ШУМАР И АНЂЕО

Ал мора да је нешто/ пријазно из даљине близу ми; па морам

да се/ смешим и чудим своме блаженству усред бола.,

Менонове тужаљке за Диотимом  Фридрих Хелдерлин

Јутрос је на једној зечјој глави остало мало ноћног праха, јер је један млади сунчев зрак заустављен и располућен тик изнад ушатог темена. Из тако отвореног светлосног копља изашао је нови, тек настали анђео. Људи би рекли – када би могли да га уоче – да се небеско млеко савило у тело заносне, дугокосе жене чије руке и ноге крупњају у железне канџе летећег медведа и сијају тешким крзном. И пре него што су се такви удови потпуно преобразили у светлосну звер, већ су се претворили у фигуру мушкарца недохватне лепоте чији се сребрнкасти обриси убрзано топе да би се појавили у новом, краткотрајном обличју.

Разгранатим очима анђео је погледао истовремено у свим смеровима. Око њега се ширила летња шума, лишће је отварало и затварало капке а глатке животиње рониле су кроз високу папрат. Дубоко кроз збијена стабла, близу стазе протегнуте кроз шуму, анђео је угледао брвнару у којој је мушкарац седе косе и складних црта лица затезао пертле на чизмама. На себи је имао кратку, излизану смеђу јакну и плаве, запрљане панталоне. Након што се придигао, човек је длановима поравнао јакну, узео штап и изашао из брвнаре.

Анђео је знао да се мушкарац зове Василије и да живи сам у брвнари, запослен као шумар. Знао је и да тог човека мора да заштити од замки демона и од невоља које би својом варљивом људском душом могао да направи. Та мисао се анђелу прва објавила, чим је настао, чим се из располућеног светлосног зрака слио у невидљиви, течни облик.

Осим задатка који му је блеснуо у светој свести, анђео ништа више није знао о Василију. Ни његову прошлост, ни особине, ни разлоге зашто је претходни анђео престао да надгледа шумарев живот. Осећао је у свом небеском бићу да би свако питање које би подигао ка звездама остало без одговора, јер снага анђела сија у својој чистоти тек када у себи поништи сваку недоумицу и сумњу, када на своја крила од нетакнутог жара прихвати терет који му је задат.

У првим данима анђелу се задатак није чинио тешким. Пратио је Василија у свакодневним активностима, у обиласку шумских стаза и брању ливадског биља за чај, у остављању остатака хране веверицама и зечевима на устаљеним местима међу стаблима, у провери забачених делова шуме, где су се раније појављивале ловокрадице. Након тога, лебдео је под стропом брвнаре док је Василије слушао радијске емисије о музици или читао историјске књиге.

Једини дан који би се мало разликовао од осталих био је понедељак, када би до брвнаре долазио аутомобил. Из њега би изашао ниски младић и предао Василију намирнице. Потом би попили кафу и ракију и мало поразговарали о тешком и ужурбаном животу у граду. Обично би наставили о миру шуме и о томе има ли у њој вукова. Младић је то увек питао, са детињим жаром у очима. На младићева наивна питања шумар је одговарао стрпљиво, видећи у свом госту само драгог и незрелог момка.

Како је време одмицало, анђелу је било све јасније да неће морати да буде на опрезу због некаквих подлих намера у Василију, већ због нечег другог, због споре копрене која се савијала кроз шумареве мисли, уносећи чудну лепоту у њих као магла у јутарњи предео, смирујући их и грејући као родитељски дланови. Дејство тог застора преко шумареве свести анђео је најпре приметио када би Василије, у шетњи шумом или при ситним поправкама у брвнари, застао и обично запалио цигарету. Те кратке паузе претварале би се у сиво плутање шумареве појаве. Лице би му већ после неколико повучених димова одражавало преплављеност нечим што би кратко време деловало као клонуће духа – тада би обично благо нагнуо рамена и погнуо поглед – да би се брзо прелило у срастање туговања и помирености, жаљења и спокоја које то жаљење доноси. Тада би најчешће гледао кроз ствари, у нешто што ни сам анђео није могао да види, а очи би му одавале непознато сазнање које му је, изгледа, поливало смирење преко душе.

Анђелу је тада кроз искричаве мисли пролазило да би се лакше носио са очајањем шумара него са тим тврдоглавим стањем. Као да се некадашња стена туге у Василију истопила и прелила у гигантску, камену реку, сада непобедиво и нежно приљубљену уз шумареве органе. „Туга након туге, како да је истерам”, питао се анђео.

