U POČETKU BEŠE CRTEŽ

Na početku beše crtež, i crtež beše u Boga, i Bog beše crtež.

I crtež reče, jer, naravno, crtež je znao da govori:

Neka bude svetlost! 

I bi svetlost, svetlost koja je poznavala tamu, razume se. Tamu koja je boravila u svetlosti od samog početka nastajanja svetlosti, koja je morala biti privid, kao i svetlost. Toliko da ih je bilo nemoguće razdvojiti ili posmatrati kao dva entiteta. Ipak, nalik pričama za malu decu, sve se prilično pojednostavilo, kako bi svim ljudima bilo prihvatljivo. I zarazno. Pa ljudi su ipak deca Božja. I može se s njima uspostaviti odnos samo jednostavnim rečima i simbolima. Kako drugačije? Dakle, na početku beše… I bi svetlost…Kao u bajci… za decu… i za odrasle. Ali najpre za decu, Božju decu.

Svet, novi svet se može zasnovati ako krenemo od početka, dakle od dečje duše. Najraniji utisci se najdublje urezuju u svest, a posle… posle možemo da mislimo šta hoćemo. Što se naravno redovno i događa. Ali svaki početak ostavlja neizbrisiv trag u srcu koliko i u umu. Zato je na mestu pitanje ima li težeg zadatka od stvaranja novog početka? Znam ja to, govorim sebi ali i drugima koji bi hteli da znaju odgovor na to složeno pitanje. Jer, ako ne znamo dobro naš početak, šta mi to kasnije, posle početka, znamo? Početak živi u nama i posle svakog odvajanja od njega. Kao da smo tek produžetak istog. Kao da nema drugog početka. Kao da nema preporoda. Drugog rođenja. Kao da je drugo rođenje samo lepa metafora doživljaja novog ili nečega što podseća na novo, a što nije moglo bolje, slikovitije da se kaže. Svuda nas prate slike koje su u osnovi crteži. Koje neprestano prevodimo u reči. Prevodimo neprevodivo u reči. Jer slike možda ne traže prevodioca, bar u vremenu u kojem su one vladale i bile jedini oblik pismenosti. A to je bilo u početku, pre zvaničnog proglašenja početka. O čemu stvarno malo znamo. Vidimo samo crteže koji ćute zatvoreni u sebe samog. Što je čitav jedan nepoznat svet, neupoznat svet pre sveta koji izgleda prilično istražen. Od sačuvanih ostataka načinili smo istoriju. Ali šta je sa nesačuvanim ostacima? Koji zasigurno negde postoje. Iako je početak početka napor sećanja, koje obično seže dokle sećanje seže koje je uvek delimično pouzdano. I koje nam obično kaže da postoji početak koji tek treba otkriti. Možemo protumačiti san, ali nikada potpuno. U budnom stanju svesni smo da se sećamo nekih trenutaka koji nam otimaju neke druge trenutke, zamračuju prethodne. Ne, nemoguće je protumačiti san u potpunosti. Ako san uopšte moguće na ubedljiv ili uverljiv način tumačiti ili protumačiti. Slično kao i sa tumačnjem istorije ljudskog roda. Ako je svetlost moguća kao svetlost zato što je tama moguća kao tama, onda ne postoji ni svetlost ni tama.

Šta mi to znamo?

Šta mi to vidimo?

Da li možemo da znamo ili vidimo? Ono što jeste.

Ako, pak, ne možemo da vidimo ono što jeste, onda vidimo samo svoje slepilo koje liči na činjenice kojima obmanjujemo sebe koliko i druge.

Čak i ovaj napis je slepilo kojim obmanjujem sebe i druge.

U svakom početku je zapisan kraj. Zacrtan. Nacrtan. Linije ocrtavaju oblik koji je prolazan. On je sećanje na sećanje onog što jeste. Molitva Božjeg deteta – čoveka A jeste ime Tvorca. Boga koji je sam u sebi samom. Sećanje na  sunce koje umire, kao što umire zvezda. Crtež je oduvek bio želja za večnim. Dozivanje i molitva. Nemušti pokušaj razumevnja Božjeg prisustva prvih ljudi.

Danas gotovo zaboravljeno Božje pismo na leđima tigra ili ribe ili oblaka iznad visokih planina. 

Stvorili smo slovno pismo, jer nismo razumeli nacrtano. Bio Ćiril svojevremeno u Egiptu, i tamo na zidovima piramida ugledao crteže koje nije umeo da valjano precrta već je za sobom ostavio škrabotine od koji je nastala kasnije glagoljica. A još kasnije čirilica i latinica… Ljudi su počeli da se dele, podvajaju. U početku čovek je bio ono što je video. Svet u svoj svojoj raznolikosti. Crtež je svedočio o toj jednosti i nepodvojenosti. Svest u saznanju je bila svest o složenosti unutražnjeg života. Koji je imao svoje želje ili zahteve. Ljudske ili ljudskobožanske koji su bili u nesaglsju sa svetom „očnjeg vida“.

Istorija ljudskog roda je istorija nerzumevanja početka.

U početku beše…

Svet bi možda trebalo ovako da izgleda: