ГЛАС

Могла би да не разбацујеш оволико, праснула је нова служавка.

Девојка није лења, него плаховита и изразито педантна. Једна од оних којима не можеш угодити. Немир јој је уцртан у угловима усана, сувише обешеним за младу доб, има га у сваком покрету, чак и у начину на који прелази погледом по расутом накиту и скупој одећи на поду.

Е, да су мени овако лепе ствари…

Немаш појма како би ти брзо додијале, желела је да одговори. А ни боравак у мојој кожи није премија, било јој је на врх језика. Ипак, уздржала се. Мала мрзовољница неће разумети. Млада је и бесна, зато се тако јасно чује њен глас. Уши јој је пробила током кратког службовања, а камо пусте среће да мора слушати једино њу! Зар није колико јуче, усред градске гужве, чула како таксиста сочно псује искључене семафоре, иако човек није отворио уста? Нису јој промакле отровне мисли продавачица у парфимерији. Чистачев плач без суза. И она дечурлија на игралишту. Клинци су, може бити, стварно дизали грају. Можда јесу. Али, беба није имала ни целу годиницу, не би умела да изговори све што јој је рекла. Бебе су јој увек биле најприступачније.

“Неће флашицу“, тумачила је мајкама. “Само је усправите да гледа свет.“   

“Ах, како ви умете са децом!“, узвраћале су жене. “Бићете дивна мајка.“

На хвале је одговарала горким смешком. Знала је да неће рађати, баш као што је знала да не уме са децом нити са људима уопште. Да је умела, вероватно не би таворила у овој великој ружној кући, коју је њен муж подигао као споменик за живота – самоме себи. Отишла би далеко, било где. Урадила би нешто са остатком живота. Просто би отворила врата и пошла. Или би, напротив, лепо искористила положај занемарене украс-супруге новог богаташа. Њена узица није била кратка. Муж би јој многу жељу испунио, само да му није стално пред очима. Али, ето, није умела. Ни толико.

Њена неумешност се управо откри и пред новом, нервозном служавком.

“Тај шал вам дивно пристаје! Не враћајте га у комоду, боље погледајте како иде уз вашу косу и ваш тен!“

Девојка није стигла да се побуни, а већ јој је читаво једно кашмирско богатство било око врата.

“Лепо, зар не?“

Није одговорила – ни речју ни у мислима. Зурила је, сва збуњена, у штркљасту фигуру у огледалу, уденуту у огромни кашмирски шал.

“Волела бих да га задржите. Давно сам добила тај шал, а само се повлачи по комодама и орманима. Алергична сам на материјал.“

Кашмирску алергију је измислила ту, на лицу места. Знала је да девојка неће поверовати, мало се стидела, али је порив да дарује и другог обрадује надвладао. Служавки је лице буктало, чак су јој и уши биле црвене. Па да…  Подређени морају научити да свој положај примају као нешто природно. Умиљавање онима који нас дворе, дружење и давање поклона једнако је наопако као и злостављање. У извесном смислу то јесте злостављање, вређање слуге у његовом поносу. А ниједно биће не треба вређати у његовом поносу. Овако ју је учио муж, у давно време кад ју је још примећивао и тежио да је себи прилагоди. А он је баш умео да заповеда, био је рођени деспот. Она никад није научила да слуша. Зато му није била добра жена.

И не само да га није слушала, заправо га није ни чула. Њега јединог. Често се питала како ли звучи њен муж. Да ли би му познала глас? Кратко доба првог заноса и блискости било им је веома тихо, најтише у њеном животу. Тад је тишину сматрала за привилегију љубави, веровала је да јој је срећа одузела слух. Напокон сама са собом, враћена себи, славила је живот и своја осећања.

А онда, у неком часу, не би умела да каже тачно кад нити како, делеки шум се претворио у шапат, шапат у жамор, жамор у вику, писку и одвратно крештање; бујица туђег добра и зла поново јој је била у ушима. Велика чегртаљка се покренула и чинило се да више неће стати. Ипак никад, па ни тад, није чула његов глас.   

