Miholjsko leto

Dira me
o bože
kako me dira
manifestacija mladosti
na svetlucavim / cvetnim
bluzama starica
njihove svele usne
loše uokvirene
ružičastim karminom
iskrivljeni čukljevi stopala
artritične šake
dok opipavaju
oble i jedre plodove jeseni
na pijaci
koja se premetnula
u korzo iz njihove mladosti.


DUNAVSKI TRIPTIH

srebrna topola

šušti
vetru u lice
ranjivu stranu
kao riba stomak
pogledima otkriva
i ja tako ponekad

populus alba

na obali reke stiks
kao heraklo
od grančica topole
krunu sebi pletem

ovenčana hodam
junačka dela
ne zbiram
kerbera za guše ne hvatam
ne
samo gledam

bela topola

persefona
tanana
na silu ugrabljena
od majke otrgnuta
zrnom nara začarana
za mrak podzemlja vezana
prevarena
varana
– had je večno mlade
nimfe mnogo voleo –
kažu
besna je persefona
iz osvete
lepu nimfu leuku
u belu topolu je pretvorila
milost je to
ipak
ne bes
ne


prisnost iz limba

u čekaonici
pored vrata vecea
stojimo
nas dve
zdrave
jedna drugoj nepoznate
smejemo se
sprdamo
sa sobom uglavnom
povremeno pogled
na naše bacimo
– sede na drvenoj klupi
stisnuti istim omršavelim telima
klonemo
pa se opet smejemo
pitam se šta li je s njom


odlazak

glođemo se pored groba
zagrcnuti pa
besni
krivca bi da nađemo
što ona ode
ode da je više nema



***

U ogledalu
okrznu me
majčin pogled
u mom oku.

Pomilovah se po kosi.
Ostadoh neutešena.