Најпре је морао да спречи демоне да му не закомпликују посао, да тугу не прелију у очајање. Нечастивих сила, зачудо, није било много у окружењу, приметио би тек по којег мршавог злодуха скривеног у сенкама грмља или маскираног у смолу која је своје право лице откривала ватреном нијансом и спорим кретањем око стабла. Анђео је знао да га се такви ситни врагови плаше, а крупнијих и опаснијих демона, за сада, није било на видику.

Дуго и пажљиво је пратио шумареву свест не би ли ухватио разлог несавладивог осећања које је таласало кроз Василија. Никакву повезану слику није могао да сагледа. Између мисли о свакодневним пословима, између кратких мозгања о прочитаном или о емисији са радија, мешале су се кратке, несталне слике светлокосе жене чије би се лице прелило у ветар, затим меке очи и невина коса неког дечака, потом пространство мора и вожњу аутомобилом, све то у вртлогу разних лица која су улазила и излазила из шумареве свести, не остављајући трага. Туга је била све време ту, давно зачета и отргнута од свог извора, оснажена као самостално биће, као непрегледни, топли оклоп затворен око Василијевог тела.

Осећао је анђео и то да му није дозвољено да било када урони у озрачје шумареве душе. Морао је да бира тренутак када су Василијеве снаге немоћне и када му је небеска помоћ неопходна. После пар месеци надгледања шумаревог живота, након спознаје да је Василијева унутрашњост сва сачињена од тужног ткива, светлоснонежне оштрице у анђелу су се, попут иглица магнета, све снажније окретале шумару у жељи да прођу кроз пену његове душе. Желео је анђео да унутра дуне свој свети, небески дах, не би ли натерао тугу да се раствори и разиђе. Дражило га је то што туга није имала никакве прекиде, станке, што је полегала по Василијевом телу као обрасла, топла трава. Крио је од себе анђео и знатижељу, да иза порозних зидова шумареве душе открије болну тачку из које је туга кренула.

И онда је једног ведрог дана – док је Василије лагано из шуме излазио на пропланак, крећући се кроз своју тугу глатко и равномерно као кугла која пада у уље без дна – анђео упливао у шумареву душу. Василије је осетио да светлост која га прелива нису само сунчани зраци посути по ливади, и помало збуњено се осврнуо око себе. Никог није било, само некакав топао, недодирљиви огртач пребачен преко мисли. И на изненађење анђела, уместо да у шумаревој души туга напукне и животна радост натопи свест, Василије је нову, непознату светлост у свом бићу доживео као још један вео свог стања, као ненадану, необјашњиву потврду да је вредно живети управо због те сталне тужне плиме, због модросивог мора у којем је плутао без краја.

Наредних дана анђео је у себи осетио дрхтавицу која му је до тада била страна. Његов унутрашњи светлосни снег се кривио у вејавицу, у нестрпљење пред постављеним задатком. Кратки боравак у шумаревој души није му донео јаснију слику о пореклу туге – изнова лице светлокосе жене преливено у нежне образе мирног дечака и таласи у пени, опет некакво путовање, сада и по која слика заједничког ручка, распорена лубеница на столу, жена и дечак, онда спорадично смењивање блеска светлости и згужване црне заставе, у дубини сећања лелујави зидови стана, полице са књигама, кревети, поглед са терасе на пијацу.

Да ли су дечак и жена мртви, питао се анђео, или су напустили Василија? Или је он њих напустио? Лагано је губио наду да ће сазнати више о шумаревој прошлости, све више забринут због његове решености да смрт дочека потопљен тугом. Та одлучност се на лицу Василија утискивала као провидна, светлосна тканина приљубљена преко благо кукастог носа и издужених образа, преко усана нежних попут листа, објављивала се као зрачење небеских лица, још увек само у наговештају али ипак ту, пред мноштвом анђелових очију. Иако је анђео желео да верује да је та лепота последица његовог залажења у шумареву душу, знао је да је надземаљско исијавање са човековог лица траг уверења да једино вреди, на таласима туге, источити се у смрт.

Има ли људско биће право да лепоту добије од туге, ковитлао се анђео у недоумици. Осећао је да он, као небески створ позван да сија животном радошћу и да чудовишном лепотом светли над светом, сада пред собом гледа нешто због чега је желео савет са звезда, гледао је човека који се подиже у новој лепоти нељудског зрачења, лишен жеље да осети ведрину у својим нервима.