*

“Ми то зовемо шубови, те акутне нападе болести“, објашњавала јој је симпатична докторка младог лица испод сасвим беле косе. Њена лекарка. Жена са штапом.

“Они пролазе … као што су вама минуле главобоље и замућење вида. У почетку нису тешки, мада никад не знамо шта ће нам оставити.“

Узврпољила се у столици насупрот лакарки, фиксирајући погледом метални штап за ходање.

“Али, није све тако црно… Ја сам први напад имала у шеснаестој, а још сам, као што видите, на својим ногама. Штап је ту више онако…“

Лекарка се осмехује. Неће јој, наравно, причати о мучном раздобљу од пре пет или шест година када месецима није могла да прима пацијенте ни да без помоћи устаје из кревета. Једном помоћ није стигла на време, па се упишкила. Муњевито потискује ту успомену. Гура је далеко, што дубље у мрак, у ништа. Нагиње се и тишим гласом, који би требало да пародира поверавање, вели:

 “Сваком понекад добро дође штап.“

Пита чиме лепотице попут ње растерују удвараче. Просипа и друге медицинарске, нимало смешне шале, од оних што служе за опуштање болесника.

Слабо је пратила, углавном зато што је све време слушала друго, оно што се боље чује и више пристаје уз тугу у лекаркиним очима. И сама је била тужна. Сањарила је о девојчици која, након сазнања да болује од неизлечиве болести, вредно студира медицину, сања да ће можда управо она пронаћи лек којим ће спасити и себе и толике друге, а онда под теретом година и релапса болести полако попушта, прихвата да само примењује познате методе, теши и ублажава бол, да би се негде близу педестете радовала што је, ако ништа друго, још на својим ногама!

Добра јој је лакарка. Човечна, мила. Замало да јој открије како код њених шубова главобоља долази отуд што чује мисли других људи. Кад би имала макар пет минута тишине или, ако је пуно целих пет, онда минут или два! Тако је уморна, преуморна од бескрајног људског лапрдања.

Срећом, на време се зауставила. Лекарка је паметна и драга особа, али су њене још употребљиве ноге чврсто на земљи. Могла би је проследити психијатру зато што “чује гласове“.  Не, не. Доста јој је ова болест, зар да буде и луда?

После прегледа је напустила зграду Удружења оболелих од мултипле склерозе, у којој су портир, социјални радник, оба дефектолога и неколико оболелих били смртно заљубљени у њу. Прошла је кроз парк, препешачила неколико улица и нехотице се зауставила испред позоришта. Травијата. У осам сати. Управо вечерас. Сетила се речи певачице, које је прочитала у часопису: “Кад год покушавам да се уживим у Виолету, помислим како болесне блуднице нису на цени.“

Истина је, нису.

Годинама није слушала Травијату, све је заборавила. Муж јој се није дао одвући на оперу. Ни за живу главу. Никада. Чак ни у нежној праисторији њихових односа, пре но што је пожелео да је учини делом личног комфора, кад још није марио за било какве олакшице или удобности, него се трудио да се допадне и да освоји. Њу и свет, све.

 Дуго није слушала никакву музику. Увек би је надгласале речи, такозване мисли. Речи, речи! Безбројне и бесмислене, туђе. Наметљиве речи које јој нису дале да се посвети себи, властитим мислима и осећањима. А што се дуже у себе загледала, то јој се јасније указивало да помоћ треба тражити код онога ко јој је већ помогао. Само један човек је успео да јој приушти потпуни мук: њен муж.

*

Код куће је већ на вратима чула да је “она нова“ нестала.

Цео дан је радила без предаха, све је очистила, а онда се спаковала и пошла. Ником није рекла куда нити зашто одлази. Само је покупила своје ствари. Све осим једне.

Госпођа се непријатно тргла, мада не и изненадила, када је на комоди у спаваћој соби нашла уредно сложен кашмирски шал. Опет је помислила на мужа: зашто јој је тако тешко да га послуша, пошто је готово увек у праву? Одакле толики пркос у њој? Зашто га више нимало не воли? Један овлашни поглед на његово гломазно тело и црвено, огрубело лице, под којим се отегао подваљак, открива да то није човек у ког се заљубила. Од даљег загледања је зазирала, слутећи да ће добити све одговоре.

