Dragoslav Lazić (1936-2024)

BELEŽENJE TUŽNOG OTPORA

            Prva dva dugometražna igrana filma, Tople godine (1966) i Sirota Marija 1968), Dragoslav Lazić je režirao po scenarijima Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare. Ovi filmovi važan su deo crnotalasovske estetike, iako su zbog docnijeg Lazićevog opedeljenja ka populističkim komedijama često bili marginalizovani. Ovom prilikom predstavljamo vam odlomak iz obimnog razgovora sa Dragoslavom Lazićem (vezan za saradnju sa Mihićem i Kozomarom), koji su vodili Saša Radojević i Milutin Petrović.

            U filmu Tople godine, kada glavni akteri koje tumače Ana Matić i Bekim Fehmiu, odu iz grada na selo, oni u pastoralnim prizorima pokušavaju da pronađu put za bekstvo od stvarnosti i dosezanje specifične osećajnosti. Kada se sretnu sa rođacima, poznanicima, prijateljima sa sela, to odjedanput opet postane neka vrsta presije. Kakav odnos ti junaci imaju prema selu?

            Oni pokušavaju da se distanciraju od toga, ali to je u njima. To nije stvar koja može da se oslobodi za dan-dva ili godinu. Neka osećanja meni i danas, posle toliko godina, da tako kažem, stoje. Takav je i taj par. Oni pokušavaju da pobegnu, a istovremeno imaju neku emociju za te ljude. On laže svoje roditelje kako živi sjajno, da ih ne bi bacio u totalnu tugu i u beznađe… Meni je to dirljivo zato što oni imaju osećanje prema tim ljudima. Oni su to isto, samo su uspeli malo da pobegnu. Kao što ja osećam privatno tu okolinu u Jagodini. To je deo mene i o tome često govorim kritički. Ima i ta Sirota Marija, dosta kritična prema toj sredini, ali ja osećam kao da sam deo te sredine. Možda sam pobegao od nje, ali to nosim u sebi. I to je ono što svaki umetnik na neki drugi način posle varira kroz svoje delo. To se vidi u Toplim godinama, naročito kad oni prođu kroz taj prazan rudnik, kroz te prazne sobe, vidi se taj osećaj. Hteli bi da pobegnu, ali nemaju kuda. Oni su zarobljeni u toj praznoj sobi i to je ono što je poenta filma. Po meni, najtragičnije što može da se kaže.

            Oni su nesumnjivo vezani za seoski milje, potiču odatle. Međutim, prati ih, barem u naznakama, i neka mračna slika tog mentaliteta…

            Pa to je ta dilema, taj dualizam koji je prisutan u svakom čoveku. Teško je odreći se, potpuno se odvojiti od toga, a opet postoji tendencija da se odvoji od toga. I tu je sukob neminovan, sukob prvo u sebi, a onda i u odnosu sa drugima. Na kraju krajeva, umetnost je uopšte sukob. Sukob je stalno prisutan. Sukob između sebe i sredine, sukob između najbližeg i tebe, sukob u samom sebi. Umetnost ne može bez sukoba. Sad kad govorimo i pogledamo unazad, meni je to jasno u trenucima kad se stvara, to je podsvesni osećaj koji često ne izbija odmah nego izbija posredno, kroz delo, kroz neke razgovore. Nisam to tada doživljavao kao tezu koju ja sad stvaram u filmu, nego sam jednostavno pričao priču, a sada kada sagledam vidim da je to to, da je taj sukob postojao u meni, a postoji i u filmu, između onoga što jeste tradicija i onoga što želim da budem. Drugo nešto, novo, bolje.

            Taj motiv se često ponavlja i u vašim kasnijim filmovima i serijama. Koliko je  taj topao i mračan izgled tradicionalizma inspirativan za vas?

            Kritikujem te ljude, ali volim te ljude. I ne mogu da pobegnem od toga. Pokušavam da ih kritikujem, kroz humor najčešće, jer oni to najbolje shvataju, oni to najbolje doživljavaju. Naš narod je vrlo duhovit i voli humor i na svoj sopstveni račun. I neće to da vam zamere. To zameraju neki ljudi koji to doživljavaju kao lični udar, dok običan svet zato i voli te moje serije.

            Neki drugi elementi su kasnije izbijali u prvi plan u vašim delima, ali u Toplim godinama prisutna je naglašena emotivnost. Koliko taj film ima veze sa vašom biografijom?

            Ta emotivnost vezana je za moje detinjstvo, jer film dodiruje sredinu i ljude vezane za ono što sam doživeo u detinjstvu. Taj period ostavlja najdublji trag, a opet verovatno da je to posledica ličnosti kao ličnosti. Emotivnost vas tera da reagujete jače nego što biste obično reagovali i u filmu je to kanalisano možda time što nisam odlazio u tragediju. Tragedija je verovatno najveći oblik emotivnosti. Kod mene u Toplim godinama, a i kasnije, to ide, do dramskog sukoba i dramskog doživljavanja stvarnosti, a ne tragičnog doživljavanja. Za razliku od Žike Pavlovića, koji ima scenu ubistva u toaletu… To je tragedija, to nije drama. Glavni junak u Toplim godinama je radnik, on nije klošar ili neko sa asfalta. On je radnik koji je poreklom sa sela. Prošao je kroz ono što sam otprilike i ja prošao. Tako da je to na neki način najviše slika mog života. Za razliku od kasnijih priča koje nisu toliko vezane za moj život i za ono što sam prošao nego su izmišljene priče, autentične, ali ne toliko lične priče. Tople godine su verovatno najličnije, bez obzira što su tu scenaristi, Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara.

            Može li se reći da je melanholičnost specifičnost filma Tople godine?

            To je osobina tog filma. Nisam neko ko je prenaglašeno emotivan. Više ta emotivnost vuče u melanholiju. Nisam išao na barikade, rušio vlast na taj način. Više sam imao taj tužan otpor, melanholičan otpor. Film potpuno odražava tu moju stranu ličnosti.

            U filmu Tople godine ima scena u kojoj Ani Matić, koja igra Mariju, neki čovek na železničkoj stanici predloži da joj bude makro. Koliko je to bilo hrabro za taj trenutak, da se pokaže da postoji i taj aspekt stvarnosti?

            Ljubiša je bio mnogo slobodniji od Gordana i družio se upravo sa ljudima iz tog nižeg sloja, i to je njegovo iskustvo. Tačno znam kako smo razgovarali. Kad sam pitao, da l‘ je to baš tako… Ne, to je još gore, rekao mi je Ljubiša. Gordan je imao više mekši, nežniji humor. Ljubiša je bio vrlo oštar i forsirao je upravo crni humor. A baš u toj sceni koju ste pomenuli je statirao Ljubiša. I molio me je da se pojavi u samo jednom kadru, da ga nekad i vide. I  on je u toj sceni za nekim visokim stolom u čekaonici železničke stanice. Stajao je naslonjen na sto i gledao u kameru. Ja mu kažem, nemoj baš u kameru, nego malo u stranu, ali on je baš hteo da gleda direktno u kameru.

            Čini se kao da je Kozomara namerno ulazio u taj milje da bi ga bolje upoznao ili je možda čak i bio deo tog miljea. Ima malo umеtnikа koji su se na taj način kao on uključili u niži parter socijalnog života.

            Meni je teško da govorim o Ljubiši, jer sam ga jako voleo. Voleo sam i Gordana, naravno… Oni su meni dali svoja scenarija, za prvi i drugi igrani film. Ljubiša je bio komunikativniji od Gordana. I stvarno se družio. Nažalost, to druženje sa polusvetom i tim svetom dole ga je i upropastilo, odvelo ga je u pijanstvo prvo, pa u drogu… Vrlo dobro se sećam našeg poslednjeg susreta. On je bio u bolnici, na lečenju. Slučajno sam ga sreo u jednom restoranu na Terazijama. Prolazio sam ulicom i vidim ga kako stoji za šankom i pije. Ja, naravno, priđem. Onda se on obradovao, što će imati ko da plati to piće. Mi smo tu sedeli sat ili dva. On je bio u pidžami. Uspeo je da pobegne iz bolnice, da prošeta Beogradom i da se zaustavi u toj kafani, da popije jedno piće. Verovatno bi pobego kad popije to piće… Pričao mi je da će on sad da se leči, da će da se izleči, da ćemo da stvaramo nove filmove. Sve to je bilo možda mesec dana pre njegove smrti.

            Da li bi moglo da se kaže da je Kozomara bio generator crnog talasa?

            Pa skoro da je tako, jer ta linija, i u Toplim godinama i u Sirotoj Mariji, ta linija je više vukla ka crnom, nego ka sivom. To je Ljubišina linija. Gordanova linija je više ka sivom, više ka humoru. Međutim, ne treba zaboraviti i neke stvari koje je Gordan napisao kasnije, kad je pisao sam, koje ne odstupaju od onoga što su njih dvojica radili. Znači, teško je razdvojiti, oni su pisali na jedan čudan način. Zajedno su izbacivali i ubacivali scene u tekst. Pokušavao sam da uđem u to šta je više Gordanovo, a šta je više Ljubišino. Vrlo je teško ući u to, jer taj zajednički rad ne može da se razdvoji baš do detalja. Ali se sećam, recimo, scene iz Sirote Marije, gde svinja spava sa ljudima, i kad Ljubiša Samardžić stavi svinji šešir na glavu. To je na samom snimanju  Kozomara ubacio. Meni se dopalo i ja sam to stavio. To nije bilo u scenariju. Na snimanju se Ljubiša Samardžić meškoljio pored svinje i nije znao šta da radi sa šeširom, jer mu je stalno spadao s glave. Kozomara je dobacio da stavi šešir svinji na glavu i Samardžić je to uradio.

            U Toplim godinama postoji scena u kojoj se beleži atmosfera omamljenih ljudi posle pijanstva i orgija u suterenu. Da li je i to vezano za Kozomarina iskustva?

            Sad se vraćam na temu scenario-reditelj. Niko kod nas se ne bavi time da uzme scenario da pročita i da gleda film i da napravi neku analizu. Jer šta se događa. Mi sad govorimo o Kozomari i o Gordanu i o scenariju, ne spominjemo reditelja. Govorim principijelno. Nemam tu vrstu problema da se žalim na njih. Naprotiv. Bila je izvanredna saradnja. Ali saradnja je dvosmerna. Ako neku scenu predložim, a oni je samo raspišu, onda je pitanje da li je ta scena njihova ili je moja, ali uopšte nismo ulazili u to. U takvom stvaralačkom procesu to je nebitno. Možda je bitno kasnije za analizu svega toga. Da li je Kozomara začetnik crnog talasa ili su Zadušnice, koje su uticale na Kozomaru. Sedeli smo u kafani blizu Borbe, još pre Toplih godina, a on i Gordan su hvalili Zadušnice. Ne mislim da je to presudno, ali sigurno je uticalo na to da se osmele. Bila je velika smelost pisati tekstove za takve filmove. Stvarno smelo. Posle je bilo lakše, ali u tom periodu… Znači, to je od ’63 do ’65, još uvek je preovladavao partizanski film. Još uvek su prevladavale komedije, kao Subotom uveče, na primer. I sad dolazi odjednom jedna struja – mi smo tada svi bili mladi – dolazi i unosi nešto potpuno novo, do crnih tonova koji su bili neshvatljivi. To je nekim ljudima bilo neprihvatljivo i zbog toga je bilo problema.

Da li vam je atmosfera u toj sceni u suterenu bila poznata iz života? Da li bi se ona mogla objasniti kao uticaj duha vremena?

            To je vuklo iz studentskih dana. Slične scene postoje i u mojoj Reportaži iz ženskog bloka, ako se sećate. Tako da sam ja prošao taj milje. Možda ne tako kao Ljubiša, ali studentske zabave koje su bile siromašne zabave nisu tako drastične kao te scene u Toplim godinama, ali to je taj milje. Mi smo imali za gram pića, nismo imali za tri litra da se napijemo, nego smo imali za gram pića koji raspodelimo svi, čašicu ili čokanj. Ali to je taj milje. Znači, moje iskustvo tome nije falilo.

            Šta ste vi uneli u film Tople godine, a nije se nalazilo u scenariju?

Recimo, scena u napuštenom rudarskom naselju nije bila u scenariju, ni završna scena ne postoji u scenariju. Izmislio sam je na samom snimanju. Ušao sam u to sobu i tog trenutka mi se otvorilo nešto i rekao sam, ti stani tu, ti stani tu… Tako sam objasnio, šta, kako, šta bi ta scena trebalo da znači. Moj doprinos je i u tome što sam glavnog junaka, koga igra Bekim Fehmiu, kreirao da bude radnik i kasnije učitelj. Dakle, on nije, kao kod Žike, sa periferije života, nego je to već jedan sloj koji ima normalnu biografiju, zaposlen je.

Kasnije, u televizijskim serijama koje ste radili kao da se to „crnilo“ pomalo izgubilo…

Prikazivao sam seljački život dosta sivo – ne crno. Humor je to još posvetljavao. Nije dozvoljavao da ode u crno, da ode u tragediju. Ali u tom periodu, kada smo radili Tople godine i Sirotu Mariju, sigurno je da je na mene i na Gordana više uticao Ljubiša nego mi na njega. Jer on je bio nametljiv. On je te svoje ideje gurao iz sve snage. Mi smo bili pomirljivi. Kasnije, kad je Gordan ostao sam, on je donekle nastavio tu liniju. Gordan i ja smo 1982. godine radili TV film Kante i kese, koji jako volim. To se isto odigrava u suterenu, galerija neobičnih likova, humor na jedan najcrnji način.