Облетао је анђео данима око Василија, спорадично уронивши удовима кроз опну његове душе, са зебњом се изнова суочавајући са снагом туге, тегобно осећајући своје унутрашње сунчане грудве како црвене у нестрпљењу и растућем гневу. Можда је ово и завист у мени, питао се анђео, подижући букет својих очију ка небу. Овај шумски човек се без помоћи демона бранио од промене коју му је небо доносило. Анђелу је била потребна подршка са небеског свода, одакле није било ни гласа.

* * *

Помоћ је дошла са неочекиване стране. Када је једног понедељка уз брвнару пристао ауто, из њега овај пут није изашао ниски, наивни младић, већ врло висок мушкарац који је, и поред разлистаних анђелових погледа, успешно скривао лице док је из гепека вадио кесе намирница. Анђео је одмах осетио да нешто није у реду и примирио се у зрак светла на једној грани. Када је незнанац пришао брвнари, окренуо се у смеру анђела и показао своје лице које је, иако људско, зачуђујуће личило на вучју њушку – изразито издужени нос испод кога су се пружала неприродно испупчена, огромна уста. И као да му је било јасно да је анђео скривен у лишћу, човек се широко насмешио показујући крупне зубе, наслагане у нереду попут камења испуштеног из шаке.

Демон у људском обличју, помислио је анђео.

Иако је одмах пожелео да обруши своју силу на злодуха, анђео се брзо повукао. Његова дужност је да штити шумара, не и да потеже ватрено сечиво пре времена. Људима вреди допустити, знао је то анђео, да се сами одбране. Осим тога, у анђелу се ниоткуда јавило ново ишчекивање – желео је да види шта ће ђаво да уради са шумаревом тугом. Као невидљиви жар који прети да подигне нит дима у сену, у анђелу се јавила жеља да Василије коначно покаже слабост.

Шумар се у први мах изненадио када је видео придошлицу, очекујући свог достављача намирница. Потрудио се и да не покаже благу грозу пред лицем незнанца. Ипак, брзо се прибрао и увео госта у брвнару, понудивши га кафом и ракијом.

Нови достављач се представио као Павле, објаснивши да само овај пут, због непредвиђених околности, мења свог колегу. „Мали је морао до маме”, рекао је и намигнуо, промрмљавши и нешто у вези са брвнаром, што је измамило једва приметни осмех на шумаревом лицу. Потом је натегнуо чашицу ракије и замолио за још једну. Како је разговор одмицао, започет уобичајним запажањима о времену и шуми, гост је све више давао коментаре који су будили смех у Василију. Шумар се најпре бранио од дрхтавице у стомаку, од ваздуха који му се придизао кроз грло и ширио у осмех, а онда се лагано све више препуштао. Павле је низао шале и анегдоте са посла док је Василије на тренутке заборављао где се налазе и којим поводом је тај човек вучјег лица код њега у посети.

За то време, анђео је раширио своје свето тело преко плафона брвнаре, помно слушајући разговор. Није му било јасно шта је шумару било смешно у демоновим речима. Збуњивало га је и то што му се чинило да му сам ђаво на неки чудан начин помаже, њему, небеском бићу. Чинило се и да Павле потврђује мисли анђела спорадичним подизањем погледа према плафону и намигивањем, док се Василије зацењивао од смеха. Иако му је сенка забринутости лебдела у светлосним грудима, анђео није видео разлог да нападне демонску придошлицу. Први пут, откако је добио задатак, видео је шумара да се од срца смеје.

Када се после неколико сати разговор коначно завршио, Василије је пожелео да пита Павла хоће ли он и следећи пут да донесе намирнице, али се суздржао, осећајући да је то неправедно према младићу који тај посао редовно обавља. Срдачно су се руковали, након чега је Павле сео у ауто и нестао низ шумски пут.

Василије се, још увек усплахиреног расположења, вратио у брвнару. Неко време се, сам са собом, смејао анегдотама које је чуо од Павла. Потом је сео, запитавши се шта би следеће могао да уради. Након неколико минута испреметаних и нејасних мисли, узео је штап и изашао у шетњу.