Згртање пара га, свакако, није оплеменило. Рођен у забити, као син и унук сељака, никад се није могао похвалити манирима, али му је жеља да успе својевремено давала извесну оштру одмереност, управо онакву каква се њој допадала. Оштрица је и касније остала, док одмерености не беше ни у траговима. Поготово када је у близини била она или неко од људи које, попут послуге, није сматрао значајним. Сви ти људи су, за разлику од ње, скоројевићку бахатост веома добро подносили. Нова служавка, на пример. Немарно је примао њену пажњу. Никад је није у очи погледао. Није јој рекао лепу реч нити јој се непосредно обратио. А исто тако је могао и праскати, псовати је и бити колико воли груб према њој!

Сећање на одбеглу девојку запљуснуло ју је новим таласом срама. Јадно дете! Отишла је без речи и без плате за текући месец, само да се избави од понижења.

Можда се треба на њу угледати. Она, такозвана господарица, треба да иде – из куће и из његовог живота. Ускоро ће бити само терет, а можда ни пре није била друго… Ствар. Као онај шал од кашмира. Лепа, скупа и некорисна. Зашто га није кочила, зашто није бар покушала да утиче на њега? Заветовала му се на љубав у добру и злу. Наравно да је и она одговорна  за његов преображај.

Код те мисли велики доберман, који јој је дремао под ногама, подиже уши и лану према отвореном прозору. У собу је улетела тамна лептирица и узвртела се око њене главе. Није вредело што је подигла руку и неколико пута замахнула. Лептирица је остала упорна. На крају је слетела на шал у њеном крилу и значајно подигла главу.

Хоћеш нешто да ми кажеш? Зар и ти?

Мали створ залепета крилима. Гледано под одређеним углом, крила лептирице су обликовала два црна срца. Морала је да се насмеје својој сентименталности.

Шта велиш, само ја могу да му помогнем, баш као што је он једини који може да помогне мени? Љубав ће нас спасити, ха, ха! Љубав ће спасити обоје, и њега и мене. Фино… Ама, зашто њега?! Од чега?

            Пошто није добила одговор, подигла је шал и истресла га је на прозору.

*

Муж јој је, као и обично, стигао кући тек на вечеру. Дане је проводио у граду. Куповао је и препродавао или се, како је сумњала, занимао разним нечистим пословима.

Свој долазак је најавио са улице,  помамним стискањем сирене у аутомобилу, и наставио је да труби док год му нису раскрилили капију. Ушао је аутом у двориште, све забљеснуо фаровима и тад се могло видети ко је господар куће и прави газда. Обе собарице, доброћудна стара и пргава млада, баштован, кувар,  његов лични асистент и његов пас – сви су били на вратима.

Седела је сама за постављеним столом и по други пут тог дана уживала у тишини.

Он је брзо, вероватно право из гараже, дошао у трпезарију. Успут је збацио капут и оставио га у ходнику, тако да је пред њу изашао у изгужваној кошуљи, полуиспасан, са благо олабављеном краватом. Иако је носио само најскупље, ручно пране кошуље и одела шивена по мери, увек је деловао неуредно. Као да је те фине ствари скинуо са туђег конопца и навукао их на себе у мраку што је, на извесни начин, била истина.

Истина је, додуше, била и то да није марио нити сматрао за потребно да се под својим кровом и пред својом женом узнемирава због изгледа.

“Гладан сам, је ли готово?“,  питао је баш као и сваке вечери.

Није чекао да му се одговори, подразумева се да јело за њега мора бити спремно; ово реторичко питање му је било попут обредних речи. Тим речима је почињала и уједно се завршавала сва свечаност обреда-обеда. Чим би их изговорио, господар куће се спуштао за сто и узимао да ждере. Имао је апетит физичког радника. То је једино што се може рећи, а да не буде тешка увреда за све физикалце или све двоношце, ако ћемо право. Сркао је, гутао, глодао, кидао храну рукама и зубима као да му је последње. Она је обично избегавала да га погледа и то није било тешко, будући да ни он није гледао у њу нити се трудио да заподене разговор.

