ФРАНЦУСКИ КУЛТУРНИ УТИЦАЈ

На рубу научне конференције која је пре неколико дана била одржана на Институту за европске студије, а чији је циљ био преиспитивање историје југословенске културне дипломатије, одржано је и предавање француског професора Лорена Мартена на Институту за политичке студије (на позив Александре Колаковић). Предавање је било насловљено овако: Француска културна дипломатија у XX и XXI веку: замена за моћ или њен саставни део? Лорен Мартен је историчар и професор на Универзитету Сорбона Париз 3, на којем води и мастер програм Геополитика уметности и културе на Одељењу за културну медијацију. Предаје историју културних политика, културне дипломатије, историју цензуре и међународних културних односа. Члан је редакција реномираних часописа, Удружења за развој културне историје, Историјског комитета Министарства културе Француске и истраживач је у неколико водећих академских центара. На српски језик је преведена његова књига Међународни културни односи. Историја и контекст (Clio, 2011, превод: Милица Шешић). Но, оно што је најзанимљивије и што је његово предавање чинило вредним пажње је чињеница да је Лорен Мартен један од стратега савремене француске културне политике.

Предавање је имало уобичајену структуру: историјски преглед развоја културне дипломатије код Француза, њени успеси, формирање мрежа путем којих је култура била дистрибуирана, набрајање институција које о томе воде рачуна, финансије, мапе утицаја. На завршним слајдовима које је Мартен приказао се, поред осталог, могло видети да је Француска тек шеста држава по реду у домену културног утицаја на планети. На приказаној мапи света су из Париза радијално били уцртани правци француског културног утицаја. Стрелице су се пружале на све стране света, па и преко Балкана, циљајући чак и на цео Блиски и Далеки Исток. Било је речи и о томе да Француска својим агресивним културним наступом у дипломатији тежи да надомести изгубљене војне, територијалне и економске позиције. Најзанимљивије је било то што је Мартен отворено дефинисао циљ савремене француске културне политике у Србији: потискивање руског културног утицаја.

Прво што сваком историчару на памет падне је да смо тај филм на Балкану већ гледали. Друго, сваки историчар зна да такав план звучи злослутно и за Балканце и за Француску. Треће, какав ће данас бити садржај такве француске културе која је усмерена на потискивање руског културног утицаја!? Последњи пут кад су Французи у нашем региону за циљ поставили обуздавање политичког и културног утицаја из Москве, Румунија је добила Гвоздену гарду. Осим тога, руско-француски културни ривалитет је на Балкану историјска константа. Руски дипломата и писац, Константин Леонтјев, је још крајем деветнаестог века писао да из руку Француза ни слободу не би узео (алудирајући на француску револуцију).

На питање како се француска културна стратегија данас носи са воук таласом у култури, да ли је уграђује у своје стратегије или се и даље држи својих старих културних производа, Мартен је одговор почео издалека. Француска култура је, као и њена политика, одувек била империјална. Да би владала изван свог простора, био јој је потребан и биће јој потребан инклузивни културни модел. Из његовог одговора се јасно могло увидети да се воук култура добро уклапа у савремене француске културне планове, иако сам Мартен није одушевљен неким њеним аспектима. Дипломатска стратегија савремене Француске у домену културе изгледа као да се надовезује на тезе Другог ватиканског концила (у оном сегменту где се инклузивност ставља у функцију универзализма, односно империјализма). Али, свака револуција једе своју децу. Мартен је испричао како је имао наивну идеју да својим студентима приреди предавање Жака Ланга, једног од најзаслужнијих људи у домену француске културне политике током деведесетих године. Његова наивност се састојала у томе што је очекивао да ће студенти Ланга дочекати са овацијама и аплаузом, али се догодило супротно: студенти су покренули петицију да се Лангово предавање забрани. Повод: Жак Ланг је пријатељ Жерарду Депардјеу и Роману Поланском које бије страшан глас због сексуалних скандала којима су њихове каријере обележене. Марло је очекивао да ће студенти једва дочекати да Ланга изрешетају непријатним питањима, да уђу са њим у жустру полемику на ту тему, али они су га једноствно – кенсловали.