Анђео га је пратио кроз ваздух. Василије је лутао шумом, бирајући путање којима се иначе није кретао, залазио у шибље и коров, задржавао се дуго гледајући у поједине крошње, без јасног разлога. Анђео је осећао да се туга у шумару комеша као на кухињској ватри, ускоро ће се растворити да би испод испливало другачије осећање. И сва анђелова огорченост због немоћи да промени шумара крунила се у сунчану перут и отпадала са његовог невидљивог тела. Био је решен да помогне Василију у искушењу које му предстоји.

А искушење је надирало из шумаревог срца, сустигавши га на рубу једне пољане. Сео је на приземљену, црну грану и погледао у сунчане траве. Из дубине органа осећао је да му се ка грлу нагло пробија, разбијајући мрачном главом последње покорице туге, некакво труло створење, невешто маскирано у духовито Павлово лице. И као никада до тада, кроз Василија се раширила тама очајања и он је почео да грца без суза, тресући се свом снагом.

Над његовим сломљеним телом лебдео је анђео, гледајући га како дрхти. У светом бићу чије се тренутно лице нежне девојчице претакало у кљун надмоћног орла, накратко се подигао модроцрвен, танак пламен задовољства. Одлучношћу којом би мач сручио у злодуха, анђео је у себи згазио тај пламен и спустио се према шумару. За који трен, прострће по шумаревој души свој благотворни, светли вео. И надао се, уз сенку чудне опрезности, да слабашно људско биће неће тај свети плашт поново да препозна као огртач своје туге.

ВУЧЈАК

Цезара, крупног немачког овчара способног да потврђује и одриче главом као мутаво дете, Предраг је од одгајивача паса наручио још док је Цезар био у мајчиној утроби. Желео је вучјака достојанствене грађе и крви чистије од најдубље ватре – керови које је већ поседовао били су мутног порекла, искривљених тела и лица изобличених од непрестаног лајања. Ту групу звери, навикнуту на крваво месо и сраслу у вишеглавог змаја, наученог да напада на Предрагово једва приметно подизање длана, држао је испред подрума своје викендице у брдима. Вучјака је ипак желео у породичном дому, у богатој кући широког травњака, окруженој бетонском оградом високом до крошњи, са гаражом довољно великом да би трајект у њу могао да уплови. Желео га је као круну за свог сина јединца, двогодишњег Јована.

Ово је твој пријатељ, рекао је Предраг када је штене извадио из кутије и положио пред дечака. Иако је био неко од кога су сви зазирали, помало гадљивог израза лица и често у друштву бар једног крупног, леденог момка, Предраг је пред игром Јована и Цезара, пред њиховим скоковима и ваљањима по травњаку, понекад добијао дечачке црте лица, образи би му повремено постајали меки а у очима би му се појавила сенка топлине. Лично је дресирао Цезара, желећи увек Јована поред себе у тим ситуацијама, наговарајући га да, својим неспретним језиком, изговара наредбе псу.

Како је време пролазило, пас се од крзнене разигране масе претварао у послушног дечаковог пријатеља. Понекад се чинило да су Јован и Цезар из једне материце изашли, готово увек су били заједно, од јутра када би истрчали у двориште до полагања у кревет, често тако сливени да је дечја кожа од светла и свиле тонула у крзно као у заштитни, непробојни огртач. И док је Јован споро растао, вучјак је крупњао дивље и убрзано. Није прошло много времена а Цезар је, у седећем ставу, већ био виши од дечака, док му је из зубатих уста и камених удова готово потпуно спласнула зверска претња. Није деловао као пас чувар, пре као да су мишићи неке питомије врсте полегле по његовој појави. Нико није могао да зна да се у самом Цезару, негде унутра – где код људи трепери неопипљива, светлуцава магла а код паса зјапи нема, понорна тачка – почела збијати осетљива, искричава пара. И Цезару се све чешће чинило да може нешто да изговори, Предрагу да се захвали када добије крупну порцију или Јовану да каже да би своје животињске кости пред његове дечачке стопе сахранио, само да заувек могу да остану заједно у загрљајима и игри.

Тражио је и начин да са исплаженог језика призна колико му тешко падају повремена раздвајања од дечака. Растајали би се углавном када би Јовановим родитељима било сувише компликовано да вучјака воде са собом на одмор. У кратким периодима дечаковог одсуства, храна би Цезару постајала блатњава а Предрагови момци страни, нису били ништа више од сивих силуета које се повремено насмеју када им у зубима врати хитнути комад дрвета. Изгледало је као да се у њему рађа тиха болест – већи део дана би споро ходао уз ограду или би у полусну лежао крај своје кућице на травњаку. Тек са повратком породице са одмора, када би Јован при изласку из аута блеснуо као комад светла сахрањен па изнова оживљен, Цезар би осетио како му се живот враћа у удове и како му се уз грло пењу гласови налик речима, разбијени у радосни лавеж пред излазак из устију.

