У плашту земље

Тамо где је био рат,
сада расте цвеће;
на небу виле и коњиц
шапућу земљи
никад више,
никад више,
никад више...

Неће вода у камен,
слива се низ обронке
пâда бистрица,
у њој лица плутају
душа изгубљених...

Пламен још тиња
у стомацима стрништа,
избојци гледају
рашчупани, сањиви
кô да није било ништа,
није било ништа,
није било ништа...


Око пања

Да ли је невина? –
запева мак.
Глува и невина –
памти пањ.

С њом на ломачу –
захтева паж;
у белим рукавицама
опрема је:
косица,
хаљина,
стопало.

Кошуља се ломата на ветру,
ал' страшило не проговара.
Ратари вичу –
Ено цара!
и падају ничице,
један по један,
надомак Раја.


Олимпијада

Да будемо први,
прворођени, страдалници,
прваци.

Хтели смо
почасти,
у пламену страсти
место крај богова.

Клицали и славили,
а затим се давили
у плићаку тишине 
јер нису стварно питали,
а стално су питали –
Ко је први почео?