КРВ КРТИЦЕ

У моју радњу мало муштерија улази. Обично наставници који траже комплете животиња за оглед на часовима биологије. Продајем жабе, инсекте, гуштерчиће.  Ускоро ћу морати да затворим радњу, не могу да покријем трошкове. Ал` тако сам се навикла на ову собицу, пуну мрака и мириса формалина.

Једног дана ми је у радњу ушла жена. Малена, склупчана као грудва снега у пролеће. Није ме ни погледала. Вероватно и није пошла да купи нешто, него јој је позлило на улици. Клатила се и пала би да је нисам придржала за руку.

„Имате ли кртице?“, упита изненада незнанка. Очи су јој цаклиле као стара покидана паукова мрежа с паучићима у средини – зеницама.

„Баш кртице?“, упитах. Требало је одмах да јој кажем да кртице никада нисам продавала, нити сам их видела. Али она је желела да чује нешто друго. Сагоревала ме је погледом.

„Немам“, рекох. Она уздахну и изненада се окрете у страну.

„Станите“, повиках, „можда и имам кртице“.

Застаде. Погледа ме.

„Кртичја крв лечи“, шапну жена, „треба само три капи да се попије“.

Ухвати ме страх. Мука јој је улубљивала очне дупље.

„…или да бар мало заустави болест“, шапну, па јој глас утихну.

„Јесте ли ви болесни?“

„Мој син“.

Њене руке, истањене као суво грање, склизнуше са пулта. Хтела сам да је умирим, да јој нешто понудим, макар чашу воде. Узана рамена су јој се губила у тамносивом капуту.

„Хоћете ли воде?“ Узе чашу и испи је, а мрежа бора око очију јој затрепери. „Ништа, ништа“, промрмљах. Нисам знала шта да кажем. Она се окрете. Пође ка вратима.

„Даћу вам кртичју крв!“, севнух.

Повукла сам се у задњу собу. Нисам размишљала шта радим, нити ме је занимало како ћу је слагати. Нисам имала одакле да узмем ту крв, нисам држала кртице. Она је чекала испред. Залупила сам вратима за собом, да не види шта радим. Маленим ножем који сам извадила из фиоке, из кутије прибора за пецање, засекох свој зглоб. Из ране потече крв. Није ме болело, али ме је било страх да гледам како крв цури у епрувету. Сабрах се некако – на дну епрувете је већ било неколико капи. Изађох из задње собе и кренух ка њој.

„Ево вам“, рекох, „ово вам је крв из кртице“.

Она се загледа у моју руку низ коју су још клизиле капи крви. Није посегла за епруветом. На силу сам јој бочицу угурала у руку. Она извади новац из похабане ташне.

„Не. За шта…“, рекох.

Погледала ме је. Бацила је новчиће на пулт и замакла за врата. Хтедох да је испратим или да јој бар дам још мало воде пре него што изађе, ал` осетих да јој више нисам потребна, да јој нико више није неопходан.

Јесен је засипала град магловитим данима. Требало је већ да затварам радњу. Било је хладно, људи су промицали крај излога. По таквој хладноћи купаца није било.

Једног јутра врата се реско отворише. Она, мало жута, уђе у радњу. Затрча се ка мени. Хтедох да се сакријем у споредни ходник, ал` ме предупреди. Загрли ме. Заплака се. Садржах је да не падне, толико је била слабашна. Изненада подиже моју леву руку. Рана од реза је зацелила, али она откри место реза. Залепи своје усне на мој зглоб и сузама ми навлажи кожу и рукав плавог комбинезона.

„Он хода!“, исплака жена и длановима сакри несигуран осмех.

Хтела је да ми да новац. Носила је нешто у огромној торби. Осетила сам њену згрченост, круте мале прсте који не подрхтавају. Испратила сам је. Дуго је стајала на углу, ситна и насмејана у мразу. Потом је улица опустела. Било ми је пријатно у радњици. Тако ми се слатким чинио глупави стари мирис формалина.

Још истог дана, послеподне, за пултом у радњи стајао је човек. Висок, суздржан, уплашен.

„Имате ли кртичје крви?“, упита.

Погледом се закова у моје лице не трепнувши.

„Немам. Никад овде нисам продавала кртице.“

„Имате! Имате! Жена ми умире. Само три капи…“. Ухвати ме за леву руку, и извијајући га, подиже зглоб на силу: „Три капи, иначе ћу је изгубити…“

Крв ми је споро текла из реза. Човек је држао епрувету, а капи су се као мрави сливале ка дну. Онда је оставио новац на пулту.

Сутрадан ујутру је испред радње стајало много људи. У рукама су стискали бритве и епрувете.

„Крв од кртице! Кртичју крв!“, викали су, лупали су, крештали су.

Свако је имао муку у кући и нож у руци.