Најближи људском говору био је када су се Јованови родитељи са одмора вратили без свог сина.

Све је тог дана, од раног јутра, било узбуркано – високи, брзи мушкарци су улазили и излазили из куће, телефони су звонили, рођаци и пријатељи су пристизали аутомобилима. Цезар тог дана није добио ниједну чинију хране. Када је око поднева пристигао црни ауто који је вучјак препознао и увек му се изнова радовао, из њега је изашао Предраг, мрачан и испијен, прошао је поред Цезара као да је пас у земљу покопан и бесно ушао у кућу. Предрагова супруга, исцрпљена и сува, уз помоћ окупљених рођака пренета је преко прага.

Вучјак је осећао како му усну дупљу пуне звукови спремни да се обликују у питање, да изађу као довршене, људске речи и да тим чудом можда Јована натерају да изађе из скровишта и загрљајем му први честита задобијање људског гласа. Можда је Цезар тада и проговорио дечаково име, само што то нико није чуо од тешког мрака полеглог преко људских лица. Једино им је до ушију допирао густ и болан лавеж кроз који се пробијало цвиљење. Убрзо је Предраг изашао из куће и прешао погледом преко Цезара. Потом је позвао једног од својих момака, шапнувши му нешто на ухо.

Након тога су Цезару ставили брњицу, затим снажан оковратник са ланцем, и унели га у џип. Из аута су га, ослобођеног од повоца и брњице, извели у полутамну дивљину, где је прву ноћ провео гризући труле отпатке и завијајући преко црних крошњи. Наредних дана је лутао њушећи ваздух и трагајући за стазом која би га одвела натраг, до Јована. Познатих мириса није било нигде, данима, ничег осим обруча од густог предела и бледог потока крај којег је, после једног лутања, открио зелено двориште и пар белих, чистих зграда подигнутих у небо. Готово без даха у телу је доходао до капије, опрезно њушећи, када му је, као изникао из земље, мирно пришао неки човек у црном, дуге браде и нежних руку. Мазио му је неко време теме и леђа, а затим зашао у најближу зграду. Вратио се са порцијом препуном меса и чинијом воде.

Није прошло много времена а Цезар је живео миран и заштићен живот међу људима црних хаљина, пратио их је док су радили у башти, сликали светла лица по дрвету, певали у високој кући и клањали се свом невидљивом господару. Човек са капије, по имену Гаврило, често га је љубио у чело и њушку и говорио му о том свом моћном господару који се никада не може видети али који је увек ту, са њима, топао и милостив као дечји загрљај. Он им даје хране, помаже им да сваки посао заврше, уноси им љубав у срца да би увек били као да их је једна мајка пустила у свет. Као што су Цезар и Јован некада били.

И Цезар је – навикнут на ново име Христифор, како су га црни људи звали – све више волео тог недохватног господара, повијао је главу док су његови нови пријатељи певали, полагао у своје кости мирисе свећа и запаљеног биља, покорно и са пажњом њушио слике на којима је тај најмоћнији власник паса и људи сијао и гледао га непоколебљивим очима. Са сваким новим даном, уз приче о том другачијем, милостивом Предрагу, у Христифоровим органима су се све више згушњавале речи решене да изађу напоље, да запљусну зидове осликане људима са сунцима иза глава.

Дуго се Христифор мучио да проговори, патио је тихо и цвилео када би га нежне руке миловале и храбриле, све док једне ноћи није устао са пода келије у којој је спавао заједно са Гаврилом. Подигао се на задње ноге и помало неспретно закорачио, као нејаки дечак, пришавши Гавриловом кревету. На ухо му је тада до дубоко у ноћ, док је Гаврило плутао по сну, шапутао о својој патњи, о Јовановом облачастом месу сачињеном од густе милине, о њиховим целодневним играма, о детињем топлом дисању док су заједно спавали. О камењу туге смештеном у пасје срце, као да је пасје срце дубоко попут људског и способно сав тај терет да прими. Пред зору је поново легао на под и склупчао се као нахрањено штене, док му је однекуд пристизала самоуверена мисао: када сунце изађе, Гаврило ће га гледати Јовановим очима.