ZABORAV

Nova eksplozija je bila gromovita. Na trenutak mi se učinilo da gubim sluh i da mi puca tlo pod nogama. Nisam čula vlastiti krik, samo se smanjo pritisak u plućima. Plamen se vinuo u noćno nebo, a talasi vreline pokriše dunavsku obalu, sve do mog skrovišta na suprotnoj strani reke. Ode poslednji most, pomislila sam. Zbogom, Novi Beograde! Ili je samo toplana? Gotovo svakog dana se zapali, uruši ili prosto svene deo poznatog života. Tako i sad… Šta god da se dogodilo, mora da je veliko. I sigurno nije bez žrtava.

Nisam se usuđivala da izađem i osmotrim. Možda mi poharaju skrovište. Ili nabasam na ozverenog u mraku. Do sada sam srećno izbegavala susrete i nisam želela da zamišljam šta će me snaći ako stanem na put nekom od njih. To i nije bilo lako zamisliti. Ozvereni više nisu bili ljudi, ali nisu postali ni prave zveri, bez obzira na divlji, poživotinjeni lik. Pokretao ih je rušilački gnev, u našem svetu neviđen, nimalo nalik pokoravanju prirodi ili pozantim oblicima ljudskog razaranja.

Prvi slučajevi ozverenja opisani su kao obrnuta evolucija. Hod unazad ka svitanju sveta. Počelo bi bezazleno, nalik ranoj fazi staračke demencije. Ne možeš da se setiš datuma ili imena. Teško pronalaziš željenu reč. A onda, mnogo brže nego kod senilih, zaboravljanje postaje dramatično. Brišu se uspomene, nove i stare, bez razlike. Sa njima pod ruku odlaze opšteljudska znanja i veštine, kod starih jednako kao i kod mladih osoba. Ozvereni ne zna za levo i desno, gore i dole, napred i nazad. Ne razlikuje strane sveta, ne poznaje simbole, tako da više ne ume da čita, pa ni da govori. Muzika ga neprijatno uznemirava, ali je teško reći ima li taj beslovesni stvor neka složenija osećanja.

Lekari su ih lečili, naučnici proučavali – uzalud. Njihovi rezultati, ako je nekih rezultata bilo, brzo su nestajali u zaboravu zato što bi se i sami ozverenima pridružili.

Ozverenje je ličilo na zaraznu bolest. Širilo se kao požar, takoreći na naše oči, ali nije utvrđeno kako i da li se uopšte prenosi. Zašto se čovek preobrazi u zver? Razumemo tek kada nam reči zamene krici, rika i režanje.

Nekoliko zverskih, nedokučivih a opet jezivih glasova, dolazi iz blizine mog skorvišta. Guranje i bat bosih stopala. Uskoro će mi biti pred vratima. Do danas nijednom nisu ovoliko prišli. Manje ih je na mojoj strani reke.

Ulaz u skrovište je valjano poduprt. I, što je još bolje, ozvereni ne prepoznaju vrata niti se dosećaju kako se koriste. Ugasila sam svetlo, primirila se. Samo da prođu, za minut ili dva ih neće biti. Nestaće put pakla iz kog su izmileli.

’’Hej, ima li koga? ’’, čula sam iz tame.

Razgovetan i očajan poziv.

’’Ljudi, čujete li me?! ’’, dozivao je isti glas. ’’Ima li ljudi, heeej? ’’

Bio je zadihan kao da beži i prestravljen kao da mu je gladna horda za petama.

’’Hej! ’’, javio se još jednom, a onda ga nadglasaše tupi zvuci, komešanje i urlici bez značenja.

Posle nekoliko minuta – tišina. Muk od koga se ledi srž.

Možda je trebalo da otvorim skrovište i pustim ga? Ozvereni se ne bi dosetili. Samo bi im nestao pred njuškama. Ali, ne. Ne! Šta je tražio sam u tami? Budala. Nema smisla da rizikujem… Zbog koga? Pa ja ga i ne poznajem!

Čemu? Glupo bismo stradali i on i ja.

Možda on i nije stradao. Ne znam šta se dogodilo, ne zaista.

Neću da mislim na njega. Obrisaću ga iz sećanja.

Nemam pojma ni kako izgleda, kako je izgledao pre… ovoga. Nisam ga ni videla.

Zaspaću i sve zaboraviti. Ležaću sa zatvorenim očima.

Stiskam kapke. Ne ide.

Ne mogu da spavam.

Ne smem da zaspim.

Ako zaspim, pitam se da li ću sanjati… to pred vratima? Zaboraviću ružno, to što je bilo, tu negde. Ispred tog, kako se već zove, to kud se ulazi i izlazi… Kroz šta se prolazi. Prolazi se, zar ne? Nisam sigurna kako. Ne mogu svega da se setim ali… znala sam. Znam! Nešto gadno se događa. Ili se već dogodilo. Bojim se, ne mogu da dišem od straha. Osećam! Blizu je nešto, kod mene je nešto…

To…