Борис Трбић је одрастао у некадашњој Југославији, Перуу и Либији. Београдски ФДУ је уписао са шеснаест година као један од најмлађих студената у историји катедре за драматургију. Магистрирао је документаристику (Deakin University), докторирао на тему палестинског филма (Monash University), и током последњих двадесет година предавао филм и медије на мелбурншким универзитетима и филмским школама, укључујући RMIT, VCA, Monash University и Swinburne University of Technology, где и сада предаје историју филма и сценарио. Писац је сценарија за аустралијске кратке филмове приказане на локалним и међународним фестивалима, Red Circle и Snapshot и ко-сценариста филмова Горана Радовановића Случај Макавејев или Процес у биоскопској сали (2018), и Чекајући Хандкеа (2021). Објавио је студију Било једном на Блиском Истоку: Кинематографије кризног региона на прелазу векова (2012), и радио уз друге ауторе на књизи Косово, вера и помирење: есеји о филму Енклава Горана Радовановића (2016), у издању Филмског Центра Србије. Cа Јеленом Туцаковић, кустосом Етнографског музеја у Београду, ко-аутор је путописне прозе Лука у манастирима: о заустављеним тренуцима времена (2018) и књиге посвећене страдалим сремским сликарима, На крају алеје липа: триптих о последњим данима (2022). Објавио је више од сто тридесет текстова о филму и културној политици у аустралијским, америчким, српским и корејанским магазинима.

НЕГДЕ ЈЕ ОТИШЛА, АЛИ САД ЋЕ ДА СЕ ВРАТИ:

КАДА ЋЕМО ОПЕТ ГЛЕДАТИ ДОБРЕ РОМАНТИЧНЕ КОМЕДИЈЕ?

За оне који се филмом не баве, али филм воле, романтична комедија је познат али и опасно заводљив жанр. Наравно да јесте: уз тај филмски жанр смо у биоскопу провели готово цео век. Ако погледате састав публике готово увек ће вам упасти у очи да жене бар у Западном свету чине већину биоскопских посетилаца. То значи да им се и у филмској дистрибуцији традиционално поклањала посебна пажња. Та доминација жене била је инструментални фактор у расту биоскопа у времену када је филм као забава био најпопуларнији, између премијера филмова Прохујало са вихором (Victor Fleming, 1939) и Дуела на Сунцу (King Vidor, William Dieterle, 1946).  Ваља имати на уму да традиционална романтична комедија која представља хетеросексуални пар и промовише једноставну формулу Boy meets girls, boy loses girl, boy gets the girl again, од времена Еrnsta Lubitscha па до прелаза двадесетог у двадесет и први век незаобилазан холивудски модел који је стекао подршку и признање историчара, и критичара али још важније, оних који одређују успех и дуговечност филмских жанрова – биоскопске публике. Данас више није тако.

У недавном напису Guardiana новинар се упитао ’Да ли је романтична комедија мртва?’ Hије, мисли аутор овог текста. Али тачно је да кључни вектори силе који условљавају доминантну културну продукцију нашег времена желе крај ром-кома као доминантног жанра. То међутим није тема овог текста.

У класичној студији Hollywood Film Genres, Thomas Schatz нас учи да сваки холивудски жанр подразумева пре свега нестанак друштвеног еквилибријума. Равнотежа на почетку жанровског филма мора да буде поремећена, било да су у питању жанрови реда (вестерн, гангстерски и ноар филм) или интеграције (романтична комедија, породична мелодрама и мјузикл). Тај еквилибријум се васпоставља по завршетку филма, када усамљени каубој одјаше у сутон, гангстер заврши на електричној столици, детектив реши случај, мјузикл наставља да се игра са новом звездом, или се заљубљени пар сједини заувек.

Шта је романтична комедија? Компилација неколико дефиниција овог жанра потврдиће да је у питању љубавна прича или прича са наглашеним елементима љубави која почиње сусретом пара без изгледне будућности (the unlikely couple). Тај пар пролази кроз различита искушења да би напокон успео да се састане на крају филма и крене ка будућности.  

Tamar Jeffers Mcdonald нас у студији Boy Meets Girls Meets Genre учи да постоји пет врста романтичне комедије. Screwball комедија која је зенит доживела 1930их позната је по сада класичним филмовима као што су Двадесети век (Howard Hawks, 1934) и Догодило се једне ноћи (Frank Capra, 1934). Дела Hawksa и Capre (у ствари Capre и сценаристе Roberta Riskina који је обележио његове најуспешније године) представљају модел романтичне комедије који преваспитава како главне јунаке тако и публику. Бити богат значи бити изопштен из заједнице обичних људи, живети у кули од слоноваче, не познавати Америку коју је задесила Велика Депресија. Али уколико као ћерка тајкуна кренете у инкогнито упознавање Америке и бекство у непознато, не само да ћете упознати сопствену земљу и њене људе, већ ћете пронаћи праву љубав.