Културна дипломатија би, бар у теорији, требало да подразумева некакав дијалог. На питање има ли бар нешто што је француска култура усвојила из српске културе, Мартен није могао да се сети ничега. Одговор је опет кренуо издалека: …културне везе са Србијом датирају из 19. века, српски су студенти одлазили у француску да студирају… Али, када Срби пошаљу студенте у Француску на студије, онда није Србија извршила утицај на француску културу и политику, него француска на српску.

 На питање шта данас изнутра освежава француску културу, одговор је звучао крајње уопштено и идеологизовано: Француску највише обнављају странци који у њу долазе. Мартенов највећи страх за будућност француске културе заснован је на његовој перцепцији да се Европа у овом тренутку затвара у себе. Тешко је схватити о каквом је затварању тачно реч, јер Европу је управо преплавио снажан талас миграције са Истока, а ако је затварања и било то можемо повезати само са периодом короне. Мартен је поводом странаца и европског затварања поменуо Трампово настојање да са америчког универзитета најури 40% страних студената, што он сматра очајним културолошким потезом (да ли уопште ико заступа идеју да је понекад, можда, затварање и ослањање на сопствене снаге, макар и привремено, добар или бар легитиман стратешки и политички потез?). Једна од последица: Макрон је позвао америчке научнике да дођу у Француску и да у француским научним центрима и универзитетима наставе са својим истраживањима, али, додао је Мартен, то би изазвало велики сукоб власти са француским научницима, јер они већ годинама траже повећање буџета за своја истраживања која не добијају (одакле би се одједном нашао новац за америчке истраживаче?)

Кад је већ реч о финансијама: број српских студената који ће ове године добити француске стипендије је двадесет (20). Како Француска мисли да из Србије потисне руски утицај ако Русија српским студентима (онима из Србије, као и онима из Републике Српске), нуди на стотине и стотине стипендија на свим нивоима образовања и усавршавања, бавећи се успут појачано и бригом о настави руског језика у нашим школама. Несразмера је, дакле, у том домену огромна. Пре неколико дана у софијској скупштини планула је жучна расправа о статусу руског језика у Бугарској, а француски језик у нашим школама више и није тема.

На примедбу да Француска од Балкана до далеког Истока за све земље има један те исти културни програм у којем доминира циркус као најзначајнији културни производ савремене француске културе, Мартен се најпре насмејао, признао да то није баш сјајно осмишљено, додао да то углавном зависи од особља у амбасадама и интересовања публике, те да савремена француска култура жели да се обрати младима. Лепо! Куд нестаде Ромер…

На питање у којој мери је француска културна политика уједно и европска културна политика, Мартен је одговорио да Европска Унија нема јединствену унутрашњу, али ни спољашњу политику (не треба губити из вида да у оквиру културне дипломатије, научна дипломатија заузима значајно место…).

Једно од интересантнијих питања гласило је: шта је Де Гол урадио да побољша утицај својих присталица у свету културе, јер су у то време јачи културни утицај имали његови опоненти, односно левичари? На основу мемоара Брижит Бардо који су и код нас деведесетих година били преведени, знамо да је ББ себе сматрала деголистом. Па ипак, ако је неко естетски извршио снажан утицај у свету преко филмског платна, била је то она. Марлоов одговор свео се на делатност министра културе Андреа Малроа, чији су (над)културни концепти утицали и на југословенски културни простор.

На крају, на питање да ли је култура замена за војну моћ, Мартен је помало разочарано одговорио да би могла бити онда када би била „софт“ или када би била неосетна, невидиљива. Поентирао је чињеницом да је од пре неколико година Француска донела одлуку да ће њена култура бити стављена у функцију француске спољне политике. Па каква ће бити та француска култура која у Србији прати добијање аеродрома у Београду, изградњу метроа, изградњу хидроцентрала у Србији, куповину француских авиона и обрачун са Русима преко наших глава? Је ли то уопште нешто ново за нас? Зашто је Француска одустала од културног модела који је цео свет волео и који је препознавао као француски (у горем случају као евро-американу)? Како Француска мисли да са воук културом освоји Исток? Има ли Француска финансијских капацитета да се носи са Русијом на Балкану у овом тренутку? Желимо ли ми (и у којем домену, у којој мери), да се угледамо на савремену Француску?