ЈУРИЈ МАМЛЕЈЕВ, БЕСАНИ, ПРЕВЕО С РУСКОГ ДУШКО ПАУНКОВИЋ, АГНОСТА, 2024, БЕОГРАД

Роман Бесани је необично дело руске и светске књижевности. Настао је шездесетих година прошлог века, а на нашу књижевну сцену ступио је ове године захваљујући заједничким напорима издавачке куће Агноста и преводиоца Душка Паунковића. У веома краткој уводној напомени аутор читаоцу сугерише да овај роман-загонетку може читати на најмање два начина. Први – као слику пакла на Земљи, што је, посматрано са религиозне тачке гледишта, увек поучно. Књижевна критика забележила је гласину да је двоје младих људи у Русији, читајући ову књигу сасвим случајно истовремено, одустало од планираног самоубиства. Други – уврнута и изопачена група убогих људи, скупљених с коца и конопца, жели да продре у забрањене сфере духа, односно да докучи и спозна Велику Непознатост. Мада је књигу изврсно превео, Душко Паунковић не препоручује њено читање онима са осетљивим стомаком. Да ли је такво упозорење на месту? Постоји један документарни филм о ратовању, који бележи сведочења војника о томе „какав је осећај кад убијеш човека“. Војник је то описао овако: када убијеш први пут, онда много повраћаш; други пут је лакше; на трећег седнеш и поједеш паштету из лименке. Тако је и са читањем ове књиге: ако се добро исповраћате на првој трећини, последњу ћете прогутати са паштетом.    

Јуриј Мамлејев (1931-2015) био је интересантна личност на светској књижевној сцени. Своја дела је углавном објављивао у самиздату, јер таква каква јесте – његова књижевност није могла бити толерисана у главним књижевним токовима. Но, како у поговору српском издању пише Зорислав Паунковић, нетолеранција је била естетске, а не политичке или идеолошке природе. Мамлејевљева дела била су више пута одбијана у америчким издавачким кућама, а када је коначно успео да објави свој први роман, Бесане, најпре је био прихваћен у Француској. Осим тога, Мамлејев је био централна фигура око које се окупљала чудновата група руских интелектуалаца које је занимала езотерија. Реч је о групи Јужински кружок из које су потекла нека од знаменитих имена руске културе. Мамлејев је из СССР-а 1974. године мигрирао у Америку, одатле у Француску, а из ње се током перестројке вратио у Совјетски Савез. Ова кратка и крајње површна биографска напомена о писцу може бити од помоћи да се његово дело бар донекле разуме. Састављен од префињених уметника, Јужински кружок се посебно интересовао за „филозофију традиционализма“, па се тако у овом роману најприземнији народни полу-животињски свет сусреће са светом високог и суптилног интелекта, и ти светови се међусобно прожимају и заједно чине идеалну целину. Циљ њиховог сусрета је сазнање о томе шта се налази „са оне стране смрти“ („…ја, рецимо, не могу више да чекам смрт и оно што је тамо иза завесе! Боле ме живци!…“). Да би тај циљ постигли, ликови у роману не бирају средства. Они су макијавелисти. Оностраност покушавају да схвате кроз радикалан секс и кроз смрт („…цео свет и све онострано и тајно, висили су на кончићу секса…“).

Мамлејев се директно и индиректно реферише на известан број писаца руске класичне књижевности, а понајвише на Достојевског („Из удаљеног угла у њему се одражавао страшни портрет Достојевског, Достојевског с непомичним и страдалничким погледом“). Ако одјека Достојевског игде у овом роману има, онда га треба тражити у екстремним психичким стањима главних јунака. Осим тога, главна тема романа је потрага за душом. Убоги ликови успевају себи да поставе и таква питања као што су ко смо ми, шта је човек, одакле долазимо, где идемо, шта бива после смрти…

Мамлејев из веома радикалног угла приступа питањима вере, религиозности и духовности, проблематизујући пре свега хришћанство („…на крају крајева, просто је недовољно апсурдно за нас!“). Ако је гласина о оно двоје младих који су после читања ове књиге одустали од самоубиства тачна, то је сигурно због тога што после ове књиге читалац постаје жељан вере у вишу силу од себе самог, вере у Бога, постаје жељан доброте, лепоте, смисла, реда, чистоће, целовитости, логике, светла, дана, сунца и живота.   

