DAN OTVORENIH VRATA                     

Prvi stigao je Vasa,
Tri je mrčio nas časa.
Odmah potom stiže Oleg, 
Mnogo neprijatan čovek.
Posle njega dođe Akim,
Taj tu povodom je svakim.
Iza njega stiže Bora,
Uzgred, prava noćna mora.
Posle njega tu je Vadim,
Njega posebno se gadim.
Nakon njega stiže Stepa,
Kad će jednom već da krepa?
Poseti nas tad i Tima,
Koji smučio se svima.
Uvali se tu i Pavle,
Taj u mozak kuca čavle.
Taman zgodno – evo Vanje,
Došao da vidi stanje.
Načas svratio i Vita,
Srećom, produži da skita.
Nije prošlo pola sata,
Kad na vrata zvoni Nata.
S njome stigla je i Gala,
Neopisiva budala.
Potom upao je Stas, 
Težak davitelj i pas.
Potom nejasno otkùda,
A još manje jasno što –
Pojavi se ona Ljuda
(Glupa kao retko ko).
Potom eno stiže Rudi –
Pa kad zviznu šamar Ljudi!
A kad dođe Ilija,
Tu sam pukao i ja.
Kraj.

*

Kroz najjaču moguću lupu,
Ma kako da pribor je jak,
Na karti da zriš Gvadalupu –
Zadatak je nimalo lak.

Egzotično kaskadno ime
Ukrašava dostojno nju,
I ja sam se, opčinjen njime,
Oduševljen, obreo tu.

Božanstvenih boja paleta
I Kreolki predivna put
Kod plejboja odmaklih leta
Izàzvaše divljenja ćut.

Po svetu sam jezdio celom,
U Podlipke stigoh na prag,
I nebo sam dirao čelom,
I ćuh me je ljubio blag.

Pa čak i, zavučen u rupu,
Života kad dòticah dno,
Božanstvenu snjah Gvadalupu,
Al’ mišljah da reka je to.

I najzad – što uvek sam hteo –
Dočèpah se njenoga tla
I sebe, kô Rusije deo,
U nju sam ugradio ja.

I možda će nekome glupo
Izgledati sledeći čin:
Obznanjujem ja, Gvadalupo,
Da tvoj sam ubuduće sin.

Pa primi me ti, Gvadalupa,
Od Rusije mile na dar,
Ne odbij bećara što stupa
U doba kad čovek je star.

*

Vani veje, vetri plaču, 
Zavejan je perivoj,
Tri u mom zamrzivaču
Flaše pokrio je znoj.

Nevreme me zatrpalo,
Mrazno jutro, februar,
Da l’ da trgnem votke malo,
Tek da raspali mi žar.

Kako da te, reci, draga,
Ne šiknem na sabajle,
Da pijanstva mila vlaga
Preplavi mi biće sve.

Nek poteče u veselju
Napitak što gali njuh,
Ljubavnu rasplamsa želju,
Obujmi vedrinom duh.

Radi telesnoga zdravlja,
Da bi duši dao kras,
Od krompira on se spravlja
Uz pokòji žita klas.

Votko, trojka-ptica ti si,
Leti moj za tobom zor,
Da od jutra pijan nisi –
Kakav moraš biti stvor?

I elita i pučanstvo,
Takoreći zemlja sva,
Štuju tvoje veličanstvo,
Vladarko nad srcima.

*

Šta mi znamo o haj-teku?
Ma, računaj, ništa baš,
Dani nam bez njega teku,
Prost je ovaj narod naš.

Zlo se piše našoj deci –
Um od njega im je trom:
Bez haj-teka naši preci
Čvrsto gradili su dom.

Množili se, hleb su pekli,
S puškom išli su u lov,
Bez haj-teka šume sekli,
Cure vodili u rov.

Potukli su atamáne[ Ataman (rus.) – kozački vojni starešina. (Nap. prev.)],
Smrtan zadali im tuk,
Rasterali sluge strane,
Koje bunile su puk.