И сада се потпуно предао храни. Левицом је обгрлио тањир и надвио се над хрпом недопеченог меса. Мало крвавог, какво је највише волео.

“Одавно желим нешто да ти кажем“, почела је.

Са његовог краја стола допрло је подстицајно… није могла да каже тачно шта, рецимо грготање које је њој зазвучало као “хајде реци“.

“Не волим те, не знам да ли сам те икад волела… Нисам те познавала када сам се удала.“

Ћутао је, сласно обузет црвенкастим ребарцима.

“Ни ти за мене баш не мариш, зар не?“

Испустио је нови звук, али овога пута није била тако сигурна у погледу значења.

“Не могу да те поднесем! … Погледај се, права си животиња. Како само једеш, као из валова!“

Није се узбудио, још мање постидео. Наставио је да секутићима обрађује јагњећу кост. Она га је гледала и гледала. Неће устукнути. Неће се склонити нити ће гадљиво оборити поглед, таман кад би лично клао и черечио јагањце ту, пред њеним очима.

“Ти и не знаш, не примећујеш… А ја не могу више овако! Озбиљно сам болесна… Ама, хоћеш ли оставити ту кост?!“

Није оставио. Жвакао је и мирно посматрао како жену обузима гнев. Није ни трепнуо кад је скочила, пришла му и маникираним ноктима извукла из његове чељусти готово полирано ребарце. 

“Имам ли твоју пажњу сада?“

 Загледао се у њу.

“Да ли уопште чујеш шта ти говорим, слушаш ли иког, ало проклета?!“

Чуо је.

И она је, напокон, могла да чује њега. Усне су му биле непомичне. Оштри, увек гладни зуби претеће искежени. А из полумрака у ком је седео долазило је тихо, непријатељско режање.

ТАКО ЈЕ МОРАЛО БИТИ


Благо вечерње сунце провлачило се кроз пукотине
на дотрајалим капцима службеног стана за инжењере у Смедереву. Убоги собичак на
тренутак сину јарким бојама, а један несташни зрак паде на високо чело, клизну
низ наборе цицане хаљине ка шаци, огрубелој од домаћих послова, помилова длан и
згасну на цедуљи, коју је млада жена држала међу прстима.

’’Зар је овако морало бити?’’, пламтела су сурова
слова. Горела су љубомором, пекла тихом ватром незаборава. Драга их још једном
окрзну погледом, па сави цедуљу и врати је међу листове молитвеника. Зар је
тако морало бити? Питање које је претурала у мислима целе три године, од прве
брачне ноћи до садашњих самотних удовичких бдења, једнако не налазећи одговора.
Пет кратких речи и крупни знак питања као прекор и осуда, можда вапај сломљеног
срца или мирење са неминовношћу растанка. Писао јој је без жеље да му се одговори,
у то је макар била сигурна.

На дан венчања, тек што је окончан обред у
Саборној цркви у Београду, крај скута јој се нашао дечак са букетом жутих ружа
у рукама. Поздрав за младенку од незнаног дародавца. Унутар фине хартије, у
сплету трња, ушушкана под мирисним латицама, чекала је управо ова цедуља.
Богданов рукопис! Одмах је на њега помислила, болно срећна што је памти и
бескрајно жалосна што је тако лако другом оставља. Е, да је нешто раније
поставио другачије питање! Не би се премишљала око одговора. Или ипак би?

Рођена у имућној породици, ненавикнута на
овоземаљске бриге, није ни сањала да ће се њихове прилике преко ноћи променити
тако да се од ње, мезимице, тражи да их добром удајом помогне. Отац јој је
нагло свенуо. Гледао је тужно, оком старог и слабог човека. Наредбу би још и
могла да одбије, али молбу… А ту су и деца. Сестра, мала браћа. Да ли је
Богдан увиђао да неће бити срећна ако им окрене леђа? Како да заборави на њих?

