…одломак из новог романа Варошка легенда. Молитва за душу суђену (Дерета/2024).

Откако је братски поделио лекарске дужности са колегама, није се Арсеније баш нарадио. Слабо га потржу, не зато што је изван вароши народ нарочито здрав, него због тога што чим отпочну лепи дани, сељак од посла не стиже да болује. Сем тога, свикао је, више него варошанин, да се лечи сам, док не крене по бабама и врачарама ако пригусти. Па кад тако, оклевајући и примењујући разноразне бескорисне, а неретко и штетне лекарије, од мале муке направи велику, често му буде на крају поп потребнији него доктор.

‒ Па имаш ли ти очи, човече Божији? – Ружић се брецнуо на кошчатог сељака који је стајао стиснут и постиђен покрај врата једне уџере повише црквине у Конареву. Под отвореним прозором у тој изби на сламарици је лежао дечачић, за своју доб такође врло израстао, на оца. Крупне тамне очи и фине црте вероватно је баштинио од мајке, зато што на лицу забринутог мушкарца никакве лепоте није било.

‒ Па је л’ нема ништа од њега? – човек пита храпавим гласом, стискајући десном руком изанђале панталоне, син чује и разуме, од тога му у зеницама нарасте страх. Доктор не одговара, нема шта да слуша плућа или пипка чело детету, по читавом врату загнојиле му шкрофуле, једна са десне стране као кокошије јаје.

‒ Дигни руку само ‒ провери му пазух, јашта су него и ту набрекле туберкулозне жлезде, само што не попуцају. То не може да настане преко ноћи. Окрене се те опет одмери оца дечаковог. Тукао би га као вола.

‒ Аман, бре… – уместо тога само заврти главом.

‒ Маз’о сам ја…

‒ Чиме си маз’о?

‒ Мас’ и брашно…тако су ми рекли… – сељак замуцкује, и покривљени црни прсти почеше ситно да подрхтавају. Леви рукав ландара празан.

‒ Добро… ‒ сад је то и доктор опазио, па му дође жао. Уопште, јадно стање сиротињске чатмаре изазвало је у стомаку Арсенијевом чудно осећање гадљиве тескобе, избројао је седам стеница у дечаковој постељи изнад које се паукова мрежа уплела у сасушен струк босиљка. Обилазио је годинама села и вароши, али не памти да је кад затекао такву беду која је понирала много дубље од онога што може оком да се сагледа. За шта год се ухватио било је штрокаво, масно и прашњаво у исти мах, тако је и ваздух у соби био тежак, ужегао, и још би грђе било да пролећно време није дозволило да се широм отвори прозор.

‒Пригњечило ме, ма као на мушмулу кад станеш…горе, у планини, кад сам иш’о по дрва…Једва сам жив претек’о…а боље да нисам. Моја Рада, мученица…трчи, храни, ради, сарањуј…Троје нам је помрло…па јој падох и ја на терет. Шта може богаљ да привреди? Идем, где ме зову, па како могу…Више ми уделе кол’ко да не липшемо, и ово дете и ја. Комад проје, мало леба…Ал’ нема ништа, откако она умре, оде све низ чабрицу – оном једином руком, црном и грубом, сељак је обрисао очи, плач се вратио натраг и згрчио му лице, па се спустио у недра и замро. – Није ‘вако било…Како смо се узели били смо сиротиња и она и ја. Па нек’ смо… Срећни смо били. Нисмо ни грабили да стекнемо…А тако је Рада држала чисто, прашинка није дала да падне… мог’о си с патоса да једеш…еј, кућо моја… ‒ тако је нарицао, да ли над покојницом или над собом, није Арсенију било потпуно јасно. Није се ни трудио да разуме, посматрао је дечака.

Низ упали његов образ слетела је сузица, само једна. Угледајући се на оца, прогутао је неречену тугу, али родитељ то више није могао. Излетео му је крупан јецај из грла као грактање врана:

‒ Шта имам, ја њему даднем. А шта да му дам, кад немам ништа?

Стужи се Арсенију сасвим та сцена. Као у роману, кад хоће писац да дочара жалост, па претера просто да се човеку смучи, постало му је некако и неприлично да то слуша. Дигао се нагло, ракију није попио, гади му се да принесе мусаву чашицу уснама.

