Сведоци смо константног угрожавања, присвајања, уништавања и крађе културних добара. Нису изоловани примери да инвеститори чекају у дан да истекне претходна заштита одређеним објектима који су у процесу проглашења за културно добро, како би их срушили и на њиховом месту саградили „старије“, „лепше“ и „боље“. Мало је музеја који могу да се похвале адекватном и наменски грађеном зградом, а поједини су били дуго под катанцем чекајући реконструкцију. Док ми немо посматрамо, покретна културна добра са ових простора готово свакодневно освану на аукцијама различитих светских акцијских кућа и заврше у некој од приватних збирки. Дивљи трагачи са детекторима у руци вршљају по знаним и незнаним археолошким локалитетима. Након делимичног уништавања, косовске власти прешле су на другу фазу и сада присвајају српска културна добра у овој покрајини.

Наведено није спецификум једног режима или идеологије. На овим просторима овакав однос према културним добрима има свој континуитет. Као што смо истакли, од покретања првих иницијатива још давне 1844. наредних готово педесет година учињени су скромни кораци. Основано је неколико музеја и то искључиво у Београду. И овако скромне напоре прекинули су ратови вођени од 1912. до 1918. године.

Ни у новој држави, која је генерално кубурила са доношењем, уједначавањем и спровођењем правних аката, није било значајних помака. Иницијатива је постојала, малобројни стручњаци су улагали напоре, али узалуд, није се одмакло са мртве тачке. Једина искра у овом мраку био је Музеј кнеза Павла, који је личном иницијативом једног од чланова владајуће породице постао културна установа устројена по тада најмодернијим принципима. У предвечерје Априлског рата, уз постојање малобројних музеја, мали је био и број стручњака из ове и повезаних области, није постојао закон који је уређивао питања заштите културних добара, није постојала ни институција која се бавила превасходно заштитом непокретне баштине, а сходно томе нису постојали ни централни пописи покретних и непокретних културних добара, као и археолошких налазишта.

Оваква ситуација дочекала је нацистичког окупатора који је имао амбицију да и у овом сегменту испуни своје планиране циљеве. Први и основни био је да спроведе научна истраживања која су била неопходна за форсирање његове идеолошке и политичке платформе. На другом месту је била тежња да се јавно прикаже као цивилизована виша раса која препознаје значај светске културне баштине и систематски је штити. Ово све је водио и спроводио човек који не само да је био добро упућен у баштинске проблеме на територији Србије већ је познавао обичаје, менталитет и људе. У досадашњим истраживањима мајор Рајсвиц приказан је као пријатељ Срба и заштитник њихових интереса. Након овог истраживања не можемо да споримо да нису постојале његове симпатије према овом народу и да је настојао да са личне и професионалне стране помогне. Но, овај пруски племић био је официр нацистичке војске, и када год би се интереси овог народа испречили испред циљева окупационе управе и личних прохтева кључних људи исте, за њега није било дилеме. Пре свега он је био научник, који је готово био на маргини немачке науке и који је током окупације добио прилику да на простору који познаје учествује у обликовању и имплементирању баштинске политике, уз велику сарадњу колега из Србије.

Јасно уочавамо да у сарадњи са окупатором у овом сегменту културног и научног рада нису учествовали научници који су раније достигли зенит своје каријере и развили универзитетску каријеру, попут Милоја Васића, Владимира Петковића или Николе Вулића и др. За разлику од њих, научници које је окупација затекла на функцијама директора музејских установа, мада са окупатором нису делили политичке и идеолошке ставове, активно су, као чиновници претходне, а сада и колаборационистичке власти, сарађивали са њим, у оквирима своје делатности, попут Милана Кашанина, директора Музеја кнеза Павла, директора Етнографског музеја Боривоја Дробњаковића и других.

Треба ли већи доказ за наведено од чињенице да се Кашанин у почетном периоду грчевито борио да му високи немачки официри, уређујући своје виле, не развуку предмете из Музеја кнеза Павла? Једнако је индикативан и пример Боривоја Дробњаковића који неће да врати моделе кућа Музеју лова јер сматра да без њих нова поставка Етнографског музеја није потпуна. Поред наведених мотива не треба занемарити ни чињеницу да је требало прехранити своју породицу и себе.