Одлучила је да се не препушта сентименталности.
Биће попут Стендаловог Жилијена Сорела, али чвршћа и опрезнија. Неће се
освртати, неће скривати свог ’’Наполеона’’. Богданову цедуљу није бацила, али
током невеселог брачног живота није себи пуштала да уздише над њом. Данас јој
је, први пут од венчања, била у рукама.

 

Инжењер Светозар Машин није деловао горе од
осталих младожења. Углађен господин, њој туђ и одбојан. Незанимљив као сви мушкарци,
сви осим њеног Богдана.

Ипак, одржала је реч дату у Саборној цркви и
ћутала је годинама.А колико му је писама у машти написала! Јадала се,
поверавала, малчице кокетирала. Нека би насловила са ’’једини пијатељу’’, друга
са ’’непрежаљени’’ или ’’душо моја драга’’. Ипак, ниједно није ставила на хартију,
а камоли послала.

Сада би могла да му напише… све што јој падне
на ум. Машина нема, одавно га је трава прекрила на гробљу Караул, у Петровцу на
Млави. Сама је, сирота са удовичком пензијом, али слободна. Могла би поново да
пише или да преводи. Ето, управо Богдана ће молити да јој пронађе посао. Новаца
не претиче, а некада је солидно зарађивала од превода. Ваља платити дрва,
вратити дугове бакалину. Одавно није куповала одећу; нема чарапа нити пристојних
ципела. Како да изађе у свет?

Драга раскрили орман и стаде да студира хаљине.
Понешто би се, уз мало дотеривања, јоште и могло употребити. Љубичаста тоалета
од шуштаве свиле или ова модрозелена. Имала је уз њу кратки капут и шешир са
велом, а уз љубичасту би пристајао црни шал.

Огрнула је шал преко домаће хаљине и утонула у
раскош скупог предива. Завртела се око своје осе и застала пред огледалом,
трепћући у неверици. Бледа удовица Машин стидљиво је устукнула пред узноситом
лепотицом из отменог друштва.

Ипак, нелагоду је изазивао тај шал. Купила га је
у Лесковцу, где је покојник кратко службовао, од продавачице старе одеће. Силно
јој се допао, толико да је мужа лагала да је послат из модног салона у
Београду. Машин није волео да му супруга пазари по старинарницама. Говорио је
да нису сиротиња, па да се одевају у туђе, а заправо се ужасаво предмета који
везују са незнанцима и њиховим ко зна каквим судбинама. За београдски салон је
лако поверовао, јер се у провинцији ретко виђала тако елегантна ствар.

’’Имате краљевски укус’’, шапнула јој је продавачица.

Обично ласкање, празне трговачке речи, а Драга је
ипак од њих протрнула. Упали образи и црне, очигледно мисирске очи продавачице
сетили су је првог сусрета са тамом, пре много година. Успомене је вратише под
црну шатру. Чула је пуцкетање ватре и загрцнула се од реског воња изнутрица.
Сестра ју је наговорила да пођу код гатаре, одавно је то желела. А ова их је
вребала и упорно дозивала: ’’Дођи, лепото, да ти изгатам кад ћеш се удати и да
ли ћеш порода имати! Реци, слатка, ког ти срце љуби, не може бити да таква
душица нема драгог! Шапни ми који је и ја ћу ти травку дати… другу да не погледа,
само твој да је довека!’’

Драга је опазила како мрка рука спушта у сестрина
недра смотуљак, али није могла чути шта јој жена поверава, тихо, на уво.
Осетила је благу одвратност и страх, па ипак је искорачила пред гатару и
питала:

’’А ја, хоћу ли се удати? Хоћу ли имати деце?’’

Чергарка ју је одмерила дугим погледом.

’’Два пута’’, рекла је.

’’Шта два? Два детета, мислиш? Само?’’

’’Два венца ћеш на главу ставити, ниједан за оног
кога љубиш.’’