‒Иде он са мном.

Сељак диже руку, као што се чини у великој пренеражености, али је друга недостајала да би тај гест био разумљив. Очи су му засијале надом на коју убоги немају право.

Арсеније је дигао малог болесника лако као да и нема тежину.

‒ Добар си човек, докторе, Бог те чувао– отац се крстио ходајући све до кола за њима, и остао је тако на друму дуго, док се нису сасвим смањили и затим ишчезли иза дуда на кривини.

‒ Да терам у болницу? – пита рабаџија. Нерадо вози болесне, али тад најбоље заради.

‒ Нема тамо кревет.

Шарлах опет бесни у вароши и преко Ибра, чека се подуго на место у малој среској болници коју Краљевчани већ годинама, као будале, зову привременом. Доктор је посматрао велике дечакове очи, живот који је избијао под јабучицом.

Једном су га позвали, док је службовао у Орлову, да погледа повређеног коња. Марвени лекар отишао на ферије, тај је вазда понављао како има душу, па је тако правдао и немар и нерад, и сопствено незнање. Чудно је то, што људи мисле да је поседовање душе изговор, а не највећа обавеза. Газда недотаван, чекајући, пустио да се несрећна животиња допола уцрвља. Тада је Арсеније први пут видео да може тако, део тела да је мртав, а део жив. Каква ли је то патња, распадање сопственог меса? Уједи мува, гомилање црва под ребрима, гнојење још топле крви. Убио је младог алата метком међу очи, биле су разумне и чисте, попут дечијих. И сад му је тешко на души кад се сети. Морао је тако. Никад није могао да поднесе мисао о болу, ни да сведочи ма чијем мучењу.

Зато је одлучио да уступи приземље своје куће среској болници. Ионако се ту никада није становало.

‒ Да се кандидује, мислио бих, ‘оће као и сви други да нас обрлати –председник општински је прихватио великодушност докторову, али је упорно покушавао да јој одгонетне намеру. Уопште, Краљевчани се још нису мирили са Ружићевим упорним одбијањем да учествује у политици. Боље и да приступи супарничкој партији, него да је сасвим бескористан вароши, а тако угледан и богат човек. Њему се чинило да је најбескориснији постао  у рођеној кући.

Шта му вреде памет, новац или жеља кад се ноћу у постељи нађе пред авети тишине која угуши сваку реч чим се роди, као окрутна чедоморка? Спусти руку на Полексијино раме, она се извије, не отима се, допусти да је целим телом загрли, али му се никако не окреће лицем, остане у сенци, тиха, далека, иако јој ледена стопала узалуд греје својим. Као да живот непрекидно и немилице из њеног тела отиче, односећи са собом и љубав којом су везани, сва сећања која деле и дане који још нису дошли.

‒ Шта је то с тобом, душо, животе мој добри? – милује јој плетеницу, шапуће у бели врат, да не би слушао немир сопствене крви због ког му трну мишице и дланови. То је страх да је залуд има у рукама и чврсто стеже, утварна слутња да она, у ствари, и није ту, да грли мрак, опсену, спомен.

‒ Полексија. Полексија!

Одазове му се сањиво, али то га не умири. Загледан преко њених леђа у мртви прозор, покушава, из ноћи у ноћ, да се сети дана у ком је почела да вене. Јер човек, а нарочито жена, цвета као биљка, живи до цветања, до тог једног одређеног часа у коме су латице најмекше и њихова боја најчистија, мирис најјачи, лепота потпуна. После тога све је увенуће.

Зар је већ минуо тај дан? Па и ако јесте, прошла је увелико прва младост, зна то, зар баш мора да ископни тако нагло, као трешњев бехар, на његове очи које су још жељне и још засењене као мајским сунцем оним часом кад је угледао први пут? Арсенију се чини да је то било јуче, у авлији њенога оца над којом се ниско гранала кајсија, крајем јула, кад је звезда најжешћа, а јарки плодови већ презрели, изгажени по спаљеној трави што предвече мирише на камилицу.