У роману је, поред осталог, тематизовано (атеистичко?) полазиште да религија ограничава човека. Мамлејев је у тај проблем уронио тако што је своје јунаке распустио, ослободивши их вере у Бога, а доделивши им веру у нову, нарцисистичку ЈА-религију. С обзиром на последице понашања јунака у оквиру ЈА-религије, јасно је да човека, пре него што ослободи своје авети, нешто мора ограничити. Нарцисоидним јунацима на које је Мамлејев усмерио наш поглед, ништа теже не пада од прихватања сопствене ограничености, од прихватања своје обичности, просечности и ништавности. Најтеже им пада спознаја да они сами неће доживети Оностраност, јер су ипак обични људи, а уз то су још и сакати, како физички, тако и психички и духовно. Да би ствари заоштрио до крајњих граница, али и до крајњих консеквенци, Јуриј Мамлејев је указао на заразност и привлачност нарцисистичког типа личности, тако што је и један чисти или савршени верник потпао под утицај ове опскурне групе људи. И не само да је почео као омађијан да слуша и усваја њихове небулозе о ЈА-религији, него  је доживео такву регресију да се претворио у кокошку: ко-ко-да било је једино што је могао да изговори током највећег дела романа, све док пред крај приче није зажалио због тако страшног пада. То је уједно и једна о већих дрскости које је Мамлејев у овом делу показао као писац.

Како знамо да је ово књига о пропитивању религиозности, вере и духовности? Јунаци су од прве странице толико одвратни, прости, неподношљиви, гори од свиња или бубашваба, али их као такве муче високопарна питања, попут оног где иде душа после смрти. Такво питање чујемо у унутрашњем монологу главног јунака већ код првог убиства које почини. Мамлејев нам се у једној реченици помало и открива, указујући на поступак који је у роману применио: „Неки су пак сматрали такво објашњење профаним и говорили су о негативном, чудовишном путу ка Богу, поред осталог помоћу богохуљења“. Да ли је такав контрапункт био срце интелектуалног и духовног трагања Јужинског круга? Да ли ове теме којима су се Мамлејев и дружина Јужинског круга бавили долазе само из њих самих или су испровоциране и нечим другим? Само једна реченица у целом роману указује на политички и идеолошки контекст као могући извор оваквих трагања: „Хи, хи… И то после тупог, идиотски-мртвачког утувљивања у детињству да после смрти нема ничега…“

Колико год био гадан, роман је занимљив због тога што његови јунаци до Суштине покушавају да допру кроз најмрачније делове сопствене личности. Ако пођемо од претпоставке да је структура личности састављена по моделу ид, его, суперего, онда је овај роман о томе како изгледа попуштање суперега, или како изгледа ослобађање људских најмрачнијих порива. И шта онда бива? Па не бива ништа. Није им помогао радикализам. Нису ништа спознали. Само су, за казну, живели лоше. Али то је велика идеја! Читаоцима је тако на увид дато колико у крајњој слободи можемо бити одвратни („И, уопште је овде, каже, у логору лепше него на слободи“). Степен ужаса који „ослобођени“ јунаци чине из реченице у реченицу, из пасуса у пасус, има само један циљ: да учврстимо веру у потребу нашег ограничења. Можда чак устанемо и у одбрану малограђанштине!

Мамлејев, дакле, ниједном од својих јунака није дозволио да спозна Оностраност. Отуда и наслов књиге. Бесани су они који немају мира, који немају сна. Какав их немир мучи? Хоће да знају! Шта би хтели да знају? Где нестаје човек, шта бива после смрти и у чему је тајна живота! Тема је, наравно, стара – то што јунаке мучи је прародитељски грех. Ко има миран сан? Онај ко се подредио вишој сили и ко не пропитује њену вољу. Онај који верује. Отуда је ово књига о Нарцисима: „Надљудски нарцисизам је један од главних принципа…“. Један од главних принципа чега? ЈА-религије. У роману је ЈА најпре поистовећено са Богом, а потом му се чак признаје инстанца која је много већа, јача и даља од Бога: „Ја иде много даље… (…) Огроман значај има бескрајна мистична љубав према себи…“.  

