Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Do sada je objavila nekoliko kratkih priča u elektronskim časopisima i zbirku priča „I mrtvi vole trešnje“.

SMRTI MOJA PREĐI NA DRUGOGA

Ljubica je bila žena srednjih godina i petito tela. Sve na njoj je bilo malo i slatko, i struk i ručica i retka svilasta kosa. Svakako, odavala je utisak privlačne pojave. Naročito prijatan bio je njen glas – pomalo dublji nego očekivano, ali opet mek i zaobljen, kao da je, kada bi pričala, preko jezika valjala šarene klikere.

Bila je snađena i brza i istovremeno zvonka i ljubazna tako da je bila omiljena prodavačica u maloj prodavnici u naselju na periferiji iznad reke. Vitlala bi, od mesoreznice do magacina, uigrano baratala kasom ili pušila sa koleginicama na zadnjem ulazu prodavnice i kao da je, svojim kretanjem, generisala narandžasti dim, upleten od njene privlačnosti i žustre energije.

U njenom životu nije bilo muškaraca iako ih je bilo previše. To znači da je Ljubica ceo život živela sa majkom i ćerkom ali da je, za to vreme, izjahala mnoge muškarce, bez previše zadržavanja. Ta nehajnost kojom je ona ulazila i još brže izlazila iz tih susreta je bila takva da joj čovek nije mogao zameriti. Bila je vedra, neopterećujuća i nikad nije davala lažnu nadu da će se igde zadržati. Naprotiv. Bila je laka na orgazmu i još brža u tome da svu fascinaciju koju bi neko pokušao na nju da isprojektuje skrene u drugarstvo. Radila je to tako vešto i iskreno da nijedno romantično osećanje nije moglo da opstane u atmosferi u kojoj je ona brže navlačila gaće nego što bi onom preko puta spala erekcija.

Seks je za nju bio izvorište snage a međunožje zlatni ćup odakle je uvek mogla da zahvati životne radosti u izobilju. Koliko god da joj je život bio težak i iscrpljujuć i jednoličan, ovo su bili kratki mada slatki izleti (uzleti?) u koje je uvek mogla da šmugne.

A kako ne poželeti pobeći kada je njena svakodnevica podrazumevala usivljenu rutinu prodavnice i vazduh zasićen nakiselim mlečnim isparenjima. To je nekako i mogla da preživi, da preradi atmosferu sobom kao da mesi testo pa bi bila brza, radna i govorljiva i sažgala to vreme tako da joj nije uzimalo snagu. Problem je bio povratak kući i negovanje bolesne majke i svakodnevni okršaji sa ćerkom tinejdžerkom.

Negovanje bolesne majke je, samo po sebi, rečenica koja teško pada na stomak a kada se tome doda da je majka bila u terminalnoj fazi bolesti koja je trajala već toliko dugo da je delovalo kao da će trajati večno, kao da je sobom uspostavila novu ontološku kategoriju terminalna večnost a sve zbog toga što je bila u dubokoj starosti koja je usporavala sve životne procese pa tako i one toksične. Ljubici nijedan lekar nije hteo da kaže ništa određeno kada bi iz njih pokušavala da izvuče ikakav konkretan odgovor o toku majčine bolesti. Svi su se izvlačili opštim mestima, neodređenim rečenicama pa i, ukoliko bi se osetili priterani njenim insistiranjem, grubo decidni: „Ne znamo, niko to ne može da kaže. Stanje vaše majke je teško ali stabilno“. To teško ali stabilno stanje je podrazumevalo da nijedna bolnica nije htela da preuzme na sebe odgovornost niti brigu o ženi uveliko razjedene rakom koji se sporo vukao i mrcvario kao da se ruga trošnosti tela koje je nemoćno taman koliko i neuništivo i nedovoljno milostivo da je makar dokrajči ako je već oduzima dostojanstvo.

Ljubica je brigu o majci preuzela tiho, neko bi čak rekao krotko. Ona, s druge strane, nije mogla te kvalitete sebi da pripiše. Njena naizgled tiha pomirenost sa situacijom išla je iz toga što je bilo jasno da nema izbora. A Ljubica je bila žena brza i efikasna, nije volela da rasipa energiju na suvišne stvari. Ako je to bio kvalitet svakako se očitavao u njenoj okretnosti u skučenom magacinu prodavnice u kojoj je radila, u njenoj veseloj snađenosti za kasom i vatrometom kojim bi povremeno počastila sebe i po kojeg muškarca koje je birala nasumično, kao što mađioničar vadi zečeve iz šešira.