Полексијин отац, санитетски потпуковник родом од Ивањице, Новак Карамарковић, бегенисао је Арсенија за зета чим се момак вратио са студија у Бечу и добио прву службу при војној болници. Школован, имућан, здрав и леп, перспективан колико може млад човек да буде на немирном Балкану, таман пристао за средњу кћер Карамарковића, Анђелију. Најстарију беше минуле јесени потпуковник лепо удао, за адвоката. Прагматичан и предузимљив родитељ, како са првом женом није имао деце, него их је тек са Јелом, у каснијим годинама изродио, одлучан је био да их све збрине пре него што склопи очи. А посебно му је важно било да паметно удоми кћерке.

Ружић је знао, кад је позван тенденциозно на недељни ручак у богати дом Карамарковића, да су му припремили замку. Није се ни њему дуго момковало, заправо, ова се шанса појавила баш кад је дошло време за женидбу. И управо стога та му је прилика била одбојна. Осетио се притеран уз сами зид, ниједног излаза ни смисленог изговора није могао да смисли. Чак је и мати одсекла грубо, кад јој се наивно пожалио:

‒ Да се жениш, но шта ћеш?

Некако му зазорно да матери спомене шта га мучи, те је прећутао. Можда је она, као и све друге искусне жене и матере, то и знала, али се намерно начинила као да осећаји немају са женидбом никакве везе. После му је, из чиста мира, казао отац, вероватно након брачног саветовања, да треба да пође у ту кућу где је позван са чврстом намером да девојку узме и још важније, да је воли.

‒Човек је сахибија свога срца, а кад је обрнуто, тај је будала.

Арсеније је и сам веровао у то да се живот и брак морају засновати на нечему што је стабилније и поузданије од осећаја. О љубави је слушао само у сладуњавим песмама где се до зла бога запомагало, клело и уздисало, васпитан је тако да верује у хришћанску суштину породичног завета више него у романтичне женске приче. Па опет, срцу није лако, чак и кад је мушко. Треба са том женом лећи, не једном, него на стотине пута, крај ње се будити, њено гледати лице сваког свога дана до кончине. Изродити децу па опет, на њиховим малим лицима препознавати њене црте. И како све то подносити, ако души није барем мало мила?

Лакше му је било да пође из отаџбине у бели свет ради школовања, него те недеље у лепи београдски дом старог потпуковника. У случају изразите ненаклоности према девојци, извући се, наравно, може, није судски притеран да је узме. Али то ће свакако бити велика непријатност за све, а пре свега за саму девојку. Имајући свагда на памети несрећну Стану, био је спреман да послуша матер и пристане, уколико је једини други избор наношење бола и срамоте невином женском бићу које је спремно из родитељског крила да пође за њега. Рачунао је, колико је год њему тешко, њој мора бити и теже.

Удесио је добри Господ те је у суботу пала киша, опрала калдрму. Истутњала се олуја, сутрадан је до поднева ваздух остао чист и свеж. Такве су биле и Арсенијеве мисли, из цркве је пошао горе-доле београдским сокацима већ смирен пред сазнањем да ће тог дана упознати своју супругу. Другови су га испратили добронамерним пошалицама и уверавањем да је ћерка потпуковника Карамарковића, барем по причању оних који су угледну породицу знали, изузетно лепа. То га је охрабрило, али само донекле. Кад би срцу за љубав била довољна лепота морало би на безброј делова да се уситни, јер има лепих девојака као цветова у пољу. Драже би му било и нека не буде лепа, али кад је види, да му буде блиска. Да јој није глас пискутав и нарав џандрљива. Па ако мора, нека је и ружна.

Кад је прошао кроз ту капију, као да више није стајао на земљи. Отворио се пред њим неки нов, друкчији свет, а све изван њега се смањило и нестало, као кад се дуне у прецветали маслачак. Башта, кућа и та кајсија, ружичаста пузавица, као птица велик лептир на чесми, бели астал у сенци ниске крошње, све се разлило као аљкава позадина на платну лошег сликара који уме да истакне само оно што је главно. А главно је, разуме се, била она, затечена у ходу на стази, неспремна, са слатким кајсијама у чистој кецељи, по којој је познао одмах да није Анђелија. Добри је Настас погрешно тврдио да је човек власник свог срца, или је Арсеније био будала, тек стао је насред авлије и слабо је отада собом господарио. Полексија му је после причала да је био прекрасно осмехнут, и толико збуњен кад је потпуковник устао да га поздрави те су се сви сити исмејали, само се он уозбиљио, јер није више знао ко је ни где је.