Иста констатација односи се и на млађе музејске стручњаке, попут Ђорђа Мано-Зисија, али пре свега Миодрага Грбића. Он је био водећи сарадник мајора Рајсвица, који о њему извештава да „не припада националсоцијалистички оријентисаним Србима“. У намери да, као и Рајсвиц што више задовољи велике амбиције, доприносећи развоју струке, преузео је на себе превише обавеза, и сагорео. На сличан начин сарађивали су и многи млади стручњака који су управо тада и започињали своју каријеру, као што су Дејан Медаковић, Милутин Гарашанин, Добросав Павловић и др. И њихова колаборација била је пре свега вођена културним и научним мотивима. Обављали су свој посао, али посао који никоме ни на који начин није штетио, а доприносио је националном интересу.

Окупатор је настојао да баштинску делатност на овом простору реши дугорочно. То се јасно уочава анализом његовог систематског рада. Прво је потражио и добио помоћ од стране домаћих стручњака. Затим је доношењем Уредбе о чувању старина створио правне оквире који пре окупације нису постојали. Иницирао је и надзирао одржавање музеолошких курсева који је, у условима када није радио Универзитет, требало да на најбржи могући начин обезбеде преко потребне кадрове. Упоредо је настојао да обнови рад свих постојећих музеја, а потом и да потпомогне оснивање нових у свим окружним центрима, и да тако, у перспективи, створи установе које ће бити оспособљене да на локалу проналазе, чувају и презентују културна добра. Уз то, иницирао је оснивање Централног завода за чување старина, као и градског за Београд. При свему томе, окупатор је имао широк спектар својих интереса, од потраге за прагерманима и њиховом баштином на Балкану и бриге за наслеђе Подунавских Шваба, до пропагандног ефекта који ствара слику о бризи о туђој баштини и установљења модерних институција.

У свему наведеном колаборационистичка управа била је важан партнер. Неминовно, она је морала да спроводи све замисли окупатора, али у овом сегменту било је и њеног интереса. За разлику од других поља деловања, овде је могла највише да се размаше и да имплементира своју политичко-идеолошку платформу. Наведене тенденције уочавамо приликом настојања да се донесе Српски културни цивилни план. Уз то, све учињено пропагандно је представљано као велики искорак у односу на време Краљевине Југославије, када се о српској баштини није бринуло.

Много је планирано и започето, али објективне околности знатно су кочиле овај процес. Легислатива није докраја имплементирана и Уредба о музејима, на којој се интензивно радило, никада није донета. Два завода за чување културних добара имала су скромне кадровске капацитете и финансијска средства недовољна да у једном несређеном стању остваре све зацртане циљеве. Успешно је обновљен рад важнијих музеја у Београду, али не свих. На овај начин изграђена је још једна коцкица у забавно-културном мозаику окупиране престонице. Коцкица која је служила за подизање и одржавање морала припадницима окупационе силе, као и обичног становништва које је тражило одушка од туробне и тешке свакодневице под окупацијом. Знатно теже било је са оснивањем нових музеја у унутрашњости. Недостатак кадрова, инфраструктуре, средстава и лоша општа ситуација, праћена променом ратне среће по окупатора, који је стајао иза ове замисли, угасила је већину ових иницијатива.

Настојања да се отворе нови музеји нису уродила плодом; на располагању је било мало времена и након првих порођајних мука фактички су престали са радом. Једину значајнију тачку представљали су Браничевски музеј и Окружни музеј у Великом Бечкереку, али само у сегменту функција набавке, документарно-научне обраде и чувања покретних културних добара, али не и излагачке праксе, мада је стална поставка бечкеречког музеја отворена пред сам крај окупације.

Поставља се питање да ли су постојали бољи услови у Бечкереку и Пожаревцу, него у Крушевцу и Крагујевцу и другим градовима. Као одговор намеће се чињеница да је Костолац био важно археолошко налазиште на коме је окупатор изводио за њега још важније грађевинске радове, при чему је ентузијазам већ искусних аматера из Пожаревца имао додатни значај. С друге стране, цео Банат сматран је немачком територијом, што је појачало интерес за заштиту културних добара. У дугорочном погледу окупатору је било важно да на њој успостави центре који би били расадници немачке културе. Подједнако важна ова територија била је у погледу археолошких ископавања, посебно за Аненербе.

