JA PATIM OD NESANICE

Patim od nasanice  možda od svoje petnaste godine ako ćemo govoriti svakodnevnim jezikom vremena, koje ne poznajemo, a koje vlada nama. Koliko se sećam, moj otac je često posle ponoći dolazio kući pijan, onako beznog, jer jeradeći na železnici svojevremeno izgubio nogu.
Ulazio je na vrata bučno, lupao bi štakama i ubrzotražio večeru. Čuo bi se potom zveket sudova i ton uzajamne netrpeljivosti. Ubrzo i potmuli udarci šakom po telu, a zatim i vrisci moje majke. To se zove trauma iz detinjstva. Ona, pored ostalih, ostavlja dugogodišnje ožiljke na duši. Jedan je moguća nesanica.  Dok sam iščekivao njegov dolazak, sve vreme sam se strašno bojao da li će uopšte doći živ onako beznog, jadan i pijan.

Tu, tokom tog dela odrastanja, naučio sam da ne spavam. Uvežbao sam uznemirujuću budnost koja je bila samo preludij za današnju budnost u kojoj razmišljam o različitim temama, kao što danas, tačnije večeras, razmišljam i tome zašto toliko razmišljam i zašto ne mogu da prestanem da razmišljam kao da mi je to oglavu, a ne da lepo spavam i možda sanjam da sam srećan. Ja nikada nisam bio srećan. A kako bih i mogao da budem srećan pored roditelja koji takođe nisu znali da budu srećni. Koji su mi uistinu preneli svoju nesreću u amanet. Kao što drugi roditelji prenose svoje bogatstvo, možda i obrazovanje, možda i sreću svojoj deci koja ne mogu da biraju šta će naslediti. Tako sam i ja nasledio nesanicu u kojoj mogu neprestano da razmišljam o različitim temama. Čak i o tome zašto neprestano razmišljam, zašto ne mogu ili ne umem da spavam, i možda sanjam da sam srećan. Jer ja nikada nisam bio srećan.

Sreća je meni nepoznata ili neupoznata žena, koju sam tražio u prirodi ili u gradu ili u sebi ili u, nekad davno, kafićima koji su mesta potpune ispraznosti. U njih više ne dolazim i neću da dolazim. Mada, nemam gde da odlazim u ovom gradu, osim ovde gde su knjige i stripovi i gde se nisam ni sa kim sprijateljio, a kamoli da sam se u neku ženu zaljubio. Oduvek sam išao neutabanim putevima, možda zato što sam izbegavao ljude koji se okupljaju na jednom mestu koje ih možda
zbližava. Oni se poznaju jer su hodili utabanim putanjama, unapred propisanim školskom spremom. Kao da će ih ona odvesti pravo u raj. A neće. Možda samo na radno mesto koje će im obezbediti pristojan ali dosadan život, uglavnom bez iznenađenja ili avanture. Jer, nema tu razloga za nesanicu, za previše pitanja koja primoravaju na radost razmišljanja.

Moja radost, ako je moja i ako je mogu tako nazvati, jeste jedino u tome, u toj nesanici, koja je mučila i Andrića i o kojoj je znao lepo, inspirativno da piše. U nesanici često sretnem i ženu koju volim i koja voli mene. Moja žena se zove usamljenost ili san. Odavno smo zajedno. Zašto onda mislim da ću plakati kad je budem sreo, ako se taj susret već dogodio? Zato što patim ne samo od nesanice, već i od nestvarnosti. A ona je stvarna. Ili stvarna nestvarnost. Ne znam. Ali znam da je zasigurno volim i da nikada ni jednoj ženi nisam toliko puta rekao da je volim. Uvek sam izbegavao to kažem nekoj ženi. Nikada mi tako nešto nije padalo na pamet. Uvek je zvučalo nategnuto kada bih joj rekao da je volim. Ja koji nikada, baš nikada, nisam video roditelje u ljubavi. Ja koji sam se uvek bojao dodira, iskazivanja nežnosti kao smrti ili kao pada u ambis. Nasledio sam nesanicu koja je moj strah od nežnosti, od dodira, od ljubavi. Od preporoda, iako sam, od kad znam za sebe, želeo samo da se ponovo rodim. Kao neko drugi. U nekom drugom gradu, to jest, zemlji ili početku. Radujem se unapred i plačem i drhtim unapred. A ona me pita:

 „Zašto drhtiš?“

„Zašto plačeš?“

„Zagrli me, samo me zagrli, dragi moj, dragi moj…”

Čujem je. I vidim. I plače mi se. I počinjem da drhtim.
Toliko je godina prošlo, a da nisam poljubio ni jednu.

Ja patim od nesanice.