E a Asteci i Maje
Behu kao naša mlâd –
Dobro znahu haj-tek šta je,
Ali gde su oni sad?

*

1.
Ne bejah ja sa Kristiforom,
Al’ zamišljam ga gde
Daljinu seče moćnim zorom
Dok španske vodi brodove.

Odlučio je on da krene
Na put što tad ne beše znan,
Preseče vale što se pene
I ostvari na delu plan.

Odjednom kopno on je sreo,
Kroz durbin pogledavši jak,
A čega ono beše deo –
Školarac danas znade svak.

Al’ on onomad nije znao,
I stog u taj je važni dan
Pred njime ponosito stao
Kontìnent prekrasan i stran.

I oseti on radost živu,
I veliku sa njome slast,
Jer kopno nudi perspektivu
Za novac, titule i čast.

A draži jako i taštìnu,
Jer besmrtnost se smeši tu,
Đenovljanskome tome sinu
Što žilu ima jevrejsku.

Ta kome padalo na um bi
Da odbije ovakav dar,
Al’ nismo ovde svi Kolumbi –
U tom i jeste cela stvar.


2.
On misao naprégnu svoju:
„I šta da nađem Novi svet,
Kô Šliman štono nađe Troju –
Za koga to je blagodet?

Pod mračnom zastavom konkìste
A ona pohlepe je steg,
Doploviće da blago sliste
Pustòlovi iz društva sveg.

Istrebiv sasvim Indijance,
Da utaže za zlatom glad,
Dovúći tu će Afrikance,
Od žića praviće im had.

U ropsko baciće ih stanje
Pustòlovi i slepci ti.
Pa što u takvo hrlim sranje
Na svojoj Santa Mariji? 

Od toga posla boli glava
Jer mnogo prljav je i tmor.
Pa treba li mi takva slava?“ – 
Zapitao se Kristifor.


3.
Al’ zdravog uma čuo glas je:
„Predviđanju uprkos zlu,
Civilizacije će klasje
Isklijati na ovom tlu.

Budućnost nije tako sura“ –
Razmišljao je Kristifor –
„Jer ovde će literatura
Satvoriti nečuven tvor.

I biće svak u njoj gromada
I svoje zemlje divan kras –
Kortàsar, Borhes pa Amádo,
Giljên, Mistrâl, Valjèho, Pas...

Pa tu su Pele, Maradona,
Pa Ronaldinjo i Kakâ –
Ko znȁ za njih u leta ona –
U doba srednjovekovlja?

4.
Navèli smo: literatura,
I fudbal, jasno – to je to,
Al’ tu je još i diktatura –
Šta s njome ćemo gospodo?

I Papa Dok, Tontôn-makùte,
I Stresner tu u isti mah –
Na dobro nè mogu da slute,
Što otkad znam za sebe mnjah.

Pinočea, Truhilja netom –
Zar čovek prevideti sme?
Pa šta da radim s Novim svetom?
Da otkrivam ga ili ne?

I šta će najzad španska kruna
Zaključiti da bejah ja –
Da l’ orao il’ neka žuna
Il’ obična budalina?“

5.
… Dok peščan sprud Dominikáne
Pomaljao se tad pred njim
Pojaviše se pelikani,
Iščileo je maglen dim.

Da dene se od mučnih stvari,
Kolumbo nije znao kud.
Preplanuli su pak mornari
Razmišljali: „Da nije lud?“

Ne uspevši u Novom svetu
Razrešiti dilema sto –                         
Da baci, reši on, monetu:        
„Nek okrene se orao!“     