Majka bi, kao što tok bolesti nalaže, povremeno upadala u teške zdravstvene krize. One za koje bi svi u sebi pomislili gotovo, to je to, sad stvarno nema dalje, da bi onda ipak, kao kakav naopaki Isus koji se ruga, ipak vaskrsla, ali nikad dovoljno da stvarno živi već samo da bi, namučena, nastavila da životari. Ljubicu bi lekari dočekivali sa hladnim izrazom lica, pogledom koji je šarao svuda a najmanje se susretao sa njenim, izgovarajući šturo rečenice poput: nemamo osnova da je i dalje zadržimo u bolnici, vašoj majci je bolje.

Ljubica se pravila da je to što čuje sasvim razumno i na mestu dok bi u sebi vrištala na njih da li su oni normalni, da li im je jasno da bolje nije isto što i dobro. Da postoji čitav jedan jaz, jedan kvantni skok, između stanja njene majke koja je groteska života svedenog na osnovne funkcije i toga biti zaista živ. Naravno, znala je da njeno vrišteće nepristajanje postaje nemoćno ako bi ga ozvučila tako da bi klimnula glavom i hitro nastavila da bocka bolničkim hodnikom obavljajući potrebnu papirologiju, pakujući stvari i na kraju, svoju majku, koja je delovala kao još jedna stvar u celom tom nizu, neživa stavka sa spiska. Uvek bi postojao neki zahvalan jednokratan ljubavnik koji bi se našao da pripomogne, unese, odveze, istovari, sve u nadi da će i on biti pozvan gore u skučen stan. Jer Ljubica je, čak i u tim situacijama koje su podrazumevale bolest, tugu i nevolju, sobom generisala narandžasti dim koji je okruživao njeno biće, kao oblak iskričave slasti koga ona nije bila svesna ali koji su drugi itekako nemušto osećali.

Upravo je to bilo ono što je osećala i njena ćerka. Naravno, ona je to doživljavala na sasvim drugi način i s drugog mesta u sebi od onog koji su muškarci slutili erekcijom. Za ćerku je to bio trn na koji se ubadala svaki put kada bi Ljubica pokušala da joj priđe. To je, naravno, na skrivenom nivou bilo gejzir nerazumevanja i sudaranja između njih dve. I takođe ono što je Ljubicu činilo daleko više nesrećnom nego negovanje teško bolesne majke. Prosto, nije umela da dokuči, niti sebi da objasni zašto ćerka pokazuje toliki otpor prema njoj. Uzimala je u obzir i njene godine i ono što joj je stručna literatura objašnjavala kao prirodan bunt, neophodan ne bi li se probila ljuska zaštićenosti i ne bi li se uspostavio sopstveni tok života. Sve to joj nije bilo dovoljno da objasni zašto nailazi baš na toliki otpor koji se na trenutke dodirivao sa gađenjem. Jer kako bi uopšte bilo moguće da sagleda da, sa mesta sa kojeg je njena ćerka posmatra, nju vidi kao konkurenciju. To što se njen sopstveni porod od nje odrodio na takav način Ljubica jednostavno nije mogla da pojmi jer bi to podrazumevalo dezintegraciju njene ličnosti. Njeno tkanje bi moralo da se rasplete kako bi dopustilo bujanje onom drugom, suprotstavljenom. Što bi Ljubica, u ime ljubavi, možda i učinila da je išta od toga radila namerno i da je njena harizma bila stvar racionalne strategije ili proračunatog zapisa pa da je, samim tim, moglo postojati dugme kojim bi se cela stvar mogla poništiti.

Kako ništa od toga nije bilo moguće, njih tri su živele u tom čudnom prepletu energija: večno odumiruća, stalno bujajuća i ljutito nesnađena. Nesposobne da uspostave sklad i dovoljno zavisne jedna od druge (te zavisnosti su se međusobno potpuno razlikovale) tako da se nikad ne raspletu iz klupka u kome su se zadesile.

Taj dan je Ljubica morala da uloži još više napora nego što je to inače činila. Nije pomoglo što maltene uopšte nije spavala, uletela je u stan ujutru kako bi se spremila za prethodno zakazan pregled. Ćerka je uporno odbijala da se ubrza i izađe iz kupatila kako bi Ljubica mogla da se istušira. Kada je konačno izašla, tela lelujavog i belog kao nestalni plamen od sveće, presekla je majku pogledom koji ju je precepio na pola:

– Gde si bila do sada?

U Ljubičinoj glavi pitanje je zazvečalo kao: gde si bila do sada, kurvo?

Prećutala je, ne bi imalo nikakvog smisla da se nastavlja. To bi samo odvelo u iznurujuće preganjanje koje bi obe snuždilo. A dovoljno je već bila pritisnuta pregledom koji ju je čekao. Na putu do ordinacije sprovela je svoj uobičajeni ritual bajanja, neku vrstu pouzdanja u dobre ishode koji je, bila je uverena, imao tu moć da ispred nje prostre tepih koji ju je uvek vodio tamo gde je želela. U krajnjoj liniji, deo njenog duševnog šarma bila je vedrina kojom je isijavala uprkos svemu teškom što ju je okruživalo. Opasana tim uverenjem, kao magijskim krugom, ušla je u čekaonicu. Naravno, lako i lepo se razmenila sa upeglanim sestrama na prijemu. Sve su bile savršeno našminkane, kao plastične lutke. Ali nešto u njenom pristupu je činilo da se oljude i izađu iz odigravanja ljubaznosti i obrate joj se stvarnim a ne nameštenim osmehom. Samo neka sedne i sačeka doktora, rezultati sa njenog prethodnog dolaska su već stigli i prosleđeni su u ordinaciju, da li možda želi da popije nešto osvežavajuće dok čeka?

