Јелена Јовановић рођена је 25. 12. 1998. у Пожаревцу. Љубав према језику и склоност ка писању поезије почела је да изражава још као дете. Песнички узори били су јој Десанка Максимовић и Мирослав Антић, а касније и Васко Попа, Иван В. Лалић, Пабло Неруда и други. Године 2022. објавила је свој песнички првенац Карта за вечност, показавши да постоји та карта која може да победи чак и смрт: Љубав енергија је А кажу да енергија уништити се не може Она само мења облик И зато ако желиш да победиш смрт Открила сам ти тајну: Заслужи место у нечијем срцу. Скоро две године радила је као лектор у компанији LINK group. Тренутно ради као професор српског језика и књижевности у приватној Основној школи Владислав Петковић Дис и сарађује са Сектором за издавачку делатност САНУ као хонорарни лектор и коректор. Писање, пре свега песништво, види као разговор душе са собом, а потом и са свима осталима који ће разумети проживљено. То је нешто готово урођено, интуитивно, налик мелодији која жели да изађе и да представи себе другима, да их дирне. Неки људи се једноставно роде као песници. То нема везе са тиме колико често пишу; песма може и спавати у њима годинама, али када се коначно пробуди, она то учини без икаквог напора, нага у својој лепоти.

ДУБОКО У НАМА

Зароним у себе мало дубље
Сваки пут кад ниси ту и нађем те
Пливаш као да си у води створен
И не мариш што те посматрам
Од тебе учим о миру
Ти као да већ имаш све одговоре
Или ти једноставно нису ни потребни
Некад само треба затворити очи
Препустити се и пливати
Отворених очију ипак
Ретко се која граница прелази
Кретање је само обмана
Док ви мислите да неко је отишао
Он само безбрижно плива
Тамо негде дубоко у нама.


О ЈЕДНИМ ОЧИМА

Тугу у очима бришем ти
И осмех ти лице проналази.
Најлепшу песму пишем ти
Без тебе се душа не сналази.

Свуда у мени има те
Време ти ништа не може.
У свему нежном видим те
По ивицама моје си коже.

Све боје у теби живе су
Небеским жаром што пламте
И све тужне очи дивне су
Ал’ само твоје се памте.


НИСАМ ГОВОРИО НИКОМ

Тешко су ми ноћи падале
И нисам говорио ником
Да сам све ове године 
Трагао за твојим ликом.

Да неком си душу грејала
У собичку оном тихом
Ти би се томе смејала
Па нисам говорио ником.

Друге сам очи тражио
Обузет твојим ликом
Нигде их нисам нашао
Ал’ нисам говорио ником.


ИСКРА

Већ годинама у мени
Једна искра чудесна зри.
Из очију твојих схватих:
Та искра била си ти.

Дуго сам тражио себе
Густи је падао мрак
Ал’ онда угледах тебе
И светлости твоје зрак.

Сад опет тонем у себе
Где искра чудесна зри.
Журим што пре да стигнем
Јер тамо чекаш ме ти.


ЛАВИРИНТИ

Пролазим кроз твоје лавиринте
На прстима
Да те не пробудим
Можда баш мене сањаш
Не смем да те пробудим
Пролазим кроз твоје лавиринте
На прстима
Као да знам куда идем
Као да знам шта тражим
А не да само слутим:
Ту си, у свему си
Куда год да прођеш
Остане твој траг
Пролазим кроз твоје лавиринте
На прстима
И тражим твоје трагове
А онда склапам те од њих
Осећам твоје присуство
Сад знам да ме сањаш
И зато пролазим на прстима
Још опрезније и тише
Да те не пробудим
Пролазим кроз твоје лавиринте
И тражим пут из њих
Као да не знам да пута нема
И да једини пут си ти
Остајем у твојим лавиринтима
Не смем да те пробудим док спаваш.


КАКО СЕ ВОЛИ

Ако ниси сигуран како да волиш неког,
Воли га тако што ћеш му дати сву слободу
Нека те не плаше његова крила
И колико далеко га могу одвести
То није твоја брига
И са краја света знаће пут назад
Ако је у срцу истински твој
Некад ћете летети заједно
Водиће те свуда са собом
Као да без тебе и не зна да лети
Али некад ће пожелети да полети сам
И то неће имати везе са тобом
Ако тад ниси сигуран како да га волиш,
Воли га тако што ћеш му дати сву слободу
Рашири руке пре него што крене
Рашири руке што ће га чекати
Нек зна да дом му нико не може одузети
Нек зна да дом могу бити и руке
Ако су раширене сваки пут
И онда кад од њих одлазиш
И онда кад им се враћаш.


О ЉУБАВИ

Желим да ти будем
Прва мисао кад се пробудиш
Песма коју пустиш пред спавање
И никад је не одслушаш до краја
Желим да ти будем
Покривач после кише
Јастук у који тонеш
С мислима о срећи
Желим да ти будем
Омиљена загонетка
Мистерија коју не можеш да решиш
Али свеједно покушаваш
Желим да ти будем
Све оно што си ти мени
И да трајем у теби
И кад нисам ту
Да трајем као она мелодија
Коју цео живот певушимо
А никада не можемо да се сетимо
Где смо је први пут чули
Ни како се зове
А ипак не може да нам досади
Јер је никад не ухватимо целу
Увек измиче
И тако прелепо траје
У својој моћи над нама
Да, желим да ти будем та мелодија
И да ме чујеш сваки пут
Кад затвориш очи
И не знаш куда да кренеш
Јер све ми се чини
Ја ћу знати пут.