*

TAČNA ADRESA                        

Stanujemo blizu vas,
Naći nas je – posla čas.
Prvo udesno se krene,
Potom ulevo se skrene,
A kad skrenete za kut,
Videćete jedan put.
Pokraj njega stoji zgrada.
E, to nije naša zgrada.
Dalje sve je vrlo klot.
Pored nje je jedan plot.
U tom plotu rupa zja,
Napravih je juče ja.
Kada krenete kroz nju,
Pripazite dobro sebe
Pošto ekseri su tu –
Da vas koji ne ogrebe.
Kad teškoća prođe ova,
Pasti ćete na dno rova.
Nemojte da to vas plaši,
Svi tu gosti padnu naši.
To je, znate, prosto tako,
Ali izlazi se lako.
Tad na zemlju treba leći
I savladati puzèći
Trasu sto metèri dugu
I tramvaja gradskog prugu.
Videćete vrtić s lica
Pred njim stoji govornica.
I na broju nula tri
Reći će vam gde smo mi.
Ta mi smo sasvim blizu vas,
Naći nas je – posla čas.

---

ПОЕЗИЈА ИГОРА ИРТЕЊЕВА

Прве књиге Игора Иртењева појављују се пред крај перестројке – 1989, а његове прве песничке публикације средином осамдесетих година у периодици поклапају се с почетком промена у руској књижевности које је покренуо нови политички курс „гласности, перестројке, убрзања“. Међу њима је најважнија публикација песме „О Петру“ у најугледнијем совјетском књижевном часопису „Нови мир“ (III, 1985). Рецепција његовог стваралаштва код нас није много каснила јер је већ на основу првих објављених дела позван да учествује у књижевном програму на „Данима перестројке“ у Студентском културном центру у Београду (14–22. јануар 1989).

Игор Иртењев је рођен 1947. године у Москви у породици интелектуалаца (оба родитеља су му историчари). По образовању је инжењер, радио је на телевизији у техничкој служби. Почео је да пише касно, после тридесете године. Псеудоним Иртењев, који асоцира на руску класичну књижевност (тако се презива главни јунак Толстојеве трилогије о одрастању), заправо је презиме његове друге жене Соње. Средином осамдесетих година прошлог века био је председник чувеног неформалног књижевног клуба „Поезија“, који је окупљао широки круг млађих аутора, такозвани „нови талас“ руске поезије. Клуб „Поезија“ је омогућио јавне наступе ауторима који тада нису објављивани, што је ујединило припаднике разних књижевних група („сав московски андерграунд“, по Јурију Арабову), и преко својих акција унео новине у начин презентовања поезије и савремене уметности. Захваљујући томе, клуб је оставио неизбрисив траг у културном животу свог времена. Друштвене околности су се неочекивано промениле, и ови аутори су почели да објављују своја дела и постали су познати. Имали су различиту судбину, а неки од њих су се потврдили и на другим пољима (на пример, Јуриј Арабов је сценариста филмова Александра Сокурова). Сам Иртењев је припадао књижевној групи ирониста, представника такозване ироничне поезије (Нина Искренко, Александар Јерјоменко, Јуриј Арабов, Јевгениј Бунимович, Владимир Друк, Виктор Коркија). Као и неке друге тадашње песничке школе (метаметафористи, на пример), они настоје да обнове песнички језик. Покушавају то да остваре помоћу карактеристичног грађанског ангажмана и ироније, која је дефинисана као „реализам незнања“ (Јуриј Арабов), односно неповерење према проповедничком приступу и претеривању у лирском изразу. Од деведесетих година Иртењев сарађује с низом медија (новине, телевизија, радио, интернет), песнички коментаришући дневно-политичке догађаје, због чега постаје широко познат. Посебно се истиче његово учешће у популарним телевизијским емисијама сатиричара Виктора Шендеровича, где је креирао лик „песника без длаке на језику“ (поэт-правдоруб). До данас му је изашло двадесетак књига поезије, међу којима је и неколико збирки са изабраним песмама, а писао је и за децу.

