарањаш у свој унутрашњи свет, а онда одатле посматраш све остало. Ја, на пример, мислим да сам врло српски писац, да сам то у једном дубинском смислу, а не онаквом каквог овде одређују медиокритети и бирократе и…“, запенио сам.

„Знам ја то, Владо“, опет ме је прекинуо Софроније. „Зато те и волим и ценим, и уопште пијем овај продужени са тобом. Мислим, то си стварно посебан, светао човек, али некако би то што радиш требало јаче да делује на људе. А деловаће ако буде укорењеније и усредсређеније.“

„Слажем се, али некако морам да се пробијам кроз све то, кроз све те слике из моје имагинације, не да их просто укинем и избришем, него да их прочишћавам. Да од тога нешто градим. Те слике ме спутавају, али и воде ме, разумеш? Траже да их прескачем, разбијам и рушим, али ми и отварају и показују пут. Разумеш?“

„Ма разумем те, ко би те разумео ако не ја“, рекао је Софроније сад већ готово нежно. „Већ сам стопут и теби и другима рекао како си ти много ближи Црњанском од свих оних који се позивају на њега, ти радиш оно што радио он, имаш тај дух. Али сва та инфантилна занесеност популарном културом, посебно та занесеност пријатељством, и то мушким, сви ти младићи у твојим књигама…“

„Слушај, Рони, сто пута смо причали о томе и…“

„Знам, знам, али то што ја разумем не значи да ће и други. И не говорим ти ово моралистички, знаш да нисам из те приче, него чисто естетски, у смислу питања шта представља гориво за твоје стварање, какви домети из свега тога могу да испадну, да не буде да зидаш кулу на мочвари. Уосталом, ти знаш шта сам све прошао, и-ха-хај сам старији од тебе и путовао сам стопут више, никад нисам крио од тебе шта сам све радио и с ким сам све био, тако да сам ја последњи који би моралисао. Али ти си писац, оно што ја никад нисам био, и код тебе су етика и естетика једно, односно једно се све време претапа у друго, а етичан си онолико колико ствараш. Разумеш? А ја хоћу да ти будеш моћан стваралац, јер имаш способности за то.“

Ја сам само уздахнуо, онако као да немам шта да кажем, исцрпљен и загрејан у исти мах, а Софроније је позвао конобарицу да плати и скинуо своје ленонке да их обрише рукавом вијетнамке.

„И пази шта сам ти рекао… Врати се кући из тих твојих Америка, Владо, и онда ћеш сигурно постати велики. Оне су твој затвор, а не ова земља, књижевна мафија или породица. Ја ти то гарантујем. Само овде да нађеш нешто што храни твоју имагинацију онако као ти твоји Винетуи, Марлоуи, Конани, Керуаци, и бићеш на коњу. Белом победничком коњу, не звао се ја Рони“.

Софроније је нагло ућутао, платио пиће за обојицу, а онда скочио са столице и готово отрчао низ улицу, како је то обично и радио. Тетовирана конобарица Тања и ја смо се само погледали и дискретно се осмехнули једно другом, као они који не желе да се наругају ономе ког воле и цене, али ипак га до краја не разумеју.

Џеси ми је причао како га та светлост коју осећа, коју је доживео, понекад плаши јер као да све друго претвара у сенку, као да је све друго небитно, све оно што га окружује, а од чега понешто и воли.

„Знаш, ја волим да се опуштено дружим, волим музику, понекад неку храну, мада не једем пуно, никад нисам. Али понекад ми све то изгледа небитно и непотребно, чак ме је срамота што се тиме бавим. Не знам како ће ти ово звучати, али не знам како другачије да кажем…“

„Слободно реци“, охрабрио сам га.

„Тада, знаш, као да јаче осећам смрад свог тела. Колико год се туширао и мирисао, шта код јео. Капираш?“

„Мислим да капирам“, рекао сам.

„А с друге стране не осећам се лоше, као…“

„Као да осећаш да ниси само тело“, додао сам.

„Тако некако“, рекао је Џеси и отпио гутљај неког јаркоцрвеног смутија.

Питао сам га да ли је то некада повезивао са католичким васпитањем које је добио од мајке, која га је учила молитви још док је био сасвим мали.

„Ја сам католик, знаш, себе и даље сматрам католиком. То је тако“, рекао је и затрептао. „Али нисам нешто да идем у цркву и то… не знам ни сам. Не волим, оно, морализам и те ствари, али некако… сматрам да је нормално да постоји Бог. Да ме држи на свом длану. Ето…“

„Лепо си то рекао“, похвалио сам га. „Јеси ли се као дете осећао усамљено због тога? Мислим, због таквог васпитања…“

„Па, не знам… Нисам ја нешто овако васпитаван у том духу, само ме је мајка учила молитви, није много њих знало за то. Али нисам се осећао усамљено, нисам свакако због тога. И друга деца су била из, како би се рекло конзервативнијих породица, мада моји и нису били посебно конзервативни, уопште… Та друга деца су углавном били баптисти, али нисмо правили неку разлику. Није то била нека тема разговора, дружења, и то… Али нико ми није причао да је доживљавао и осећао исто што и ја. Можда јесу, али нису говорили о томе.“

„А како би још описао то што су доживљавао и осећао? Осим те светлости?“, питао сам га.