Била је лепа, несумњиво, али није га то стрефило попут грома. Него, кад је виде, тако му се разлила по недрима и длановима пријатна топлина, као да се вратио са дугог путовања својој кући, у чијој га је цветној градини одувек чекала она. Осмех њен, лик, покрет, све му је наједном било познато, стајао је просто у неверици, и не би га Бог тад убедио да су се њих двоје тог дана први пут срели. Већ наредног трена, био је принуђен да заокружи погледом читаву слику, неколико осмехнутих лица и њену дугу плетеницу која се изгубила у вратницама.

Потпуковник се са супругом згледао, кратко су се и врло тихо домунђавали, па кад напослетку поседаше, погладио је браду и упиљио се у младићево лице.

‒ Добро нам дошао – започео је уобичајеним питањима о породици, здрављу, виноградима, Арсеније је стрепео од свршетка тог разговора па је одговарао нашироко, од Кулина бана, само да одложи непријатни сусрет са девојком коју му је домаћин наменио. Ниједна га више осим те једне није интересовала. Седео је као на иглама, и она решеност са којом је дошао, да прихвати своју судбину и Божији план, исцурела је као вода кроз решето.Ускоро ће женскиње почети да постављају за ручак, те ће их видети обе. Током јела ће се сви чинити невешти, очекујући од госта да не поквари прећутни договор, него да уговори нови долазак, па шетњу са девојком, после, за коју седмицу да шаље на упит.

‒ Ја би’ рек’о… – Карамарковићга је пренуо, осмехнут очински и шеретски – …да је теби Полексија по вољи.

Тад јој први пут чу име. Како не би била? Сутра би је узео.

‒ Па узми њу, сине.

Прелетео је погледом са Новаковог на Јелино лице. Обоје су се благонаклоно смешкали, стари војник је мушки стидљиво миловао женину руку. Разумљиво, није морао много да брине о судбини своје средње кћерке. Лако је за њу. Кад је изашла пред кућу, лепотом је Анђелија засенила сунце. И своју млађу сестру, увелико. А ипак, у срцу Кардашевом, није. Тек кад се Полексијин осмех опет уплео међу ружичасте пупољке и лептире у башти, оно се вратило на леву страну недара и смирило, као руком отхрањен голуб.

Зет је заувек остао дирнут сазнањем да су му господин и госпођа Карамарковић првобитно наменили своју најлепшу и најдражу кћер, али та част би постала горчина да је морао оженити. Девојка је, наравно, у први мах била увређена, томе су лепотице ионако склоне. Намрзла је млађу сестру. Та чарка је неко време међу њима опстајала, после се и Анђелија удала па више није, при свакој породичној размирици, убрајала међу тобожње Полексијине грехе и то што јој је „узела доктора“. И мада би увек скочили потпуковник и Јела да бране најмлађу кћер, Арсеније је сматрао да свастика исправно бира речи. Он се осећао баш тако, узет, од тог првог тренутка, и после је, само ради народа, он тобож Полексију запросио и узео. Кад су их у цркви свезали, већ је сав био њен.

Чиме га је тако лако и занавек задобила? Да је докучив одговор на то питање, ваљда би тајна самог живота била разрешена.

‒ Ех, кол’ко се мајка молила… ‒старица му је сувим, квргавим својим прстима миловала лице и љубила чело. У мајчином мутном оку тада се зачела, слатка и бистра, сузица кротке захвалности. Крстила се и шапутала, приносећи сваки час уснама гранчицу росног босиљка коју је гњечила у рукама, па је мирисало као у цркви. Знао је Арсеније и пре тога да се велика срећа никада не догоди случајно, али човек често, кад га снађе, омамљен и затечен, не уме да јој испрати траг. А белези би га одвели увек до нечије силне љубави, до молитве која не спава и не престаје.