Познати новинар Максим Соколов (који је и стручњак за руску књижевност XVIII века и фолклор) приметио је да су руска рок поезија, песме Јосифа Бродског и текстови ироничних песника са Иртењевим на челу последња савремена поетска дела која се цитирају у свакодневној употреби, која су ушла у руски језик. По њему, то је одлика класичне књижевности, потврда да се та дела тичу свакога. Соколов сматра да су она у том погледу не само последња по реду, већ последња уопште, односно, да каснија руска поезија не поседује тај квалитет, да је она суштински другачија. Због тога ова дела заслужују посебну пажњу. Иртењева су као класика препознале и критика и публика, а и он сам се често у песмама шали на тај рачун (он се, уосталом, шали на рачун свега). Иако се на први поглед чини да је комични елемент у њој доминантан, његова поезија је заправо врло озбиљна. Комично је само форма за представљање садржаја, по правилу озбиљног. Он се бави читавим комплексом тема из руске књижевности и културе. И мада их готово редовно третира у комичном кључу, не одриче се лирике, напротив, његова поезија је у великој мери лирска. После разбијања свих стереотипа средствима ироније оно што остаје на крају јесте лирика.

Поезија ироничних песника, још једне „изгубљене генерације“, настала је на трагу наслеђа руског модернизма с почетка XX века, и надовезује се на стваралаштво првих незваничних песничких група после Другог светског рата. Поред тога, иронисти имају корене и у традицији шаљиве поезије и у не нарочито развијеној традицији руске поезије парадокса и апсурда (Козма Прутков, Саша Чорни, Петар Потјомкин, Хармс и Олејников). Због цитатног поступка, једног од основних у њиховој поетици, али не и једино због тога, иронисте можемо довести у везу и са руским концептуализмом и постмодернизмом.

Али Иртењевљева поезија је шира од програма ироничне школе. Формална припадност ироничном правцу је Иртењеву, поред популарности, донела и отежану рецепцију, показала се и као препрека за правилно тумачење. Петар Вајл га третира као хумористичног песника, а хумор је по њему шира категорија од ироније (хумор је представљање озбиљног као смешног, а иронија смешног као озбиљног). Истицање хумористичког слоја у Иртењевљевом делу говори, међутим, о непотпуном разумевању његове комплексности. Иртењев је сувише сложен аутор да би могао бити смештен у жанровски оквир, ма како широк тај оквир био.

Песник – лирски јунак – код Иртењева је обичан човек, чија судбина није другачија од судбине људи који га окружују. Он је део целине, и дели добро и зло са осталим припадницима друштва. Такву поставку могли смо срести раније – код песника лианозовске групе и, пре свега, у поезији њиховог оснивача Јевгенија Кропивницког. Код Иртењева је, међутим, она много разуђенија него код његових претходника. Иртењев се бави већим бројем тема него они и његов лирски јунак је принуђен да за сваку од њих проналази одговор и да нам понуди некакав закључак. Тај закључак готово никад није експлицитан, и његово право значење можемо сазнати једино уколико га тумачимо у склопу специфичног Иртењевљевог уметничког кода, где ништа није једноставно као што се чини. И сам језик којим се Иртењев служи заводи нас својом привидном једноставношћу и лакоћом. То је оригинална мешавина разговорног језика, клишеа, жаргонизама и високог песничког стила. У ствари, реч је о изразито слојевитом уметничком инструменту, у којем ниједан елемент није случајан, већ сваки има своју добро осмишљену намену и постиже свој циљ искључиво у интеракцији са осталим елементима. Култура и културолошка рефлексија много су присутнији у Иртењевљевој поезији него у поезији песника на које се она надовезује. Oне су део ауторове свакодневице, и он им посвећује велику пажњу и редовно преиспитује разне културне обрасце. Иртењевљеве песме обилују цитатима из класичних, популарних и чувених дела. Али оно што цитира, у складу с промењеним околностима и својим личним искуством, аутор уједно и реинтерпретира. С тим у вези, критичар Артјом Скворцов констатује да Иртењев превладава постмодернизам постмодернистичким средствима. Занимљиво је да су Иртењевљеве песме с временом и саме постале предмет цитирања.