Jedino osvežavajuće joj je bio ulazak doktora. Konačno će da razreši ovu mučninu koja joj je želudac svezala za kičmu. Ušao je resko naparfemisan kao da se ceo pofajtao sredstvom za brisanje stakla, lepo skrojen u belom. Pogledala ga je kroz smešak mada joj on nije uzvratio pogled. Dobrih dva minuta je uspešno igrao ples izbegavanja, buljeći u ekran kompjutera kao da su tamo vrata na koja će da izađe iz neprijatne situacije.

Na kraju je uzdahnuo, spustio ruke na kolena i pogledao Ljubicu direktno u oči.

Ljubica se najednom našla u tunelu ili je njena glava postala tunel u kome su zaglušujuće šišteći kao brzi voz na nju jurišale reči: kancerogene promene, potpuna histeroktomija… moramo biti efikasni… potrebne su analize…

Reči su postale zvukovi koje nije mogla da poveže u smislenu celinu, imala je osećaj da joj značenje izmiče jer to više nisu reči za nju već postaju nekakvi entiteti koji ispunjavaju ceo prostor i svojom sveprisutnošću postaju neprepoznatljivi i čine da od drveća ne vidi šumu. Od nekud je doputovala misao: je lʼ ovo nervni slom? Nije mogla sebi da odgovori na to pitanje jer ju je istovremeno preplavio osećaj srama od tolikog gubljenja kontrole, imala je osećaj kao da se upravo nevoljno usrala pred doktorom i sve svoje mentalne kapacitete je prizvala da reči koje su stizale do nje prevede u slike kako bi ih razumela. Koliko god da je inače bivala vešta u obrnutom smeru – da slike prevede u jezik sada se osećala potpuno nemoćnom.

Shvatila je da, zasad, mora da se zadovolji belom bukom koja joj je šuštala među ušima ali da je to dovoljno da, makar na spolja, odigrava normalnost. Sačekala je da Doktor iznese strategije, uputstva i upute, klimala glavom kao da joj išta od toga zaista dopire do svesti, polako skupila sve papire, zahvalila se i izašla iz ordinacije. Sestre za pultom su bile jednako ljubazne kao i kada je tek došla i Ljubici je prošla misao: one su znale sve vreme, mada joj nije bilo jasno da li je zbog toga na njih ljuta.

Kada je izašla zapljusnuli su je Sunce i Život, koji su nastavili da se dešavaju potpuno neometani šokom u kome je ona. Očekivala je da ceo svet stoji, baš kao što je upravo stao njen. Naravno, ništa od toga se nije desilo. Štaviše, noge kao da su joj same, po nekom automatizmu potrčale za autobusom. Njeno telo je pokretala inercija, ono se i dalje kretalo, hodalo, znojilo mada joj nije bilo jasno kuda.

Ka kraju?

Očigledno, da. Sve i da kraj nije tu iza ćoška nego u nekoj, kojoj god tački u vremenu, kraj je već tu. Ta izvesnost koja ju je pre pola sata klepila poput brzog voza je stigla i nije nameravala negde da ode. Nova ontološka kategorija. Mogla je da joj da i ime. Na primer onkološka beskonačnost. Sad joj igre reči nisu bile zabavne. Naprotiv, sve je izgubilo ukus, sve je postalo isto, kao bljutava kaša koju mora da pojede. Da jede kako bi živela. Život koji joj se ne živi.

Ne, ovo nema nikakvog smisla, pomislila je.

Ubrzala je korak, u inat očaju, i popela se u stan. Ćerka je bučno ćutala a Majka je ležala u svom ćošku gledajući svet oko sebe pogledom koji ništa ne razaznaje. Sve u svemu, uobičajeni mizanscen njihovog domaćinstva. Takođe, sva logistika njihovog domaćinstva je čekala nju. Nabavka. Ručak. Servisiranje bolesnika. Danas je makar uzela slobodan dan. Mada, činilo joj se da bi lakše podnela da je na poslu umesto ovde.

– Za sutra mi treba ona crvena haljina. Treba da se opere i ispegla.