Као и у другим сегментима живота, и музеји су током окупације били принуђени да се боре за голо преживљавање. Већина њих није имала ни адекватне објекте. У погледу људских капацитета музеји нису имали довољно службеника, поготово оних стручних. Спровођење волонтерске праксе показало се као добро решење како би се овај проблем ублажио. Услед ратне привреде, која је проузроковала општу немаштину, музеји нису имали довољно ни основних средстава за рад. Под оваквим условима није могло бити говора о планирању и извођењу нових и скупих изложби, те су музеји били оријентисани ка својим сталним поставкама. Настојало се да се одрже други видови делатности. Нови предмети набављани су у већини кроз донације, а држава је само у посебним случајевима помагала. Обрада и конзервација постојећих предмета текла је у већини својим током, али опет уз бројна ограничења условљена кадровским и финансијским проблемима.

Службеници музеја делили су судбину својих суграђана. Плата је била редовна, али несумњиво недовољна да покрије основне трошкове све скупљег живота. Принуђени да живе у изнајмљеним становима и да купују намирнице на црној берзи, запослени у музејима борили су се да обезбеде најосновнију егзистенцију. Из незагрејаних музејских просторија, улазили су своје хладне домове. Колаборационистички режим улагао је одређене напоре да им олакша положај, али они нису имали већег ефекта.

У складу са својом тоталитарном природом, окупациони режим наметнуо је репресивне мере које су лишавале права на рад свих службеника који су припадали групи прокламованих непријатеља Трећег рајха. Нисмо пронашли велики број случајева отпуштања музејских службеника по овој основи, али несумњиво да је оваква политика усађивала страх и стварала негативну радну атмосферу.

Неопходно је да се нагласи да је нацистичка Немачка вршила систематску пљачку културних добара на територији окупиране Европе. Без обзира на негативан однос према српском народу, оваква политика на територији окупиране Србије није дословно спровођена. Немци су отуђивали све оно за шта су сматрали да је од њиховог великог интереса. Пре свега однели су велики број архивских докумената. У погледу археолошких, уметничких, етнолошких и других покретних добара водили су се такође овом политиком, али превасходно у односу на Војни музеј. Његове збирке систематски су прегледане и опљачкани су они предмети који су били немачког и аустријског порекла. Из визуре нациста, на овај начин намирени си дугови за пораз у Првом светском рату, али и двадесетседмомартовску „издају“. Генерално, окупатор је учинио велику штету на културним добрима, али она је била проузрокована ратним операцијама.

Узимајући у обзир претходно затечено стање и учињено током нешто више од три године окупације, можемо да закључимо да су на територији окупиране Србије окупатор и колаборационистички режим положили фундаменталне темеље у области заштите културних добара. Народноослободилачки покрет је током Другог светског рата имао паролу „нема повратка на старо“, која је у суштини наговештавала да ће нови режим градити сопствени пут без ослањања на претходно. Ово је у домену заштите културних добара остало само парола. Централни завод за чување старина неминовно представља директну претечу Републичког завода за заштиту споменика културе, без прекинутог континуитета пословања. Већина водећих кадрова послератне музејске и конзерваторске делатности стасавала је, и кроз теорију и кроз праксу, током окупације. Поједини полазници музејских курсева, као и тада активни млади стручњаци, били су једна од окосница нове политике. Они су по ослобођењу наставили да раде и достигли су истакнуте позиције не само у установама културе већ и у науци и високом образовању. Формирање музејске мреже Србије, које је уследило после рата, и потрајало знатно дуже од једне деценије, било је на путу зацртаном током три године окупације. Међутим, то деценијама није било тема истраживања, а још мање формирања јавне свести. Наметан је став да са ослободиоцима све почиње. Као што смо уочили, такав однос је и колаборационистички режим имао у односу на претходни период

Ово истраживање указало је на другу страну окупације Србије током Другог светског рата. Обично се рат и окупационо стање повезују за дисконтинуитете и периоде када су сви животни токови успорени или укочени. На примеру баштинске политике демантовали смо оваква стереотипна размишљања. Показало се да се услед настојања једног тоталитарног режима да спроведе своје циљеве, као нуспојава манифестовало и нешто позитивно. Наравно ово не рехабилитује окупациони и колаборационистички режим, већ пружа више нијанси његове историјске улоге; нијанси на које друштвено памћење није спремно ни данас услед поједностављеног перципирања сложених феномена и појава Другог светског рата. Аутори ових редова надају се да ће ова публикација помоћи да се превазиђу овакве слабости и да ћемо из истакнутих примера настојати да научимо нешто, како бисмо као друштво и појединачно из корена изменили однос према културним добрима.

---

Из књиге: Владимир Кривошејев, Раде Ристановић, Окупирана култура. Нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата, Београд: Друштво за културну историју, 2023.