Ауторов друштвени ангажман огледа се у позиционирању флуидног лирског субјекта као једнаког са свима и, у условима касног совјетског друштва, оспоравању клишеа и стереотипа. То је и традиционално становиште руске класичне књижевности, солидарност с „малим човеком“. У социјалистичком друштву проблематизовање постојећих форми представљало је опозицију систему и носило је идеалистички карактер. Иртењев је пак наставио по старом и када се систем променио, у новим околностима он исмева нове датости и нове догме. Но, као и раније, његов протест није политички, већ егзистенцијалистички.

Поред других, већ поменутих обележја Иртењевљеве поезије, треба навести и честу употребу апсурда, која није уобичајена у савременој руској поезији. Ефекат апсурда постиже се низањем фантастичних слика и ситуација, претеривањем у свему или спајањем неспојивог. На пример, према „синтетичкој биографији“ Петра Чајковског („О Петру“), Чајковском је позирао Шагал, а с Мусоргским је овај написао „дело или два“ – „у дуету“. Када читамо такве или сличне редове, неминовно нам падају на памет пионири овог поступка – песници обериути – Хармс, Веденски, Заболоцки…

Иако се у песмама често пита да ли ће његово дело опстати (и даје при томе различите одговоре), јасно је да Иртењев има свест о вредности свог дела и о његовој непролазности. Његова поезија се може доживети као коментар на совјетску и руску стварност, али она поседује универзално значење и могућност да с лакоћом и непосредно саобраћа са сваким читаоцем надилазећи културне, језичке и временске баријере.

                                                                         Зорислав Паунковић и Душко Паунковић

НАПОМЕНЕ УЗ ПРЕВОД

Игор Иртењев пише искључиво везане стихове. Неке његове песме су изострофичне, неке астрофичне, док су хетерострофичне прилично ретке. Најчешћи облик строфе код Иртењева је катрен, мада има и квинти, секстина, оњегинских строфа итд. Најчешћи метар је, као и код већине руских песника, јамб, али многе песме су у трохеју, амфибраху, има их и у анапесту, а једна је у дактилу. Рима је готово увек права – „за уши“, не обавезно и „за очи“. Најчешће је укрштена – мушко-женска, али има и обгрљене, парне, као и других видова дистрибуције. У неким песмама рима је искључиво мушка, у неким искључиво женска. Оне прве су бројније. Дактилска рима је прилично ретка. Цезура је покретна. Иртењевљеве песме су углавном изосилабичне и монометричне; али има и полиритмичних. Изнимно, у песми Возач и трамвај налази се уметак у слободном стиху. Бели стихови су ретки, и они су готово увек у јамбу. Изузетак је песма „Тек што седох…“, која може бити схваћена као песма у слободном стиху, али заправо је посреди чисти трохеј.

Избор представљен у овој књизи укључује преводе песама у јамбу, трохеју, амфибраху и анапесту. У мери у којој то допуштају разлике између руског и српског језика, у преводу су очуване формалне одлике оригинала. Спондеј је нешто чешћи у преводу него у изворнику. Фразирање је у српском језику силазно, док је у руском узлазно-силазно. Цезура се, иако покретна, углавном налази на различитим местима у преводу и оригиналу. Због ограниченог броја јампских клаузула у српском језику последњи слог дактилске клаузуле се у овом преводу, без обзира на то да ли је затворен или отворен и да ли је под дужином или није, третира као завршетак у ком се остварује иктус и, као такав, користи се за римовање с фонетски подударном јампском клаузулом. У песми „Нису свим на броју козе…“ у преводу је трохејска рима укрштена са дактилском клаузулом која не твори риму већ асонанцу, док су у оригиналу укрштене трохејска и јампска рима. Претпоследњи и последњи слог хипердактилске клаузуле се у појединим случајевима користе за римовање са трохејском клаузулом. Ознака за дугосилазни акценат, која у српском језику служи и као ознака за ненаглашену дужину и као генитивни знак, у овом преводу, када се налази над вокалом у последњем слогу речи, игра улогу акцента.

                                                                                                                    Душко Паунковић