Dobacila je Ćerka kao da nije ceo dan bila u ćutnji a ona to prepodne dobila smrtnu presudu. Istina, nije nikome rekla, niti je nameravala, ali zar nije mogla nešto da oseti? Ako je ona krv njene krvi i meso njenog mesa zar to nije dovoljno za makar terptaj i naznaku brige, nečeg bar? Očigledno da nije. I koliko je samo puta pomislila da je pametnija od svoje Majke, da nema šanse da se bolest i njoj desi. Pa zar nije uvek redovno išla na kontrole, baš da bi izbegla ovakav scenario? Na kraju tog niza misli dočekao ju je neprijatan zaključak – pa da, ona je svojoj majci ćerka, baš onakva kakva je njoj njena.

Temeljna bezvolja koja ju je spopala obesmislila joj je svaki pokret. Ne fizički. O ne. Ona se i dalje kretala, obdelavala zahteve svojih ukućana, kao teledirigovan projektil programiran na ispunjavanje tuđih potreba ali je osetila da je zlatna nit, ona kojom je bila povezana sa Smislom, samim tim i Smerom, upravo prekinuta i da je ona sada pepito marioneta bez uzemljenja na gore koja mehanički pegla crvenu haljinu. U trenutku je razmotrila da li da se zaleti kroz prozor i odsvira kraj ali je telo nije poslušalo. Umesto toga, od tela se odvojila difuzna zlatasta skrama i otišla u mrak da se sa sobom porazgovara.

Njen um je šlajfovao oko perspektive da je čak i njena večno odumiruća majka u boljoj poziciji nego ona. Jer ona je svoje vreme makar odživela. Možda je to i jedina satisfakcija koju donosi starost – da nismo ostali uskraćeni za Vreme, bez obzira šta smo, na koncu, s njim uradili. Ruku na srce, u svom telu ona je ležala kao zakucana za krst i pre je ličila na kakvu amorfnu psihofizičku kašu negoli na kliktavo likovanje ali delovala je kao da joj je barem svejedno. Ljubici nije. Po prvi put u životu je silno poželela da nema telo i s njim pripadajuću muku. Ali bez njega bili bismo kao barica prosutog mleka. Ne znam, nisam pametna.

– Ti to pričaš sama sa sobom? Jesi mi sredila haljinu?

Ćerka ju je, izdužena u dovratku vrata, seckala žiletima na sitno.

Ljubica je gledala u njenu belu put kao da ne gleda u nju već vidi ono mače koje je neki dan ugibalo na vrućini a ona nemoćna zurila u njegovo belo paperjasto krzno koje je pravilo sitne talasiće na povetarcu i buve koje su užurbano napuštale brod koji tone a muve lagano na njega sletale. I bi joj jasno da su njih tri to sitno kolce, i buve i muve i umiruće mače, koje se vrti ukrug,  ukrug, pa šta kome dopadne i gde se zaustavi jezičak na mahnitom kolu sreće a metronom kuca, šta ga briga da li je srce živo.

– Eno je tamo, prebacila sam ti je preko stolice.

Sve joj je dato, iako o tome nema pojma, pomislila je Ljubica i sve joj oprostila.

PAS RADOJKA

Ja sam pas Radojka. Rekli su da tako treba da se zovem jer se stalno radujem. Nekad me zovu i Lambada. Ne znam zašto ali znam da me vole. Kad mi se tako obrate uvek se smeju. Možda zato što vrckam kada im se radujem.

Ja sam pas Radojka i bila sam štene. Bila sam i mama. Štence sam imala lane, ne znam tačno kad. Ne znam gde su. Svi su moji i svi su živi. Moje ih srce njuši na daljinu.

A ja – ja sam najviše njena. Ona je divna, narandžaste boje i lepo miriše osim ponekad. Tada joj glas ima oštre ivice i miris joj postane rezak. Navikla sam na njih, što znači da ih volim, sve smo kučke i ima nas četiri.

Ljubica bi najradije ćutala onda kad joj je teško, osim sa Radojkom, s njom bi obrni-okreni, i na dupe progovorila. Radojka bi je slušala, propinjući se njuškom ka njoj kao labudica i tako s njom razmenjivala dah i poljupce. Ljubica je pobegla od komunikacija i sveta tako što je im je svima okrenula leđa (u malom stanu nije bilo manevarskog prostora za više) i mazila je širokim pokretima, od njuške do repa. Kako je imala naviku da s Radojkom stalno priča obratila joj se:

– Je li, reci mi, ti si kučka pametna i mudra, ti si bar lepo znala da izabereš partnera, štenci su ti ko bombona – zašto je prijateljstvo muškarca srazmerno čvrstini erekcije?

–  Ma samo ih dobro onjušiš i nema šanse da pogrešiš.

–  Misliš?

–  Kad ti kažem, probaj.

– Kad smo već kod toga, užasno ti smrdi iz usta, daću ti danas kokosovo ulje.

– I ti smrdiš iznutra baš gadno.

– Znam, imam rak.

– Je lʼ će da prođe?

– Oće.

