BAJKA O KNEZU GALICKO-VOLINSKOM


Jašući iz gaja,
Gre u Galič knez.
U torbáku, skraja –
Ulovljeni jez.
S drugog vise kraja
Veverice tri.
Kad, na rubu spazi –
Devojka ga zri,
Ljutić nogom gazi –
Kao govori.
Moglo bi da bude
Sad po novom sve
Ako baciš tude
Mrtve zveri te.
Zalud ne bi bio
Naš proveden sat,
Sjaši s konja čio,
Nek se šeta at.
Govor sluša mio
Knez i liže vlat.
Oči mu pak krenu –
– Vidi gazda njin –
Prolaze kroz ženu
Kao da su klin.
Crtaju mu oči
Nedaleki žbun,
Knez u njega kroči,
Nestrpljenja pun.
Curi izmeđ zubi
Stavlja jedan cvat,
I u cvat je ljubi
Nekoliko krat.
Hoće da joj preda
I u ruku cvet,
Kad odjednom gleda –
Pred njim grana splet.
Gde su zubi bili,
Malo samo pre,
Cura vidno čili,
Pola nema nje:
Ne zna da l’ je – cvili –
Zalud ili ne.

Kneza misli plave,
Mira mu ne dáju,
Mnoge se iz glave
Cede na abáju.
Ali duma mala
Ispliva kô štap:
Čemu cvetak, vala,
Turati u zjap.
Odluči da smesta
Odjaše u grad,
I da misli presta
On o tome tad.
Zaključi da sámo
Rešiće se sve –
Da l’ to beše tamo
Zalud ili ne.


* * *


Ne udaljavaj se mili!
Zar ti nisam draga ja?
S one strane – vazduh gnjili,
Iza zida – groba dva.
Momak, cura leže tu.
On ismevao je nju.
Ali kosa, glavom celom,
Uđe u mladića telo,
Trbu raspori mu bod.
Zóvi više sile slede,
Curu zove crkven svod.
Nađe je gde visi s grede
Narod ušavši u brod.

Ne udaljavaj se mili!
Iza zida – vazduh gnjili.
Ili s jutarnjom ću rosom
Proburaziti te kosom!


* * *


U sunčan to je bilo tren –
Nenamerno al’ s tlakom gdešto
Na moju ti si stala sen
Što legla je u tri i nešto.

Koračaš k meni ti po njoj,
I to je stvarno novo stanje.
Na sve je spreman korak tvoj.
Al’ bolno sleduje saznanje…

Na usne stavila si dlan,
Sa smeškom prolaziš kraj mene,
Iz senke izašla si van
I ne mariš za muke njene.



* * *


Sunce sija, zemlju greje,
Noć je prošla, blista sev.
Budim se i prazno sve je,
Mesto srca zjapi zev.

Prirodo, o majko mila!
Šta si htela rečju tom?
Strašljivi su kucnji bila,
Um čovèkov tako trom.

Ruke klonuti su sklone,
Oči pouzdane nisu.
Sve što započne se – tone!
Ako neko kriv je – ti si…


* * *


Ispod srebrnih lančíća
Jata kotvi vise svud
More luka
Tri danića
Tri cvetića
Uzalud
Uzalud je to i ovo
Odlazim na sveta kraj
Nikom oproštajno slovo
Odlepršati ću znaj
Sleteću u neki rit
Stiže jesen
Lisičnjake zasuti će sneg
Reci mi zbog čega
Voljena
Ne znam kako mi da živimo

To se zraci sunca liju
U okanca – oka dva
Vali nežne oči miju
Mrežu pena ispreda
I u mreži se praćakaš
Stiskaš, žališ se ovako
Nekom ova svetlost sja
Drugom suđena je tma.


* * *


Modricama svojim plavim
Bolestan u nešto gledaš
Kô da nekog motriš stalno
Kao da je on vinòvnik
Kao da je sve zbog njega
Upitno odjednom stalo
Kako mogu da te shvatim
Ako on za sve je kriv
Ako samo muljaš usta
I u prazno gledaš ti?

Evo bolestan i znojan
I zaustavljena daha
Šara pogledom po nebu
Kô da otud neki mrmor
Čuje upućen ka njemu
Pa i moje oči tupe
Svod prošarale su tmon
Ipak ne mogu da shvatim
Čiji mrmor čuje on.


POVEŠĆEŠ ME!

Evo mili s ječmom supa,
Pojedi i perec slan
Zato, glavo moja glupa,
Što si postao mi stran
Kad smo, sećaš se, u sobi
Sedeli sred noćne dobi?
Nisi bio svoj od stresa –
Utekla ti je metresa.
Da te naružim sam htela,
Da ti kažem reči gnusne,
Ali namera se nekud dela
Čim su spojile se usne.
Posteljina beše bela,
Ja sam činila se smela,
Ti si činio se blizak,
Plafon činio se nizak,
Samo nekud sve se delo,
I tek zorom se rasplèlo.

Evo mili s ječmom supa,
Pojedi i perec slan.
Otrovan si, glavo glupa!
Ovo ti je zadnji dan!
A nad mestom gde ti leže
Omču napraviću ja.
I dok otrov tebe žeže,
Trešću se kô leptir sva.


PESMA O KUKURUZARU


Posvećena Maksimu Gorkom, našem učitelju,
osnivaču književnosti; svaki naš sovjetski pisac
prožet je snažnim osećanjem prema tom čoveku,
i zato ni ja nisam mimoišao njegovo stvaralaštvo


Mrtav pingvin se ne znoji
a i Ronci eto stenju
kamenje dok siplju dùgo
samo gordi Kukurùzār
parajući nebo repom
sekući planìne krilom
bodro napreže propeler
nama je Gagarin dalek
čovek brojnu ima svojtu
decu bolesnu takođe
koju grmljavina plaši
njegova je sudba kleta
nenadno sa ovog sveta
žena Jevrejka mu ode
leteo je poput orla
dalje nego soko sivi
Ti, Gagarine, oprosti
Ja od tatarske sam kosti!


* * *


U šumi ne čujemo vugu,
bicikl klizi, put se ledi,
pripremila za zimu dugu
krevétac priroda je medi.
Javljača zime boljeg nema
od grede koja nebo para,
već Karakozov bombu sprema,
sa željom da raznese cara.
U Rajni pliva Klara Cetkin,
već napisan je Manifest,
već neko mudar s darom retkim
od njega pravi palimpsest ;
tek, reči neće da se skinu,
al’ uneo je imperativ.
Vladara našeg hitac minu,
naš Manifest je jošte živ.
Na kraju smo epohe sure;
i mada davno zima poče –
sahraniv najzad svoje bure,
kô suzno otide siroče.