„Некако сам увек видео нешто у другима, не кажем светлост, али нешто, онако унутра, што не могу да одредим… Мало светлост, мало нека измаглица. Код неког више код неког мање“, рекао је Џеси још више шушкајући него иначе, чак помало и замуцкујући.

„Да, и ја мислим да сам због таквих ствари постао писац. Што сам некако одувек знао да људи нису само оно што се види. И да о ономе што се не види треба да пишем“, рекао сам, благо и сугестивно.

„Стварно? Е, па драго ми је. Значи да нисам луд“, рекао је младић и закикотао се, а онда опет испио гутљај смутија.

Питао сам га да ли је неко мислио да је луд, али он је рекао да није, јер се обично понашао као и сви.

„Некада се неки говорили да сам мало необичан. Али су онда закључивали да сам просто добар, наиван, или просто глуп… Мислим, и данас неки мисле да сам глуп. Је л’ теби изгледам глупо?“

Насмејао сам се.

„Ма не, уопште, имаш тај отворен поглед, то никад немају глупи људи“, рекао сам.

„Па хвала ти. Многи кажу да имам лепе очи, али… Свеједно. Него, знаш, кад си већ питао… Једном је у нашу кућу дошао свештеник, мајка ми је рекла да је језуита, њен школски друг иначе, из основне школе. Био је у пролазу, и то је једини пут да је неки свештеник дошао код нас у кућу. Имао сам десетак година и ништа нисам разумео што су причали, али сам мирно седео и слушао. Када је кренуо, руковали смо се и он ми је рекао како треба да постанем свештеник. Мајка је мислила да се шали и питала да ли је то због тога што сам био тако миран. А он је рекао ‘не, него зато што је јако пријатно бити са њим у истој просторији’. Мајка је била збуњена и онда је неколико дана била пажљивија према мени него иначе.“

„А каква је била иначе, пажљива или… И је ли ти жива мајка?“, питао сам.

„Била је океј. И још је, мислим – жива је“, рекао је и дечачки се насмејао својој неспретности.

„А отац?“, питао сам,

„И он је био океј. Били смо океј породица, не могу ништа да им замерим. Имао сам и две млађе сестре“, рекао је.

„Виђаш ли се са њима, чујете ли се?“, наставио сам.

Џеси се мало замислио.

„Ретко. Не стижем да одем, а чујем се понекад. Али мислим да је то сад иза мене. Породица и те ствари. Свако треба да има свој живот, је ли тако?“

Климнуо сам главом, не знајући шта да кажем, а Џеси је додао:

„Јавим им се телефоном на Божић. Пошаљем и честитку, мама воли такве ствари, знаш. Она је иначе била најбољи ђак, мада касније ништа посебно није постигла. Али није била нешто несрећна због тога. Бар да ја знам. Мада ја можда не знам све. Лакше је познавати друге људе него мајку, је ли тако? Мислим, она је мајка, просто немаш тај однос да можеш да је гледаш са стране.“

„Разумем те, потпуно си у праву. Драго ми је да имаш добре родитеље, то је добра ствар за тебе. Не може много њих тиме да се похвали“, рекао сам, тек да нешто кажем.

Он је замишљено климнуо главом, а онда отпио преостали смути и широко ми се осмехнуо.

„Драго ми је што смо се чули, ‘ајде да се чујемо опет за који дан, важи? Ја сад морам на спавање, треба да ми буде лице свеже за сутра. Мислим, Лео је рекао да ће сутра баш лице да сликају, због неких наочара које рекламирамо, капираш…“

„Јасно ми је. ‘Ајде, обавезно се чујемо“, рекао сам.

„Ћао.“

„Ћао.“

Екран је замукнуо. Тешко сам уздахнуо и завалио се у столици, као после неког великог напора, али после ког осећаш пријатан умор, и трнце кроз цело тело, као неку лагану струју. Чуо сам како се отварају улазна врата и Боле се враћа из школе, бучно скидајући ранац већ на прагу. Громко и весело сам узвикнуо поздрав, на шта је он застао, накратко ме погледао и осмехнуо се, како није одавно.

*фотографија: Jozeph Szabo, Night Owls 1971.

(Роман ЏЕСИ И ЈА Владимира Коларића биће објављен током 2024. године за издавачку кућу Пресинг.)