– Dobro, meni je bitno da si ti tu, nemoj nigde da ideš.

Razmenjivale su sitne poljupčiće, upletene od toplog daha i šaputanja i Ljubici se, u tim trenucima, činilo da je ušla nišu i time izašla iz Niza. Da je mogla, uvaljala bi se u Radojkino krzno kao u prezle i tu ostala, ako treba i zauvek, jer tu je toplo i nema stresa.

Iz tog stanja umirenosti katapultirao ju je zveket razbijenog stakla i Radojkin gromoglasan lavež visokotonac koji se odbio o zidove, uporedo sa psovkom njene ćerke koja je razbila nešto stakleno u kuhinji. Razbila je zato što je neprisutna, vrisnula jer je napeta. Radojka je sve to podcrtala lavežom koji je bio uzbuđen, gadan i govorio o njenoj spremnosti da brani. Ljubici se činilo da je celom površinom kože zacvrčao elektricitet. Pogledala je ka psu i shvatila da ga jasno vidi – posred leđa joj se digla dlaka – svojevrsna čirokana od stresa.

Ćerka se pojavila u dovratku vrata, sa ljutitim izrazom lica koji je bio precizno srazmeran tome koliko se osećala krivom. Dovoljno je poznavala svoje dete da bi joj to bilo jasno. Takođe, znala je koliko joj je ćerka pritisnuta ljubavnim problemima iako bi pre crkla nego bilo šta o onom što je muči progovorila. Njih dve su po tom pitanju, kao i uostalom mnogih drugih, bile na suprotnim krajevima spektra. Ljubica je muškaraca oko sebe imala na lopate, iako se za njih nije vezivala. Ćerka se fiksirala za jednog, mada nedostupnog. Da je mogla, Ljubica bi na nju prelila nešto od svoje distanciranosti. Pre svega jer je je omogućavala da vidi ono što njena ćerka nije mogla. Jer da je jeste, videla bi sebe, videla bi onu koja je u kavezu svoje fiksacije koja je kao kakav am sapela njeno srce i njenu glavu. I ne samo srce i glavu nego i telo nedodirnuto. I sve ju je činilo toliko ljutom jer, umesto da se prelije na napolje, strast koju je osećala nagrizala ju je iznutra kao sirće. Nikad nikog ona nije sobom naplavila, tako željna i podatna, stidljivost je bila tek njena prva kapija koja kad se provali sve razvali ali, eto, to večito obećanje slasti se nikad ne dešava nego samo uzalud najavljuje. Umesto toga, ona bleda, bela i lelujava, kao nestalni plamen od sveće, stoji u dovratku vrata dok joj stvari ispadaju iz ruke i nema snage ni da se naglas naljuti ali zato svom snagom ćutke zamera, malom stanu, majci, babi, i bolesti.

– Hej, dođi da mazimo Radojku, pogledaj je!

Ljubica je pokušala sa manevrom, jednim od poslednjih koji su joj preostali – da radosno mami svoje dete nad krznom životinje, mada, opet ne previše, jer bi to moglo da je gurne dublje u nervozu a onda im nema spasa ni izlaza, još će čaša stradati do kraja večeri a kamo sreće da sva nesreća ode na staklo.

Nego neće.

Ja se zovem Radojka i volim ih obe ali više volim kada me mazi narandžasta. Ona me hrani i ima tople šake. Volim da se izvrnem na leđa i izložim im svoj topli stomak i sisice.

Radojka im je bila možda i jedino neposredno mesto susreta, preostalo posle svih mučnih svađa i bučnih ćutanja koja su parala tanko tkivo harmonije njihovog ženskog legla. Možda im je obema bilo drago koliko i žao jedne druge nad Radojkinim krznom gde su protočnost i toplina još uvek mogle neometano da teku. Ćerka je prišla i ćutke se pridružila maženju. Reči su, potiskom neizgovorenog, izletele:

Mama, on me neće!

Mama, ja ga toliko želim!

Mama, boli me!

Bol je nemušt izleteo iz nje kao pampur iz flaše uz tople suze. Ljubica je toliko silno želela da može da joj kaže „Znam, srećo“ ali morala je da se pravi da ne čuje ono što, ruku na srce, i nije bilo izgovoreno. Još i više, želela je da može da joj prelije makar delić sopstvene perspektive. Umesto toga, nastavile su da naizmenično maze krzno drage kučke koja se izvrnula na leđa izlažući im svoj roze, topli stomak sa ožiljkom od sterilizacije. 

Volim kada mi je toplo na stomaku, to me  kvase štenetove suze.

U opipljivoj stvarnosti njih dve su, ćutke i naizmenično, mazile Radojku koja se izvrnula između njih. U onoj drugoj, stvarnijoj, pričale su:

Narandžasta magma, vlažna i otežala od brige, valjala se okolo nestalne srebrnaste izmaglice koja je svojim oštricama puštala krv na sitno.