Са Мамлејевим читалац никада није сигуран да ли је озбиљан или се шали, да ли је ироничан или саркастичан („Ето га: руски езотеризам уз воткицу!“). Не знамо да ли је ова књига само плод пишчеве маште или је пројекција мрачних делова његове личности. Можда се, скривајући се иза ауре и недодирљивог ауторитета књижевности и уметности, кроз писање и сам лечио. Јер, ако је све ово што читамо носио у себи, онда су убиства, клања, сакаћења, порнографија и поремећаји овде испољени на најздравији и на најбезболнији могући начин. Да ли да му верујемо када за себе каже да је „само посматрач“ света који описује? За себе је говорио да је Истраживач и Сведок. Да је готово научник. Има још места на којима је испољио своју научничко-посматрачку дрскост: за њега је лудило његових јунака стање у којем је ЈА очувано. Тако, по Мамлејевљевом мишљењу, изгледа целовита личност. А у ствари изгледа неприхватљиво и опасно. Но, шта ако не греши… Историја би могла да му да за право… Па ипак, историја, па и еволуција, указују и на другу могућност: да је нецеловито ЈА лепше и безбедније од помахниталог целовитог ЈА. Иначе нас не би ни било…

Пошто је овај роман загонетка за самог аутора (уколико та његова изјава није била обичан маркетиншки трик), све су могућности његовог тумачења и интерпретација могуће. Ево једног: ово је највероватније религиозни роман у којем је потреба за ограничавањем нашег бића препозната као мера нашег опстанка. У прошлости је било много примера који су нас упозоравали на последице људског посезања за божијим ингеренцијама, од Едипа, до Хитлера, од нарциса до атеисте. На такав закључак наводе многе секвенце овог дела, а можда највише његова завршница:

„Падов је одједном пренеражен осетио: `оно што чини ЈА само што се није срушило. Све ће се једном срушити и шта ће бити после`, шапутао је. Осовио се и тетураво кренуо из јарка. Једноставно је пошао напред, исколачених очију, низ усамљени друм, у сусрет скривеном свету о којем ништа не сме ни да се пита.“

Бесани су, дакле, они који питају. Па шта каже, Мамлејев, шта да се ради?

Да се једноставно крене напред, исколачених очију у непознато, и да се тако живи сопствено непоновљиво искуство које ниједна уметност или наука не могу описати, јер је живот живљи од сваке слике и није без разлога на време речено да живот и смрт морају остати тајна.

Appendix: Необична димензија овог романа је у томе што је Мамлејев детектовао нарцисизам као срце проблема. Само су нарциси, попут његових јунака, у стању да почине толике и такве гадости и да донесу толико мрака. Бога називају газдом, сматрајући да они сами немају ништа са Творцем. За њих је живот „само одмазда“, а своја непочинства правдају са „зашто би се Ужас плашио ситних ужаса“. Њихова Ја-религија није религија егоизма, пошто они егоизам схватају као издају највишег ЈА (нарциси и немају его, приказани су као људи који унутар себе немају ништа осим црне рупе). Њихова слика света је таква да се „све позитивно уништава, а све грозно и негативно, напротив, постаје стандард“. Један од ликова је „сам себе родио“, а остали му се диве и сматрају да ће због тога „далеко догурати“. Себе сматрају жртвама нормалних људи: „Ми овде патимо због насиља нижих бића!“ Суштину нарцисоидних бића Мамлејев је описао кроз однос према еротици, наглашавајући њихов аутоеротизам: „…љуштура жене одједном је мистериозно спала и он је иза ње јасно угледао свој истински предмет љубави – самог себе“. Једини начин да нарцис има сексуални однос са женом је да замишља себе као њу: „Убрзо је разрадио тајну психолошку технику општења са женом… где је она била само голи механизам задовољења, а страст, машту, љубав и све остало је усмеравао на себе.“ За Мамлејевљеве јунаке је најјачи извор сексуалног узбуђења њихово тело: „Чак се и моје трансцендентно ја боље види у љубави. Сваки мој додир сопствене коже је молитва, али молитва себи…“ Но, жена би се у таквом односу осећала повређеном („донекле збрисана“, „Ана је била као иза неке завесе“), али прихватањем нарцисистичке игре стицала је и велику моћ над њим („…тим разумевањем његове тајне, Ана га је потпуно очарала“). Нарцисоидни ликови код Мамлејева опијени су сопственом самопрокламованом величанственошћу. Један од њих претио је да ће написати циклус песама о себи, о Ја-религији. Нарциси немају личне историје и не уче из сопственог искуства. Није немогуће претпоставити да се Мамлејев овом књигом подсмева подсмевачима историјског искуства.