HVALISAVI ROMAN

Dobar dan, ja sam Đura. Evo, upravo u ovom momentu sinula mi je u glavi fenomenalna misao — postaću bogat. Seo sam za svoju super specijalnu mašinu za kucanje TBM de luxe T, i rešio da napišem čuveni hvalisavi roman. Upravo u ovom trenutku, dok ga pišem, ja sam još uvek nepoznat i nečuven. To je jedini razlog što sada moram sam da kucam ovaj roman, jer da sam kojim slučajem već sada čuven, ja bih svoje divne reči diktirao mnogobrojnim sekretaricama, vitkim plavušama u mini suknjama, koje kao izgladnele vučice čekaju na svaku moju reč da ih ukucaju, brzo i snažno, u večnost.

Kucanje ovog romana je za mene najdosadniji period, jer mi se izuzev kucanja ama baš ništa ne dešava. Zato moram da požurim i što pre odnesem rukopis romana u izdavačku kuću. Ta izdavačka kuća će jedva dočekati moj rukopis i izdaće ga u obliku knjige u ogromnom tiražu. A zatim… Zatim sledi neverovatan i neobjašnjiv odziv publike i moj hvalisavi roman postaje bestseler. Kupuje se svuda i u svakoj prilici. Inostrani prevodioci se otimaju za prevodilačka prava na moj roman i, pošto im ja vrlo rado dajem dozvolu, oni ga prevode na sve svetske jezike. U tom momentu, na zaista neverovatan i neobjašnjiv način, sve svetske izdavačke kuće objavljuju moj roman i on postaje pravi svetski bestseler. I tako ja, koji nisam prepun para u trenutku dok pišem ovaj roman, postajem najčitaniji svetski pisac i, vrlo logično, postajem jedan od najbogatijih ljudi.

Upravo sada dolazim u situaciju da moram da smislim zaplet svoga romana. Ta mi se situacija čini naročito specifičnom. Šta li je najinteresantnije ljudima kada čitaju ovaj moj roman? Najinteresantnije im je, bar tako mislim, to što do sada nisu čitali ništa slično. Možda sam im i ja interesantan. Da li ih zanima politika? Ali, šta bih ja mogao reći o politici a da oni već ne znaju? Tako dolazim do zaključka da ljude uopšte ne zanima šta ja mislim o politici, jer im je stvarno dosta onih koji nešto misle o politici.

Hm, moram da razmislim.

Možda ljude zanima seks, droga, nasilje, putovanje u kosmos, možda ih zanima ljubav, a možda ih i ne zanima. Pa o čemu onda da pišem ako ih to ne zanima? Najbolje da pitam čitaoca svoga romana: „Izvini, čitaoče, Sta tebe kao čitaoca zanima i o čemu bi ti voleo da čitaš u ovom romanu?” Čitalac mi odgovara da bi ga najviše zanimalo da pročita nešto o meni i o tome šta ću sve doživeti na svom putu da postanem čuveni pisac i šta ću sve raditi kada budem imao mnogo para.

Mislim, ništa lakše od toga. Evo!

Kada budem predao roman svom izdavaču, otići ću u jedan elitni restoran u centru Beograda. Ući ću unutra u svom novom odelu bele boje, moje će cipele biti dobro izglancane i izgledaću vrlo dobro. U holu restorana pogledaću nalevo i nadesno. Ugledaću niz precizno raspoređenih stolova iznad kojih gori zelenkasta svetlost. Za stolovima će sedeti muškarci i žene koje uglavnom ne poznajem. Muškarci će biti vrlo imućni i plaćaće račune svojim kreditnim karticama, a njihove žene će zevati od dosade i čekati jastoga sa pečurkama. Ja ću se nasmešiti. Pomisliću, baš se ovde skuplja neko ekskluzivno društvo. Među njima mora biti bankara, trgovaca, vlasnika kafića i butika, galerista, delegata, najboljih radnika u prošloj sezoni, umetnika, estradnih i TV zvezda. Možda ima i privrednih i društvenih kriminalaca sa lošom reputacijom, možda ima kurvi i nimfomanki, možda među njima ima zalutalih turista, nadrilekara i masona. Ja ću prići kelneru sa prebačenom belom salvetom preko ruke i zamoliti ga za mesto. Reći ću mu da sam ja jedan čuveni pisac, koji još uvek nije čuven samo sticajem okolnosti, jer sam upravo predao rukopis mog romana i potrebno je izvesno vreme da se on odštampa, izda i rasproda. Kelner će me odvesti do jednog stola u uglu, odmah pored stola za kojim će sedeti jedna izuzetno lepa žena o kojoj ćete još svašta saznati.

I tako, dok sedim i gledam u plavi pliš na stolicama, jedna muva me ometa u posmatranju te izuzetno lepe žene. Pokušavam da uhvatim muvu desnom rukom i sasvim slučajno pogodim pepeljaru na kojoj piše „ronhill”. Pepeljara odleti pravo za susedni sto i izuzetno lepu ženu pogodi u glavu. Izuzetno lepa žena pada u nesvest. U magnovenju se pitam: „Šta ću sad?” Ustajem i prilazim izuzetno lepoj ženi koja je pala pored stolice. Podižem je i posmatram kako joj se bujna plava kosa rasipa niz vrat. Primećujem da koren njene kose nije plav, već smeđ, i zaključujem da se ona farba. Kelner mi prilazi s leđa. Gosti u lokalu ustaju i gledaju u nas. Govorim kelneru da je dama pijana. Levom nogom gurkam pepeljaru duboko ispod stola.

— Dama je pijana.

— Kako pijana? Nisam joj još doneo piće.

— Brzo, naručite mi taksi. Ja sam Đura, čuveni pisac. Ja ću je spasiti.

Dohvatim lepu neznanku, podignem je kao Konan i iznosim iz restorana. Prate me mnogobrojni pogledi sve do izlaza. Tako sam jak, kažem sebi u tom momentu. Na izlazu mi pritrčava dečačić sa bordo šeširićem. Traži mi autogram, jer pretpostavlja da ću ja uskoro postati čuveni pisac. Ja za trenutak spuštam izuzetno lepu ženu, koja je još uvek ošamućena, na sto garderobe. Potpisujem se „pelikan” penkalom na dlan dečačića i savetujem mu da čuva moj potpis kao oči u glavi, da se ne kupa, da izbegava rukovanja tom rukom. Poklanjam mu i penkalo. Ponovo dohvatim lepu neznanku i izlazim sa njom u naručju na najprometniju ulicu u Beogradu. Taksista zaustavlja kola ispred nas i otvara nam vrata. Gosti restorana vire iz ulaza i šapuću jedni drugima. Ulazim sa damom u svom naručju u ružičasti „taunus” i kažem taksisti da me vozi kući.

— Ja sam Đura, čuveni pisac. Napisao sam Hvalisavi roman koji sticajem okolnosti još nije objavljen, ali koji ćeš, sasvim sigurno, i ti taksisto pročitati, jer ga je grehota ne pročitati. Vozi nas u Knez Mihajlovu 1, jer od sad tu stanujem.

Taksista će, sasvim prirodno, voziti do mog novog stana u’ kojem nikada do tada nisam stanovao. Pred zgradom će me čekati predstavnici mesne zajednice. Izaći ću iz taksija sa izuzetno lepom ženom u naručju i zahvaliti se taksisti na prijatnoj noćnoj vožnji. Jedan od predstavnika mesne zajednice će održati prigodni govor i predati mi ključeve od mog novog stana. Taj moj novi desetosobni stan biće izvanredno opremljen najmodernijim nameštajem, imaće saunu, tri telefona, kabinet sa kompjuterom, vodene krevete i mali autodrom sa automobilčićima koji se sudaraju. Ući ću u njega prvi put sa izuzetno lepom ženom u naručju, preneću je preko praga, i pomisliću da sam baš za ovaj život trebao da se rodim. Odneću ofarbanu plavušu do spavaće sobe i položiću je na krevet. Zatim ću neko vreme razgledati moj novi stan i, najverovatnije, neću biti zadovoljan kupatilom, jer u njemu nema bazena. Utešiću se time što je taj stan samo privremeno rešenje. Čuću vrisak iz spavaće sobe u trenutku kada se onesvešćena žena probudi. Potrčaću u sobu i imati šta da vidim.

Izuzetno lepa žena me zbunjeno gleda i upitno diže dva prsta.

— Želim da te pitam ko si ti? Ko smo mi? Gđe smo, i zašto smo baš tu?

— Ti si divna devojka. Udarila te pepeljara, pa si bila onesvešćena sve do sad. A ja sam Đura, čuveni pisac. Moj prvi roman koji se zove Hvalisavi roman postići će svetski uspeh. U tom romanu si i ti jedna od glavnih junakinja, ako ne i glavna. Po mojoj zamisli ti se zoveš Frojdina.

— Ali zašto se ja ne bih zvala Mileva, ili Helena, ili Živka, ili Izolda. Otkud ti znaš kako bih se ja zvala?

— Po mojoj zamisli, a ja sam kao pisac nadmoćniji od tebe, ti se zoveš Frojdina. A ja mogu i da ti tepam Froca, Frole, Ako se budeš bunila, ja mogu da te potpuno izbrišem i da izmislim neku drugu. Ako se ne budeš ponašala kako bih ja želeo, za čas ću da te eliminišem i već u sledećem pasusu eto nove junakinje, žive i zdrave, mlade i ješne. Čak mogu da upoznam i neku vrlo poznatu osobu, recimo Nedu Arnerić, ili neku čak svetski poznatu osobu, recimo Ketrin Denev ili Stefani od Monaka. Nego ti budi srećna da sam baš tebe upoznao.

— Ti si genije!

— Hvala ti Frojdina.

— Ti si najlepši muškarac koga sam srela u svom životu.

— Ti si Frojdina izuzetno lepa žena.

— Da li je ovo tvoj stan?

— Da, ovo je moj novi stan. Prvi put sam u njemu, tako da ne znam da li imam nešto za piće.

— Ah, popila bih burbon.

— „Džon Danijels”, može? A može i „Džek”.

— Da, predosećam avanturu.

Odlazim do šanka u zidu i vadim bocu „Džek Danijelsa”. Sipam u dve kristalne čaše. Dodajem led i limun. Ulazim sa Frojdinom u veliku dnevnu sobu. Ona stoji pored klavira. Prinosim joj piće. Nazdravljam u njenu čast.

— Da nam bog da zdravlja i sreće, Frojdina. Za tebe!

— Tako si romantičan, imaš ono nešto u očima što izluđuje žene.

— Da, plamen iluzije.

Frojdina seda za klavir. Svira mi Mocartovu „Mesečevu sonatu”. Naježen, spuštam čašu na zlatni kineski ormančić. Frojdina je inače očigledno zanesena i zaljubljena. Ja sam njen princ na belom konju. Musketar njenih ponoćnih snova. Mislim da se ona ranije zvala Stela, da je živela u Meksiku i imala plantažu kaučuka. Ona je ćerka turskog ambasadora, zanima je umetnost i moda. Čitala je sve od Puškina, obožava Dostojevskog, Prustu zamera što maltretira žene, misli da Hakslijev Kontrapunkt života treba pročitati više puta. Zašto li ona to čita kad ionako ništa ne razume? Zar nije bolje da gleda „Dinastiju”, ili neki ljubavni film. U romanima ionako nema ništa osim gomile reči, bez smisla ili sa smislom.

Frojdina puši „Drinu” bez filtera, na muštiklu.

Ja ću je odvići od te navike. Jer je ne samo da sam fenomenalan pisac, već sam i dobar doktor, kao i Čehov, uostalom. Nije zdravo pušiti, to već svi znaju. Amerikanci i Rusi sve manje puše. Ja sam pušio ranije po šesnaest pakli dnevno. Ni to mi nije bilo dosta, već sam posle svake pakle palio po jedan tompus. Bilo je mnogo dima oko mene. Izlazio mi je kroz uši, kroz kožu, ljudi su mislili da sam se zapalio, pa je često u zgradu u kojoj sam ranije stanovao dolazila vatrogasna služba i jednom su čak pokušali i da me ugase. Ali meni nije nikad bilo zlo od tolikog pušenja, jer jednostavno sam drugačiji od ostalih ljudi i podnosim stvari koje niko ne može da podnese. Jednom sam tako otišao u pravoslavnu crkvu i stavio glavu u zvonik. Bila je ponoć i ja sam izdržao dvadeset i četiri zvučna udara. Poslužio sam se tehnikom rok obožavaoca tako da sam u isto vreme sa zvonjavom otvarao usta i tako raspoređivao zvučni pritisak po celom telu. Ljudi su mi se naprosto divili i govorili kako će od ovog malog jednom postati veliki pisac. A da ne zaboravimo šta ću radili sa Frojdinom. Frojdina će otići u kupatilo da se istušira. Ja ću viriti kroz ključaonicu. Pošto se uverim da je dobro građena i da nije plavuša, ući ću u kupatilo da joj postavim jedno pitanje.

— Frojdina, da li si ti plavuša ili se farbaš?

Ona će se koketno smeškati.

— Bolja si kad si gola, nego kad si obučena. Mislim da i čitaoci to više vole. Uostalom, da ih pitamo: ,,Da li vi čitaoci više volite da Frojdina bude gola ili obučena?”

Frojdina će mi odgovoriti da je bolje da bude povremeno obučena, a povremeno gola, jer se može iako prehladili i zatim pasti bolesna u krevet. A šta da radi tako bolesna, to nije zanimljivo. Uglavnom, ja ću se tad svući i ući u kadu pored nje.

— Najbolje da ja i ti što pre vodimo ljubav, da mi se ne bi prehladila. I nemoj zaboraviti da sam ja strašan ljubavnik i da imam neverovatna iskustva. Recimo, jednom sam spavao sa sedam žena u isto vreme. Posle tri dana su me zamolile da ih pustim da malo odu kući, jer bi u protivnom umrle od zadovoljstva.

— Ali ja sam devica.

Tada ću shvatiti šta mi je rekla. Uzeću „lux” sapun, koji se odnedavno prodaje i kod nas, i nasapunaću se; toliko ću se nasapunati da se neću videti od sapunice.

— Ti si dakle virgo intacta. To zapravo i nije bitno, jer sam ja već spavao sa dvadesetak virgo intacta, i ispostavilo se da je samo njih tri bilo to što pričaju. A posle mene više ni one nisu bile nevine. Što se mene tiče, jednom sam planirao da napišem esej o štetnom uticaju nevinosti na feminizam u Francuskoj. Dakle, smatram se stručnjakom za takve probleme.

Zatim ću voditi tu u kadi ljubav sa njom i voda će spirati sapunicu sa mene. Ja ću joj pričati bajku o caru Trajanu i golicaću je domalim prstom.

— Kako si znao da nisam devica? Kako si znao da sam pre tebe spavala samo sa jednim muškarcem? Kako si znao da obožavam ,,lux” i, na kraju, kako si znao da sam feministkinja?

— Tako što uglavnom sve znam. Znam da se na filmu projektuju dvadeset i četiri sličice u sekundi, da Jupiter ima dva meseca i jedan neotkriven, znam da Jugoslavija, pa i svet, odavno nisu čitali ovakav jedan roman Znaš, moj cilj je, u stvari, da ceo svet zna za Jugoslaviju po meni i da, napokon, posle Ive Andrića, neko dobije. Nobelovu nagradu za književnost.

Razmišljaću nekoliko minuta o tome da li sam dovoljno bezobrazan, da li sam dovoljno nadobudan i da li Frojdina može da izdrži ovoliku strast u kadi, jer ne nameravam da sledeća dva dana izlazim iz nje. U trenutku se ponovo setim da san pre nepune dve godine imao sličan slučaj, samo u bioskopu. Davao se film „Nadnica za strah“ i ja sam u loži vodio ljubav sa jednom striptizetom iz Lotos bara. Ona se jadnica uplašila i blokirala.

— Da li si čula za koitus kaptivus?

— Ja nikad ne vrištim, da li ti to smeta?

— Smeta mi, ker ka volim visoke frekvence o volim da ljudi u okolini znaju da mi nešto radimo.

— Onda da vrištim?

— Izvoli.

Frojdina će onda tako da zavrišti da će super moderni luster iz Japana u susednoj sobi da se otkači i izleti kroz prozor. Frojdina će zatim toliko vrištati sve dok ne promukne. Zatim će mi mutiranim glasom reći. „Volim te, Đuro“.

Znao sam da će mi ona kad tad reći. Jer mi tako svaka kaže. Frojdinina će koža svetlucati od moje unutrašnje energije i toliko će puta biti na vrhuncu. Zatim će pokušati da se iskobelja iz mog zagrljaja kad uvidi da je vrag odnos šalu. Ja ću džentlmenski prekinuti odnos iz jednostavnog razloga što ću biti veoma gladan, a primetio sam u frižideru palačinke s kavijarom. Izmorena Frojdina će još pola sata dremati na bideu, dok ću ja u kuhinji sa zadovoljstvom jesti u belim rukavicama. No znam zašto, ali oduvek sam voleo da jedem go u belim svilenim rukavicama.

Sreća je da je Frojdina feministkinja, tako da ne moram posle ljubavi da joj ugađam biranim rečima. Ona u kupatilu sad sigurno čita Kortasara. Znam, ona voli tako blesave storije o džezu i pariskim ulicama. Da je moj roman izašao pre nego što sam je upoznao, sada bi ona čitala ovaj hvalisavi roman i identifikovala se sa samom sobom. Ja de kao Đura ionako à priori identifikujem sa samim sobom. Lepo mi je kao liku iz mog romana, niko mi ne smeta, niko mi ne protivureči, ne treba ni sa kim da se svađam i da mu dokazujem da sam u pravu. Lepo je čitati moj roman. Počeo sam da pišem zato što nikada nisam pročitao nijedan roman u kojem bih mogao potpuno da uživam i da se u potpunosti doživim kao ličnost. Niko pre mene nije pisao kao ja i ja sam toga svestan. Jer da je neko pisao, onda bi kod njega glavni junak bio Đura, a ne neki Pavle Korčagin, ili Hitklif, ili Feliks Krul. Da je, na primer, Kafka napisao roman u kome bih ja bio glavni junak, a ne Jozef K., onda ja ne bih pisao svoj roman. Ali on ga nije napisao. Kod drugih pisaca samo sam povremeno nalazio rečenice koje sam mogao i ja da napišem. Kada pročitam rečenicu: „Đura je ušao u prodavnicu perika”, ja se automatski uživljavam u taj lik. Zato što sam to ja. Bilo bi najbolje kada bi se svi romani koji su do sad napravljeni malo prepravili, tako da je u svima njima glavni junak Đura. Onda bi Đura pevao serenadu Juliji, ili bi bio ljubavnik Madam Bovari, ili bi pričao Loliti o smislu i besmislu.

I do daljnjeg, provešću neko vreme sa Frojdinom uživajući u njenim velelepnim čarima i u abnormalnoj količini podataka koje ona zna o meni. Zamoliću je da uzme mali kasetofon i da me prva od svih intervjuiše, tako da može kasnije da objavi knjigu svojih memoara o meni. Sugerisaću joj sasvim blagonaklono da napravi seriju intervjua sa mnom, uz male pauze tokom kojih ću se ja samoreklamirati i učiniti da moje grandiozne misli postanu svima dostupne. Čitav taj proces nazvaću medijskim istraživanjem pojave Đure u literaturi dvadesetog veka.

Frojdina i ja poći ćemo u sobu sa automobilčićima. Ja ću sesti za volan i voziti. Sudaraću se sa stolovima, stolicama i zidovima. Frojdina će cičati od sreće. Uključiće mali „soni” vokmen i tako će nastati prvi iz serije intervjua.

INTERVJU SA ĐUROM ČUVENIM PISCEM U AUTOMOBILČIĆU NA STRUJU DOK FROJDINA CIČI OD SREĆE

FROJDINA: Vi ste napisali roman koji se zove Hvalisavi roman ili kako ću postati čuveni pisac, obogatiti se i uživati u plodovima svoga rada. Recite nam nešto o tome kako je on nastao?

JA: Ja sam Đura jedan od najplodnijih i najultramodemijih pisaca od Biblije pa naovamo. Moj prvi roman je nastao u trenutku kad sam se ja rodio. Smatram svoje rođenje za najvažniju stvar u nastanku ovog romana.

FROJDINA: Da li se sećate svog rođenja?

JA: Svakako da še sećam. Bio je to lep dan, Sve je bilo lepo. Ja sam se rodio u Beogradu, glavnom građu Jugoslavije, koja se nalazi na jugu ‘Evrope, koja se, opet, nalazi u centru sveta. Ja sam, dakle, rođen malo južno, u centru sveta. čim sam se rodio, odmah sam bio lep mladić naočite pojave, govorio sam ni manje ni više dvanaest jezika, od toga dva kompjuterska. Doktori i babice bili su zgranuti mojom pojavom, ali vrlo brzo ja sam ih fenomenološki ubedio da postojim, citirao sam Huserla, Sartra i na kraju Hegela. Nisam plakao, kao sva ostala deca, što sam se rodio, već sam bio vrlo zadovoljan i svima sam dao na znanje da se zovem Đura i da paze šta govore, jer ću sve to jednog dana napisati u svom prvom romanu.

FROJDINA: Kako da jedna takva pojava u porodilištu nije propraćena senzacionalnim reportažama na televiziji i u dnevnoj štampi?

JA: Nije iz prostog razloga što su moji roditelji žurili kući da ne propuste svoju omiljenu seriju „Budenbrokovi“. Oni su me doveli kući i stavili u jednu sobu sa ogromnom bibliotekom. Dvadeset pet godina sam proveo u njoj i čitao, knjige. Sve dok nisam sve knjige pročitao. U mojoj dvadeset šestoj godini roditelji su mi dozvolili da izađem iz sobe i rekli mi da od sada slobodno mogu da se krećem po gradu i da pričam šta hoću.

FROJDINA: To je vrlo zanimljiva biografija. Znači li to da ste prvi put susreli druge ljude tek u dvadeset i šestoj godini?

JA: Ne. Često sam se i ranije iskradao kroz prozor svoje kuće, i družio se sa ljudima. Jednom sam se iskrao iz kuće i otišao pravo u Nepal. Zanimala me je tantra joga.

FROJDINA: Šta ste sve doživeli u Nepalu?

JA: To je duga priča. Ali da ne dužim skratiću je. Kada sam se iskrao iz kuće, ustopirao sam prva kola: Ispostavilo se da je u njima, slučajno, jedan od pilota koji je upravo tada kretao na aerodrom, pošto ga je čekao naporan put do Nepala. Desilo se da se glavni kopilot razboleo baš pred samo poletanje aviona, tako da sam ga zamenio. U toku leta internacionalna teroristička banda pokušala je da otme avion. Dva otmičara su upala u pilotsku kabinu i uperili u mene i pilota cevi svojih „magnuma 45″. Tad sam izveo jedan od svojih brilijantnih manevara. Izvrnuo sam avion naopačke i teroristi su jednostavno pali i udarili glavama o krov aviona. Ponovo sam vratio avion u normalnu poziciju i svezao opasne teroriste za automatskog pilota. Veliki „džambo džet” bio je prepun putnika koji su skakali od sreće i čestitali mi. Ja sam im rekao da mi je drago, da se zovem Đura i da svi pročitaju moj roman kad bude izašao, jer sam ja čuveni pisac. Od tolikog skakanja putnika, „džambo džet” se tresao u vazduhu, sve dok u jednom momentu nisu otpala krila. Avion je počeo da pada brzinom svetlosti. Ja sam naravno bio priseban i utrčao sam u pilotsku kabinu. Video sam dole, ispred sebe, levo i desno, avionska krila kako padaju pravo u pravcu Himalajskih planina. Uspeo sam da manevrišem tako vešto da sam avionom sustigao krila i precizno ih ubacio na njihova stara mesta. Avion se ponovo uspravio. Morao sam prinudno da ga spustim tačno ispred jednog budističkog hrama u sred Nepala. Bogati putnici su bili zahvalni što sam im spasao živote i nudili su mi prava mala bogatstva za nagradu. Rekao sam im da odbijam njihove nagrade, jer smatram da nisam radio ništa kreativno i da ću se, uostalom, ionako obogatiti kada budem napisao svoj prvi roman. Kada smo izašli iz aviona imali smo šta da vidimo. Mnogobrojni žitelji budističkog hrama klečali su na kolenima, uvereni da smo mi njihova božanstva. Nekoliko dana uživali smo u jelu i piću koja su nam oni pripremali. Ja sam otišao dalje, a ostali putnici su, mislim, i dan–danas tamo. Oni su bili zadovoljni novim ulogama bogova, a mene je moj avanturistički duh pisca vodio dalje u nove i nove pustolovine.

FROJDINA: Možemo li sada da prekinemo malo intervju?

JA: Što da ne. ’Ajde da se volimo.

Zatim ću zagrliti Frojdinu. Ona će jednim prstom isključiti mali kasetofon.

Tekst je izvod iz romana Hvalisavi roman (Matica Srpska, 1991).