Dete, kako ne shvataš, imaš sve. Imaš Telo i imaš Vreme, narandžasti tutanj je pokušavao da nadglasa sitan zveket sjakteće neuroze.

Nemam! Nemam ništa! Nemam njega!

Ljubica bi dala sve što ima, pa i svu svoju preostalu dragocenost (vreme) da može da joj dojavi i na nju prelije sopstvenu perspektivu – ali nemušto kostima oseća da je nemoguće – njeno dete je car Mida koja sve uvide prima kao zlatne poluge, okamenjenu mudrost koja nije njena i, samim tim, ne može da je živi. Štene, neutešno, plače na unutra. Narandžasta majka se zabrinuta nadvija. Topla kučka predano njuška svoje leglo.

Ko zna koliko dugo bi se tako energetski i nemušto plele da ih nije trgao zvuk iz pravca sobe u kojoj je ležala Milina. Radojka se izvila i skočila na noge kao da je na federima, prišla Milini i počela da joj njuška ruku. Prsti su joj odgovorili:

Stara sam i bolesna. Ćuti mi se. Nemam više šta da kažem.

Ljubici su kolena škljocnula u pokušaju da ustane iz cuga a suze tek što se nisu izlile iz očnih kadica. Nije takva htela da joj priđe. Ali, zato je Radojka, krznena negovateljica, obavila svoju dužnost, munula je njuškom u dlan i rekla:

–  Nemaju pojma ništa, je lʼ da?

– Nemaju, neke stvari možeš da znaš tek na kraju.

Milina je odaslala oblak ka životinji koja je pažljivo i sa razumevanjem liznula hladne prste koji su mlitavo visili sa ivice kreveta.

LEJDI FURTUTMA

Nije ona ćutala zato što nije mogla da priča nego zato što više nije imala potrebu da išta kaže. Govorenje je tesno povezano sa bivanjem a ona je bivala samo uslovno. I, iako je njeno namučeno telo i dalje nadimalo isprekidani dah, njene su se brzine i duševne kretnje davno zaustavile, kao projektor koji je prestao da emituje film i sad samo svicka u prazno. Boravila je, makar od spolja gledano, u nekakvoj božanskoj svejednosti u kojoj je nije bilo bitno ni da li je umirena ili prosto nepomična. Uostalom, na taj način je mogla da umakne i bolu i žalu. Ili bar da joj je svejedno, makar onda kada bol nije bio neizdrživ.

Ono na šta se njen život svodio bilo je čekanje.

Čekanje da je patnja bivanja u telu istisne na onu stranu, kao pampur iz flaše. Pa nek svršava ili nek se raspršava po onostranom, bog će ga znati, nije mogla da kaže ni da je ljubopitiva. Biće šta biti mora. Što bi žurila kada će je ionako sve dočekati. Mada, pitanje je oće li biti čega? Zadržala se nad ovom mišlju koja ju je naterala na bezglasno smejanje. Da nema fizičke patnje pomislila bi da je ovo njeno stanje u stvari blaženstvo, što je, u neku ruku, i bilo.

Njeno prisustvo u stanu i životu njene ženske porodice bilo je poput teške i vlažne magle koja je odozgo pritiskala njene stanovnice, koja se skupljala u smradu predimenzioniranih pelena za odrasle i teskobi pospremanja za bolesnicom iz koje su isticale raznorazne tečnosti ali ne u dovoljnoj meri kako bi konačno iz nje istekao život.

Moglo bi se reći da je boravila u kakvim intermundijama gde su vladale drugačije duševne zakonitosti od onih dok je bila čvrsto vezana za telo. U stvari, moglo bi se reći da je tek sad bila za njega zakucana, kao za krst ali je znala da će, vrlo uskoro, doći koplje koje će joj doneti oslobođenje. Međutim, to je nije obavezivalo da prostor, vreme i planove shvata onako kako je ostale prisiljavala spoljašnja stvarnost. Štaviše, svetovi su se međusobno preplitali i sadašnje se prelivalo u nekadašnje, nimalo ne mareći za objektivnost.

Bilo je veče što znači da je došlo vreme za kupanje, ako bi se tako uopšte mogle nazvati njene nove rutine. Koliko god da su međusobno bile različite, tri generacije pod istim krovom, spajala ih je ista nit – neumitna i dosledna urednost koja je sprovođena uprkos svemu. Na neki način, taj kontinuitet je bio zlatni konac koji je sprečavao da se čitava skalamerija njihovog zajedničkog života ne rašije po šavovima.

Ovo veče bio je red na Ljubicu da sprovede večernje toalete svoje majke. To je podrazumevalo peškirić koji je kvasila toplom vodom koju je dobućkala do kreveta u crvenom lavoru. Svlačila ju je i oblačila, naizmenično je kvaseći i brišući, vodeći računa da je ne izloži promaji ni suvišnom maltretiranju njenog izmučenog tela, a opet neprisutno jer je mogla da se prepusti auto-pilotu koji je kodiran na brižljivo obavljanje posla, kakav god da je posao u pitanju, pa bio i pranje nasmrt bolesne majke.