Укратко, бићете преваспитани.

Romantic comedies of re-marriage, романтичне комедије повратка у брачну везу биле су популарне 1930их и 1940их. Њима се не бави Mcdonald, али их је идентификовао Stanley Cavell, амерички филозоф који се њима бавио у својој важној студији, Pursuits of Happiness истражујући седам комедија овог поджанра. Наравно да их има више, али уз наведен Caprin филм међу најпознатије спадају Страшна истина  (Leo McCarey, 1937), Силом дадиља (Howard Hawks, 1938), Његова девојка Петко (Howard Hawks, 1940), Филаделфијска прича (George Cukor, 1940), Адамово ребро (George Cukor, 1949), и друга дела Conwaya, Sturgesa, Stevensa. Женски карактери у овим комедијама су веома важни. У питању су јаке, храбре, софистициране жене које баш и нису нарочит mother material, дубоко воле мушкарце са којима су у сукобу и одане су свом послу и друштвеном кругу који их обожава. Механика филмске приче у овим комедијама је таква да се први сусрет, заљубљивање и раскид догађају пре почетка филма. Главни јунаци су увидели све проблеме у сопственој, пропалој вези, и дубоко су убеђени да је брак пакао, али ће их след догађаја навести да покушају још једном. Наравно да је најлакши начин тумачења овог поджанра повратак традиционалним вредностима али истина је нешто компликованија. Главни јунаци се готово увек у романтичној комедији преваспитавају, научивши да воле (и да можда и трпе оно што им се не допада – какав грех за данашње време) изнова, овог пута као зрелије особе, принуђене да живе са контрадикцијама.Овом аргументу ћемо се вратити на крају текста.

Секс комедија из 1950их, друга у класификацији коју је понудила McDonald, је време када пожељни нежења који поседује гарсоњеру на Менхетну, колекцију плоча и Playboy магазина постаје све интересантнији еманципованој и асертивној професионалки која се у градској вреви осећа усамљено. У складу са открићима Alfreda Kinseya, који је у послератном периоду говорио о сексуалним навикама Американаца, секс је важан за главне актере овог модела романтичне комедије. Наравно, за њега је секс важан пре, а за њу после брака. Кроз различите начине прерушавања актери се упознају, и ’до истине стижу преко лажи’. Шапутање на јастуку (Michael Gordon, 1959),са Doris Day и Rockom Hudsonom се данас описује као кемп остварење, али је у исто време и филм који снажно одликује интерес најшире америчке јавности и медија за сексуалне навике младих Американаца.   

Комедије Woodie Allena су специфични поджанр романтичне комедије због своје постмодерне рефлексивности и акцентирања сексуалних односа. Режисеров приступ и појава пред камером дају посебан акценат овој врсти романтичне комедије, без срећног краја. Ово је реална  прича, ма шта то значило,. Прича која говори о жалу за прекинутим или неузвраћеним љубавима који биоскопска публика добро разуме. Режисер наглашавајући своју причу, биографске податке, и анксиозности, наглашава и њену урбаност (налик на мјузикл или noir) што је уједно и једна од главних карактеристика овог жанра. Ени Хол (1977) је вероватно најбољи начин да спознамо колико режисерова појава мења наше перцепције жанра, мада његове касније комедије, артхаус приступ љубавним причама Завршни ударац (2005), Вики, Кристина, Барселона (2008) и позни филмови такође откривају црвене нити које их повезују са овом врстом наратива.

Неоконзервативна комедија настала у ери Ronalda Reagana и Margaret Thatcher и непосредно после њихових владавина, померa фокус са сексуалних односа на идеализовање старих времена, периода када су родне улоге биле јасно дефинисане, и ’знало се’ да мушкарци морају да буду џентлмени, одважни и бескомпромисни, а жене даме, нежне и зависне од својих заштитника. Малограђанска носталгија је веома често прожета кичом, али нам то не смета да волимо добро скројене романтичне комедије као што су Кад је Хари срео Сели (Nora Ephron 1989)  или мало мање Бесани у Сијетлу (Nora Ephron 1993), или презиремо филмове каоYou’ve Got Mail (опет Nora Ephron, 1998), лошу адаптацију Lubitschevog ремек-дела Трговина иза угла (1940). Да не говорим о најпознатијем примеру поджанра, тешкој за гледање-романтичној-комедији пуној носталгије и жала за ’старим добрим временима’, Кејт и Леополд (James Mangold, 2001).  