‒Знам да ниси била на реду да идеш из очеве куће…Ако је теби рано, ја ћу да сачекам колико треба, колико год рекнеш – поред ње је корачао сасвим спокојан, јер како год да одлучи, та се два пута више никад не могу одмрсити, нити може Сава, кад се већ улије у Дунав, да пође натраг. Ипак, Полексија се, после тих речи, умусила. Ходала је спуштене главе, сунчев одсјај је горео у њеној тамној коси црвен као булка. Чупкала је чаурице пуцавца које су штрчале из старих зидова свуда по Калемегдану.

‒ Па онда…чекај док се отац предомисли – промрмљала је себи у браду.

‒ Што би се предомислио?

‒ Тако…

Потпуно невољно, повређујући и себе саму, хтела је да га кињи, зато што се дотакао невешто и грубо нечега што је у њој срамежљиво и нежно цветало. Јасно, младић је желео да буде каваљер, да упита и њу, а не да је узме од оца као немушту ствар. Па ипак, могло се то и друкчије, ето, да је застао под тим кестеном где баш никога није било, да јој помилује косу и омирише дах, разумео би оно што му већ недељама показује, дискретно, да родитељи не спазе, а достоверити му не може, јер мушко увек мисли да жели јаче и више гори. Зато што пита, а женско пристане, сматра да располаже тим одговором заувек, да га узме, изневери, или ето, тако као он, остави за касније.

‒ Једино ако ти нећеш – ставио је лицем према том инату, да види како је ружан. Сместа је одустала од дурења, уплашио је одлучан мушки глас.

‒ А што ти мислиш да је мени рано?

Није свадбу дочекао, дала му се у очевој кући, следећег дана. У авлији се искупила моба, као увек кад пеку Карамарковићи кајсију и пекмез, те комшилук остане до у ноћ чашћавајући се и певајући. Полексија је сишла у подрум да потражи старо сито, па тако кључ остаде код ње. У летњој полутами лако се изгубити.

‒ Оди начас – тихо га је позвала, мада су јој дрхтале ноге и дланови се следили од слатке треме. Могла би мати сваког трена да је виче опет, или да тражи кључ. Шта у ствари хоће, није ни знала, само више није могла да га гледа. Једно дугме сувише на кошуљи му се откопчало. Накратко су се у мраку забеласале њене обле ноге, онда је затворила врата и настала је потпуна тама. Ниједног разлога није имао да оклева, била је већ његова, а не материна и очева. Потпуковников поглед је срео чим се вратио, али није сазнао никад, пошто је стари био већи господин од зета, да ли се лицем или држањем одао, или осмехом, кад се осврнуо на Полексијин корак. Није издржао да је не погледа, тек похарану,  усплахирену, румену и сјајну у лицу, стиснутих бутина под сукњом где је све још топло и мокро. Тад га је напустио стид, није могао ни на шта да мисли, осим како ће следећи пут да је узме негде на светлу, да је гледа док уздише и јеца. За тих неколико безумних тренутака се пролепшала, као да већ није била довољно лепа. Ни одвећ стидљива ни отужно разблудна, од самог Господа њему послат пар, рођено ребро, и више од тога, зато што се без ребра може живети.

После је све у складу са тим, и са родитељским благословом, текло као мед и млеко. Живот је понекад бивао тако леп, нарочито у зимска јутра, кад снег окује прагове и сокаке, утиша велику варош над којом само звоно растерује ноћне ветрове, да се Арсеније изнова уверавао у то да добар човек још за живота, на земљи, задобија део мира и милости који су обећани праведнима по смрти. Није протурао лепе своје дане под стакленим звоном, допирали су и до њега гласови о патњама невиних, уосталом, лекар је, барем се дечијих болести и тужних умирања нагледао, али је увек мислио да су страдања намењена или зликовцима, или онима од којих сам Господ очекује више. И свако то дете, престрашено, беспомоћно, изгледало му је као мали Христос, свесна жртва и мученик. Сви људи које је зло искушавало и живот остављао празних руку, недара и очију били су, тако је веровао, нарочито осенчени љубављу Божијом, и од њих је Он тражио подвиге на које обичан добар човек није призван. Арсеније је знао меру свога раста, прихватио је баналност једноставне људске среће, очекиван плод посађеног дрвета. И збиља, како су промицале године, нарочито откако је благословен кћеркама, све више је наликовао на разгранати храст, стамен и силан, као сеоски запис, растао је и постајао све чвршћи, кореном све дубље понирући у ту земљу из које је никао.