Komunikacija između njih dve je bila štura, svedena na tehnikalije tipa: „Molim te, nagni se malo na stranu“, ili „Da li ti je voda dovoljno topla?“. Na neka pitanja bi Ljubica dobila odgovor, na većinu – nije. Svejedno, Ljubica se trudila da ne gubi strpljenje jer je još davno sklopila dogovor sa sobom da joj strpljenje ne sme biti problem, onda kada joj je taj napor oročen na mesec, dva, tri, pola godine najviše. Bile su kao dva konjića sa vrteške koja, ma koliko se vrteška besomučno vrtela, nikad neće sustići jedna drugu.

Ljubica je namočila vlažan peškirić kojim je odsutno, mada opet pažljivo, prelazila po pazusima i unutrašnjim stranama mlohavih mišica svoje majke koje su imale konzistenciju čvrsto ulupanih belanaca, hladnih na dodir.

Za Milinu, senzacija je bila negde između golicanja i prijatnosti a opet udaljena i daleka kao da se dešava nekom drugom, nekom drugom a ne njoj. Ipak, bila je dovoljna da okine asocijaciju koja je, kao lokvanjev koren, vodila do sećanja.

Nije mogla da se seti trenutka kada su se upoznali niti kako je uopšte došlo do toga da imaju tako prisan kontakt, svakako nepriličan za mladu provincijalku i dve decenije starijeg muškarca. Govorio joj je kako samo želi da je gleda i njuši njeno prisustvo. Kupovao joj je kolače koje je ona rado jela, potpuno nesvesna da sa filom guta i udicu. Oduvek je bila potkupljiva na prijatnost i pravila se blesava na strmoglav u nesnalaženje u kome bi se obrela. Kao da je Crvenkapa koja dobrovoljno stavlja povez preko očiju i pušta Vuku da je povede. Seća se njegovih prstiju, dodir mu je bio lak. Meko joj je dodirivao obraze i to joj je prijalo, zatvorila je oči i zabacila se u mrak kao da se baca u meke perine. Prešao je tamo gde je koža tanja. Prijalo joj je i dalje. Nije znala kako da prekine, kako da istupi iz niza koji je lagano eskalirao, tako da je jedini način da premosti provaliju zbunjenosti bilo je da sebi kaže da joj i dalje sve prija.

Te dve tačke su se spojile u jednu – lako prebiranje jagodicama po tankoj koži dojki, nekada jedrih a sada sparušenih, starijeg muškarca i njenog deteta – splele su se u isti ples potpuno neobavezan vremenskim tokom. Prijatnost se polako kalcifikovala u promaju koja se skupljala pri vrhu nakvašene bradavice.

– Okreni se, molim te, na stranu, ka meni – Ljubica je pokušala da manevriše. Milina je poslušala automatsku naredbu mozga, međutim, pomerila se samo njena želja da to uradi. Od napora da se prebaci na bok počela je da drhti – prizor koji je Ljubicu toliko potresao da se pokajala što joj je uopšte išta rekla. Milina je okrenula glavu na drugu stranu, ka zidu, kad već nije mogla cela. Od tog mikro-pokreta prosevalo joj je kroz kosti i bljesnuo preplet neuronskih veza. O, kada će više otkinuti od tela?

A nekada je telo i njegove performanse toliko volela. Volela je njegov jezik i sve senzacije koje je ono moglo da izvede. Koristila je svoju senzitivnost koja se na spolja pretakala u senzualnost i tako se probijala kroz relacije, dovoljno brzo da nikad nema vremena da se zapita kako se u toj hitnji zaista oseća.

Dok je išla na predstave u malom gradu u kojem je živela, maštala je. Doživljaju sebe docrtavala je zlatne vezove i bordo somote velike scene. Ona više nije provincijalka kabastih kukova već dama koja frenetično tapše u čipkanim rukavicama koje pomalo karikaturalno pristaju njenim krupnim šakama. Glavni glumac, dok izvodi naklon na kraju predstave, traži je pogledom kojim joj saopštava da je zapazio baš nju u celoj mnogoljudnoj publici. Scena u njenoj glavi joj je stvarnija nego skromna sala lokalnog pozorišta gde gleda, po ko zna koji put „Malu Floramye“.

Htela je da pobegne iz provincije, sebe da potvrdi, ne samo kao zanosnu, već još više kao zanesenu kulturom, genijem, onim koji je najveći i onom kome je najveći. Nije pristajala na manje od pozicije Marije Magdalene, arhetipa duhovne raspuštenice. A u stvari, iza tog premaza gruvala je determinisanost tvrde linije brade i pomalo ogaravljene nausnice.

No, eto je sad, ravnodušne prema svim tih željama, motora koji miruju, brzina koje su posustale a možda su baš one bile te koje su je sagorele, izbile kao bolest na bradavicu.

Ljubica je, sve vreme, vredno obavljala svoju ulogu negovateljice.

Odjednom, iz druge prostorije čuo se rezak Radojkin lavež koji je precepio tišinu u stanu kao trag munje na noćnom nebu. Lajanje je bivalo sve jače i govorilo je o nekakvoj urgenciji koja se dešavala s one strane vrata. Ljubica je spustila crveni lavor pored kreveta i izašla iz sobe.

Milina je ostala da leži. Njena dojka je, otkrivena, štrčala prema svetu. Nije imala šta pametnije da radi pa ju je zagledala. Patnja je već uveliko uvrtala njeno telo a naročito onaj njen deo od koga je sve počelo. Dojka je drsko svedočila o svojoj bolesti, kao da se nudila na tacni govoreći – kafa sa šlagom, sisa sa rakom, izvolite? Na neki način ova izloženost joj je bila smešna. Iz druge prostorije je dopirala svađa. Ljubica se električno nadvikivala sa svojim nervoznim porodom. Pas je ćutao.

Ljubica se vratila nazad u prostoriju da, teška i uznemirena scenom od malopre, dovrši svoje dužnosti. Činilo joj se da bi se – da se ne kreće po tim unapred zadatim šinama – odavno već raspala. Prekorela je sebe zbog naglosti kojom je izletela iz sobe ostavivši majku otkrivenu, uvelost njenog tela ju je posramljivala. Želela je što pre da završi njene večernje toalete i da ode negde da ćuti (gde da ode u ovako malom stanu?).

Voda bućka dok beli peškirić energično cedi nad lavorom, zvuk umiruje, podseća na omaglice i visoke temperature kada te neko neguje i, samim tim, ti si to dete, koliko god godina imao. S tim da ovde više niko nije dete, ovim stanom vlada umor.

Milina za to vreme, odmorena kratkom stankom, mašta. Ovaj put o kiselom mleku. Kiselom mleku sa šećerom. To je volela da jede. Osetila je kako joj zubi u vilici blago trnu od zadovoljstva kad pomisli na zaostalo, nerastvoreno zrnce koje će da pregrize prednjim zubima. Najbolje je kad je ohlađeno ali ne previše hladno. To je to, ništa joj više nije potrebno.

Najveći dar koji je dobila starošću bio je dar Svejednosti. Sve strasti koje su tokom života bile njeno pogonsko gorivo sada su presušile, nestale u pukotinama duševne slojevitosti kao reka ponornica, i sada je mogla na miru da posmatra život koji se i dalje dešavao oko nje, mada, bez imalo osećaja da je svojom izdvojenošću nečim uskraćena. Štaviše, bila je njome blagoslovena. S tog mesta mogla je jasno da vidi energetske eksplozije i implozije ćerke i unuke ali bezglasne, kao da ih sve posmatra iza debelog stakla. Misao o kiselom mleku sa šećerom i peškirić namočen u toplu vodu su je lagano uvele u dremež. U telo ju je ponovo vratio prisan i vlažan dodir Radojkine njuške. Apsurd je bio u tome što se od, sveukupnog svog ženskog legla, najbolje i nemušto razumela sa dragom životinjom. Radojka je stalno dolazila do njenog kreveta ne bi li proverila kako je i kao da joj je tim kratkim i vlažnim dodirom njuške, davala snagu da i dalje bude tu.

Idu, posle svađe od malopre, muči nemir i vuče je ka Ljubici, iako ne zna šta da joj kaže. Ili, ako zna šta bi joj rekla – ne zna kako. Predmet žučne koliko i nepotrebne svađe – ispeglana haljina visi preko stolice ali njoj se ne oblači, više joj prija da stoji u okviru vrata, tanka i izdužena kao vosak sveće lojanice, samo u gaćama, i da se divi crvenoj tkanini iz daljine. Stoji tako i ćuti, kao da je ušla u kabinu iz koje posmatra. Gleda u psa, životinju koju obožava, toliko da bi joj sve kosti polomila od jakog stiska, kako njuška omlitavelu ruku njene babe koja visi sa ivice kreveta. Prizor je podseća na Radojkin pseći ples dok liže kosku i odlaže trenutak kad će da je skrcka čeljustima, kao mačka koja se zaigrava sa posustalim mišem, kao Smrt koja pažljivo njuši svoj plen, svesna da ovo telo nema gde da joj pobegne.

I sve to gleda, tu demonsku igru neumitnosti, i žao joj babe i muke i bola. Ali joj je još više žao sebe. Jer njoj se živi, toliko sve želi, želi do ivice bola. 

O bože, koliko joj se živi.