Хибридне романтичне комедије, Пијани од љубави(Paul Thomas Anderson, 2002) или 500 дана лета (Marc Webb, 2009) су занимљиве због тога што се не усредсређују на appeal суперзвезда у главним улогама већ играју по ивици, говорећи о њиховом лабилном менталном стању и окрећући се механици приче кроз игру са филмским временом (scrambling with time) да би скројиле наративе о фрагментисаном појединцу у фрагментисаном друштву. Ови филмови позајмљују елементе артхаус филма, релативизујући фиксне одлике ром-ком нарације или карактера. Прављени су на самом рубу ’пропасти’ романтичне комедије, на ’крају жанровског пута’ и у освит ’нове зоре’, политичке радикализације друштвених прилика и нових закона продукције (и дистрибуције) који ће у први план ставити друштвени активизам. Утолико су и као покушаји важни као последњи трзаји једног жанра.

Након овог прегледа једног од најуспелијих жанрова старог Холивуда, да ли се слажете да је дошло време да романтична комедија нестане или у претходним инакарнацијама жанра видите могућност за његово поновно успостављање на трону жанр филма? Романтична комедија се окреће активизму, постаје политички опсесивна, мултикултурална, бави се сексуалним идентитетима али нисам сигуран да је у времену социјалне правде могуће да достигне некадашњу глобалну популарност коју је имала. Да буде комерцијално релевантна. Ширу публику, чак и потпуно ’преваспитану’, ове теме не занимају много. Тако да нове терене ром кома можемо тражити негде између интереса реформисаних генерација Западних гледалаца, или новог друштвеног активизма по-сваку-цену, фанова Марвела који ће ваљда једном одрасти, и оних који очајно гледају re-runs Сопраноса и Пријатеља. Шта су за те нове генерације приче о љубави? То заиста нико не зна обзиром да се тим забрињавајућим феноменом у Западном свету апсолутно нико не бави. Није занемарљива ни катаклизма биоскопа изазвана пролиферацијом интернет платформи, јер не знамо где би новац који би публика вратила у систем могао да буде пронађен или уложен. Ако се већ слажемо да није увек наштампан.  

Какве бисте романтичне комедије гледали? Да ли мислите да један холивудски жанр мора да по хиљадити пут изнесе ривајвал традиционалних вредности кроз повратак конзервативном пару који очајнички тражи и на крају проналази праву љубав? Може, али не мора. После засићења политиком у протеклих десетак година, можда је време за оригиналне приступе жанру. То води у мање политички коректну али не нужно и политички некоректну ром-ком. Неукус неће привући женску публику којој је доста предвидивих и ригидних прича о слободи. Нити ће је привући наивне и носталгичне приче типа – Направимо опет романтичну комедију великом. То би било понављање 1980их и 1990их. Шта је онда могуће?

Hint 1 Историја и политика: Циници ће рећи да је Србији је ионако готово све политика, и можда у класичној хетеросексуалној комедији треба гледати у прошлост да би се након трауматичног двадесетог века пројектовала будућност.

Могуће, али ваља напоменути да је у Западном свету уплив политике у све поре друштвеног деловања једнако интензиван као у Србији 1990их. Замислите сусрет љубавног пара без изгледне будућности на (контра)митингу у Београду, 1990их, на самом почетку филма. Он подржава власт, она је опозиционарка. Постоји нека хемија, али њихова веза је немогућа. Четврт века касније, на београдским улицама видимо њихову децу. Његова ћерка се противи рударењу литијума. Њен син је члан владајуће партије, хидре која је покупила наслеђе прошлих времена . Наравно, од овога можете направити и хорор филм или политичку драму о какистократији, али као премиса је занимљиво и прати механику филмске комедије. Још занимљивије, овај модел је применљив на готово цели Западни свет и политичку поларизацију која доминира јавним и медијским дискурсом. Историја је важна, али нас често изненади. И ’када богови желе да се са неким нашале, обично му испуне (политичке) жеље’ (David Mamet). Романтична комедија би могла да у српским условима буде и прича о породичним и историјским заблудама, распршеним љубавним сновима али и погубним пројекцијама либерализма. Које, се као и све друге страсти претварају у своју супротност.

Hint 2 Женски карактери: Lubitsch, Hawks, Capra су знали да је кључ успешног филма у лепој, асертивној жени која носи велику тајну: дала би све за љубав и није наклоњена демократским (for lack of better word) односима у вези. Та жена, да поновим, не сања о мајчинству (уводни tracking shot у филму: Његова девојка Петко), али можда би могла да покуша. Наравно, ’другачија’ жена у новој врсти романтичне комедије може да заврши у пару са на-једвите-јаде склепаним и ’реформисаним’ мушкарцем, који изнова учи да буде стуб породице тражећи себе у  некаквом новом друштву. Друштву умереног оптимизма које није екстатично (након депресије, налик на пост -петооктобарску Србију), и које  уме да живећи са контрадикцијама и не горећи у ватри идеологије, препозна праву љубав. Ваља се сетити наслова књиге Stanleya Cavella, и наставити потрагу за срећом, надајмо се, на паметнији начин. Романтична комедија је увек била популарна због тога што нас учи да будемо бољи, неприметно преваспитавајући карактере и биоскопску публику.

А сложићемо се да време преваспитивања мора већ једном да почне.