‒ И за Кардаша – потпуковник Карамарковић је на сваком растанку, кад му најмлађа кћер пољуби руку, додиривао лице тражећи пољубац за увенули образ, као знак нарочите захвалности што јој је одабрао таквог мужа.

‒ Ти си њега Анђи наменио, али те преш’о те је узео мене – Полексија брижно загрли оца, сваки пут јој празније наручје. Старац сахне, али се не да.

Арсенијеви су израније помрли. Могли су, по људскоме мерењу, још да поживе, но ипак су оно најпрече дочекали и спокојно отишли својим путем. Баба Љуба је успавала прво унуче, а Настас све троје.

‒ Дете је дете – свекрва је одмахивала руком кад се снаха повајка како, ето, још никако да  убоде мушко.‒ Син, то је што остане на очевом огњишту, а ако ће да иде у свет, исто ти је и мушко и женско. Сем што ће те ћерка кудикамо боље погледати кад онемоћаш. Имала сам ја…ружу моју…ал’ ето, Бог је позва.

Кад се човек у срцу не опире усуду, све му је у животу лако, па и да умре или да испрати оне који су пре њега позвани.

Споменули би другови понекад Арсенију, тек да се утеше неким недостатком који крњи и његову срећу, да ће бити велика гре’ота ако немадне сина. Кардаш се осмехне, па прећути. Под левим пазухом Ружа има један леп, округли и тамни младеж, ама исти као што је у њега. Бити отац већ је чудо по себи, али пресликати се тако у једном крхком малом бићу, које је, по природи, потпуно другачије, неописива је тајна над којом само глупаци стално нешто тртљају. Желео је сина, као што би желео и кћер да му је пре ње Полексија родила три дечака. Свакако је био намеран да јој прави децу док обоје могадну. После порода бивала је једрија, здравија, као да се са сваким дететом подмлађивала, и њена склоност да борави код куће нашла је коначно сврху са мајчинством. Просто да не може простије бити, све се уклапало, једно с другим приањало, као кад се удене кључ у праву браву. Али шта му је промакло?

Зна он за јадац. Уме живот да умори ма какав био, и кад се низ истоветних дана натовари човеку на леђа, није га увек лако носити. Арсеније се трудио да остане будан, да га не успава удобна безбрижност, волео је Полексију сваког обичног дана као оног првог, и никад му није постала жена и мати деце што се досадно врзма по кући, све мање видљива и битна, док сасвим не ишчезне, рашчеречена између колевке, огњишта, баште. Био је рад да учини све што се тражи и очекује, новца им није, хвала Богу, недостајало за испуњавање ма каквих грађанских хирова, али баш су једно другоме и пасовали савршено јер Полексији никад није било до игранки и излета, заправо, чинила се као последња жена на свету коју би требало штитити од саблазни колотечине. У њену љубав је немогуће сумњати, као што једино безумници испитују да ли има Бога, а онај који верује, зна. Па да ли је то можда зрелост, ново животно доба жене, на које само треба да се навикне? Можда је збиља прошао тај дан у коме је дотакла сам зенит свога цветања и сад природно долази смирај. Пребира по сећању све туђе супруге и мајке које је знао, и чини му се, јесу стицале са годинама тај суморни лик и угашен поглед, но ипак је она још увек сувише млада. И сувише вољена да би усахнула.

Спусти му се рука са хладног њеног рамена на дојку, тешку, помало меку, па ниже, низ стомак. Увек је тако тиха, као да не дише. Месечина јој у тамној коси злослутно спава. И у тој мртвој тишини, у мраку кроз који се Христов лик на сточићу покрај постеље једва назире, Арсеније чује сопствену мисао као да је туђа, и осети, као да их има троје у тој соби. Непознат глас унутар лобање. Ако сваки човек на крштењу добије анђела хранитеља, шта ако на сваку крштену душу долази и по један ђаво, са којим је сусрет неизбежан, и грешноме и светом? Ако страдања нису само за изабране, ако је надрастао себе, и сад ће му се тражити више? Шта ако је Бог подерао стари договор који су имали и пустио ђавола на њега?