КАДА ПОКУШАМ ДА ЗАМИСЛИМ СЛОНА...

...А то не бива баш често
Не видим гломазне мере
Сурлу уши и стубасте ноге
Ништа од оног 
Што намећу знања о слону

Не назирем ни клавирске дирке 
Дршке ножева ни медаљон на попрсју
Старе војвоткиње с којег зуре 
Углачана окца од слоноваче 

Мутна ми је слика криволовца 
Међу трофејним кљовама

Када покушам да замислим слона
Дође ми пред очи све што није слон
Тако је и са идејама
Рађају се кад потрошиш
Сва обиља света из којег долазе


ЦЕЛИНА

Тачка на крају реченице 
У некој светој књизи
Свеједно је мали узорак таме

На путу до школе
Дечак је управо
Видео пилећу ногу

Између ова два исказа
Довољно је места 
За сва људска искуства

Ништа не доказујем
Јер то није посао поезије

Али јесте сећање на Драгицу 
Из треће клупе до прозора
Бледу дислексичарку
У сузама над текстом
Док учитељ врхом 
Оловке чисти нокте

Ковитлац перја из јастука
То поезија хоће у свету 
Где језик је старински хотел
С примерком Библије 
Крај сваког узглавља 

Целу реченицу Драгице целу 
До тачке каже учитељ

Одвојена од тела пилећа нога 
Moра у неко ново припадање
У мрачне обреде на пример 
Басну с лисицом или супу

Ми смо само сирочад целине
Боже драги колико је туге
У њеном одсуству 

Драгица плаче
Реченица је звер
И далек је пут до тачке


МОТИВ

Желећи да сазна нешто о историји људи,
Камен би вероватно почео од каквог оруђа –
Длета и чекића, на пример.
И катапулт би свакако донео драгоцене увиде.
Тако ствари уче о нама: аутопројекцијом.
Дакле, чињенице пропадају на берзи лепоте и ужаса,
Јер ми смо тихи учитељи у школи мртве природе.
Помислио сам на то једног кишног дана у музеју,
Пред укосницом од рибље кости.


ЧАС ОРАЛНЕ АНАТОМИЈЕ


Уста, разуме се, имају горе и доле.
Горе је непце, мало небо;
Доле је језик, мали свет.
Скупа су само у ћутњи.
Говор их привремено раздваја
И тада долази оно што знамо о стварању.
Покренут, свет мекано туче о небо,
Угиба се и игра у смени кратких 
Дана и ноћи између вилица.
Ко год се макар једном угризао за језик
Зна да је бол исто што и демагогија.
Јаук се просто одбије од неба.
Какав сам ја то свет, пита се језик?
И наставља да се упире о небо.
Као у тескоби, као у овом 
Наглас прочитаном стиху.  



ГОЗБА

Мада је светковина готова
И пијани гласови одмичу у ноћ,
Трошка мог трајања још је на трпези.
Мала за угриз, уљез у братству мрва,
Између празних чаша и костију.
Добра је то гозба била,
Обиље саздано на вери
Да понављање чува свет од бесмисла.
Ево, служавка уздише низ ходник,
Знојавог лица и витлајући крпом.



ДОБАР ЈЕ НАШ СУСЕД

Добар је наш сусед, филозоф месарске струке,
Разуме теодицеју и Творца ретко криви.
На крају дана пере сечива масна и куке,
Накрене чашицу и каже: ,,Само једном се живи.”

Кратко оклева где ће засећи или убости,
Његова истина ради оно што најбоље уме;
Одваја ножем тетиву и мишић скида с кости,
Па брише крваве шаке о кецељу од гуме.

Наш сусед је мајстор драме: прсте под сатаром склања
Кад њоме предваја кичму, као цезура стих;
У паузи се налакти на острво месарког пања,
Помало чак и сетан у најбољем од светова свих.


А САДА СПАВАЈ

Несаница је бела коцка
Хладан мермерни блок
У чијем средишту чекају
Тела напетих удова и жила
А неко ти потура вечност
И шапуће на уво: Хајде
Буди Микеланђело