Хтела сам са тобом Свет да спознам Коначно одрастем Уверим се да срећа постоји И да је доступна људима Као што сам ја.
Уместо радости Пустио си ме да будем Нечија туђа Тужна невеста Да нове хоризонте упознајем са другима Налик на Јова Што је од Бога испросио Утешну награду за стоицизам.
Васкрсли Бог последњих пагана.
***
Кад сат мртве чује Поклопе се казаљке Неко мисли на мене.
Следећу у низу коју ће спустити у раку Опточити црвима као дијамантима Тим дражесним накитом пролазности Пропадљивог тела што труне Са архајским осмехом на модрим уснама.
Како је смрт смешна работа!
***
СУСРЕТАЊА
(Позови М ради трагичких погрешки)
Дан нашег сусрета све је ближи. Осећају га кости што памте замагљене историје загробних живота, Предухитривши ум који тумачи Будућност душе по законима логике.
Најављују те ситнице, уткане у мрак свакодневице, Лишене смисла обичним пролазницима, Који моју стрепњу виде једино као каприц И ништа више.
Само што се нисмо срели, Сударили погледима као роговима, Тим знамењем којим су нас звезде обележиле, Раниле попут оштрице самоубица, Две неприлагођене луталице, Случајно рођене у пролеће.
Минути клизе ка неумитном тренутку Реминисценције и трансценденције, Вечности којој се понекад омакне Оваплоћење у Времену као огледалу, На коме се пресијавају тужни осмеси пајаца, Уморних од трговине устајалом срећом и сновима.
Нема речи коју ћу изговорити, Стиха ког ћу се присетити, Записати на полеђини списка за куповину, Између млека за кафу и тост хлеба, А да ме ти не чујеш, као позив из даљине, Зебњу због које ћеш се тргнути, Баш мене сетити, Затурене негде у подруму тескобних успомена, Са огромном напоменом: НЕ ОТВАРАТИ!
Тада ћеш се запутити ка тачки на којој те очекујем, Противно разуму и сопственој вољи, Прогунђавши да мост, Тај јаз између Европе и Турске, Логике и езотерије, прелазиш последњи пут, Само због мене.
Сусрета што је заказан коначним опроштајем, "Збогом" које ће се и сада олако изговорити, Растакајући се ваздухом као атоми након ближег додира, Доказујући надмоћ завета над меланхолијом.
Сусретања су вечна.
***
ХРАДЧАНИ
Сада сам ја Налик на те високе зидине Неприступачна и хладна Испуњена отровом уместо крви Којим посипам ближње, Јер су непријатељи далеко, Недоступни, Ударцима и клетвама.
Посматрам са висине Све те смеле појединце Који би да ми се приближе Осећајући на лицима олујне ветрове Што излазе из мојих устију Наличећи на речи.
Одувек сам волела север! Радовала се вечној зими, Снеговима што гутају кораке, Трагове, Претапајући их у непотписане умрлице. Мистерија постојања којој се диве Немаштовити и сиромашни духом.
Наше је Царство небеско!
***
HORROR VACUI
Погледај празнини у очи, Исповеди јој се, Сваким уздахом свог крхког бића Обећавајући јој верност, Вечност, Самом себи ускраћену.
Положи завет ћутања, Непрекинуте тишине, Хармоније сфера којом лутају Све те немирне душе Спремне, попут птица, На последњу селидбу.
Утони у белину, Бешумни крик даљине, Дубине векова што одзвања у теби Једним милим ништавилом Од меса и костију.
Stella polare 