Драга је дрхтала. Чинило јој се да из
најмрачнијих углова шатре бије студен која јој се свија око груди. Откуд два
венца? Како?

’’А деца?’’

’’Деце не можеш имати… Осим од онога кога ти душа
иште…’’

Ноге су јој отежале. Не сећа се како је изашла са
вашаришта ни којим је путем трчала до куће. Гатарине речи није заборавила, а
урезало јој се и усукано лице, демонске очи и промукли глас што долази из
дубина, пригушен шумовима невидљивих светова.

 Истим
гласом јој је обратила препродавачица крпа у Лесковцу, чудна скитница која је
са краја света дошла да пред одраслу и удату Драгу изложи своје сумњиво благо.
Али, то није могла бити она. Налик јој је, 
готово иста, само што није остарила ни дан!

’’Шал је припадао краљици’’, говорила је. ’’Чувам
га… тако дуго.’’

Зарезаће ми краљевску цену, помислила је Драга, спремна
да одустане од куповине.

’’Чувам га за жену којој пристаје и сад видим да
не треба даље тражити… Нашла сам вас. Не, не одбијајте. Не срамите се, то
није поклон. Платићете кад дође час.’’

Смејурија, лудости и бапске приче! Зар се није у
себи ругала Машину због сујеверног односа према туђим крпама? Ипак, било је
тешко оставити тај шал. Драга је подигла руке и мрднула раменима као да ће га
смакнути. Тај јој покрет донесе раздирући бол. Као да јој се нека нит кида  у грудима. Напустила је старинарницу са шалом
на леђима, готово несвесна шта је учинила. Па ни сада, након толико дана, не би
могла са сигурношћу тврдити какву је погодбу прихватила.

 

 Шал није
носила. Није било прилике, а често јој се није дало ни да га погледа, те га је
склањала дубоко у орман или на дно ковчега. Биће да ју је вечерас осоколило
читање Богданових писмена. Да, то је! Мисао да ће му писати и можда га опет
срести збрисала је нелагоду и страх.

Међутим, тек што је задовољним погледом
обухватила своју фигуру у огледалу, зачу се куцање. Лагано, са великим
размацима. То судбина удара на врата, као у Бетовеновој симфонији, покушала је
да се нашали. Желела је да се притаји, кратко се премишљала, а онда је похрлила
ка вратима. Са друге стране прага стајала је црна, сабласно мршава жена. Иста
као у шатри из њеног детињства и нимало другачија од продавачице у Лесковцу.

’’Здраво да си, газдарице’’, рекла је. ’’Надам се
да ниси заборавила дуг.’’

’’Нисам заборавила, а ти си бирала лош час.’’

Драга се усили за један тугаљив осмех.

’’Немам две паре у кеси. Могу понудити да скупа
вечарамо, спремила сам цицвару, па ако ти је по вољи…’’

’’Нисам ја дошла да једем нити да седим за твојим
асталом! А новци ме, као што знаш, уопште не привлаче. Платићеш оним што ти је
у овом часу највредније!’’

Драга помисли да треба скинути шал и вратити јој
га. Напокон, то је заиста била једина њена драгоценост, најскупљи предмет у
бедном инжењерском стану.

’’Ти знаш шта је то’’, шапутала је придошлица
гробним гласом, од кога су Драгу пролазили трнци. Шарала је очима по соби и на
крају упрла прст ка молитвенику.

’’А шал, примаш ли га назад?’’

’’Скини га ако можеш!’’

Од‌јекнуо је демонски кикот, а Драга као у бунилу
раствори молитвеник и међу листовима издвоји Богданову цедуљу. Зар могу
другачије, говорила је себи, од почетка нисмо имали наде. Овако је морало бити!

Касније, пошто је остала сама у празном стану и
похараној души, решила је да упали последњи патрљак свеће, те да ипак састави
писмо за Богдана Поповића. Тражиће посао, па ко зна? Можда ће јој се посрећити.
Нагнула се над хартијом и сигурним рукописом исписала: ’’Поштовани
господине…’’