ПИТАШ МЕ КАКО СТОЈЕ СТВАРИ (ПОЕЗИЈА ПИТЕРА ТОМПСОНА У ПРЕВОДУ АЛЕКСАНДРЕ ЂОРЂЕВИЋ)

SOMBRAS

Питаш ме како стоје ствари
те ствари
pues cosas како ће бити

тја неко време
онако као што су биле

па се онда
нађем
између њих као што смо били ми некада

а некад
нису то
те cosas
son cosas de la vida
или је то живота сенка

оне су друго оне су стране
(то је некако јасно)
а ипак настањују
седативне форме
онога што јесте

Еспресо апарат
шишти али
нема усијања
ништа не излази

нико у кафеу
не мора заиста да се помери
сат времена

no pasa nada

тако да све
за чим би човек посегао
из добрих времена
није
није ту

аутобус пролази
Аvenida Córdoba број 5
pasajeros који изгледају
упућени некуда
que pasan

Секундама касније
Аvenida Córdoba број 5
исти људи
adonde pasan

зато поступи као што си вежбао
зажмири да ти се укажу поуке
хладно климни главом судбини
окрени се на другу страну

ствари
су тако боље

понекад
pues pasa bien
ствари се олабаве
стегнутост свега тога
као да је кадра да се отпаше

уздах
сам себе испуњава
у свему
ствари су
оно што јесу
само минут
не више

поглед низ Avenidu
је лак а ствари
измичу одсјају
без провокације
без суровости исхода
да су само остаци

у неким јутрима
у неким данима

лишће је спало с дрвећа
у овом малом парку
зима је овде
али не тамо где си ти
не успевам да одем са ове клупе

que se vaya
лишће
que todo se vaya
es normal

ипак чудно
прва ноћ у новом месту
да сањам
твоју влас
на свом покривачу

Постоји ли уопште ти
или да кажем њено
пре ће бити само ја
или оно што је од мене оставила

доба кад ствари
нису
често се ноћу учине по први пут
онаквим као што су некад биле
зашто једноставно не можемо
да будемо тамо

У истом налету изненађења
у звуку на небу
и погледу после смеха

(каже мајка
desaparecido
борца Отпора
који се превише тога нагледао
преживелог таоца
ког је ампутација одржала у животу
ког је самоубиство одржало у животу

али све је ово ноћни кино
son cosas del cine
зверства
да ове ствари јесу
и ја у њима
а онда се пробудим
и паднем пред себе

и то је у већини времена
а то што смо се упознали изгледа
у кафеу обоје флуоресцентни
и недовољно осветљени где дим
може да помрачи
већину ствари

где је сивило
ваздуха коже
можда средство размене
где сви знамо
да филм може да се поквари
али ствари
не могу да се врате у првобитно стање

hágame el favor
hombre
(или боље да кажем ти)
и не питај
како стоје ствари


ПРОЛЕЋЕ ЈЕ ПРИВРЕМЕНИ ПРОБЛЕМ

Нешто као снежна капа се топи
почиње да се слива
како улице слегну раменима
насеље извије леђа

Груменчићи белог
севернa странa кућȃ
сведочанство апсурда
некако интонирају привременост тако
да се не може осмислити или остављају
остављају исказ недокучиво опскурним

Свака кућа је угао срама
два светла срамоте
неколико тмина раног пролећа
скривено сећање
слепо осветљено обећање
окренута леђа дуговечнoj љубави подсмех

На јужној страни протежу се веранде
врста дрскости
секундама удаљене од дрхтаја зиме
зраци не успевају да се одбију и прошире
већ се лагано увијају по сивој кожи дрвећа
ово стабло стоји
као на изврнутом длану
салона за масажу – Срећан сунчани велнес


КАО ШТО ЈЕ

Шта је остало у одсјају
nа средини нашег пута

Шта је остало од црног пројектила
дединог возила с ког је скочио
заказале кочнице ономад
пара се дигла зашкрипале шарке
његов осмех његови ортаци мушичари његов жар

Шта је остало од оних Американаца
у челику хиљаду деветсто четрдесете
њихове кафе и петпарице
одавно позајмљене очи
упрте у пуцкетајућа небеса филмског журнала
радијско небо реклама и катастрофа
у која се нада спустила дроном у густој формацији
сулудо конкретна

Шта ће остати од собе у Котиџ Стриту
где сам нарицао прве ноте
и нисам имао ништа сем плафона
и откуцавања поднева
и знања да ниси једноставно рођен сам

А шта са паркингом
из перспективе шестогодишњака са кухињског прозора
као из бледог вестерна кад изненада хладни глас приповедача
пређе преко свега у мојој суморној паници
да место ни небо нису садржавали ништа
ништа блиставо ништа у покрету
саобраћај се зауставио ван погледа
да осмотри ову истину
пљас између откуцаја

Шта је са трагом вина
завереничким одсјајима кола
своја би хипици возили близу
протурили зелени врч кроз прозор
шта се десило са сунцем и путeм тог дана
љубављу брзајући кроз непроживљено поподне

А шта је још остало сада
сада када се светлост надвила над кућом
а дани искрварили крвљу професионалаца
шта сада може донети
шта се помаља у мојој руци за тебе
што се да трампити и звонити
звуковима који су одавно припали другима

шта је остало од хладних јутара са пријатељима
јоргани на гомилама врата аутомобила ударају
димови разних врста у сваком издаху
журке рашчишћене при првом светлу као опомена
дан сив и тежак ипак је имао тада
нешто округло и трепераво за чим је вредело јурити

шта је остало од мог пса
бриге која је клизила
у њеном погледу од моторног уља
она није могла да бира
кад сам се свађао са женом
шта ће остати у широком ходнику овог доба
од сталног тапкања њених ноктију

шта је остало од шест опушака
један до другог
у пискли мога оца
као дрва за потпалу
као масовна гробница
као кликћућа пруга
шта је остало

у дугим сенкама зоре
у незамисливој посвећености данашњег дана
као и у песми шта остаје
од речи чувених превише пута
плоча се завршава
плес свих ствари које волим
развлачи се до престанка
чак ни ти дух од пре пола века
ниси ту
али не повлачиш се
задужена за музику

шта користи у испрекиданом подневу
штa враћа наклоност
и наслањање сати
је ли нешто што се осећа
или оно што се наговештава у одсуству
овде

сада
попуштен
у случајном паралелограму сунца
ово дрво
моменат кад се враћамо
сунце или сунце и ја
као и увек овом столу враћамо се
или тренунтку непосредно пре

како пронаћи
пре него бити пронађен
као увек пронађен једноставно зато
што је ово парче земље ниско
како поплавити ово место
и саставити се

постоји трик
али шта је
кад се сунце излије
преко хоризонта
преко гребена
преко прага
и пронађе опет
шта је остало


ОД СВЕГА ПО ЈЕДНО

Лица у бунилу
бледе кô трзаји у светлости
толико блиско
као да нам припада
зовемо их пријатељи

Круг светлости
трептај наших дана
а затим одлепрша
као да нам припада
наша љубав

У њима блиставост
што се надвије над сваким духом
пре него што одлута
као да нам припада
ова душа

Тама из које посрћу
бездушност њихова и моја
немар толико близак
као да нам припада
распарани живот

и како их носимо



Postavi komentar