ПРЕВОДИЛАЦ

Преводилац живи у разрокој души,
Моли се икони мешовитог порекла, осликаној пре рођења
Између две кључне кости

Једном сам четрдесет дана преводио начин на који говориш о ветру у равници,
Поредио га са притворном тишином којом настањујеш брда, као покушај дома,
Као сенка туђег наслеђа.
Пренео сам твој говор, али не и ветар
и у речима се уместо обећаног накита
нашла само моја кошчата шака, празна.

Вековима преносим своје празне дланове
Крхку линију живота будућег века

Хтео сам да чујеш тренутак свог рађања у белинама туђих култура,
На просторима где никада нећеш челом љубити јалову земљу
Рукама свештеника који те неће благословити
Причешћима која не умеју да изгoворе сва твоја имена.

А онда,
Процеп између слова погрешно су населили туристи,
Као птице које криче
Између два сна
Ујутру.
Мислио сам – то су буђења
Била су то мраморна крштења.

И даље су ми дланови празни,

и даље копним на западу, копним на истоку.

И даље, ја трајем, јер траје неспоразум.
Између наших и ваших речи
Дишу истине утрнуте као заспале шаке,
Траже да се и за њих искује прстен,
Да се пронађе реч која је на обе обале звонка,
Која призива близаначку природу сумрака,
И оснива га, на рушевинама белине
У два различита доба дана.



ГРОМ

Листајући плаве речнике
Ловећи језиком свода
Видовити гром бира тренутак
у коме ми је дато да Га чујем
Благослови ме да препознам
Тренутак када сам препознат
Када ветар откључа лозинком клетву у мојој зеници

Многооки лептири
Пре него дођеш
Ушивају своја дивља тела у прозирне честаре
Препознају тренутак када се ветар спушта
Пред твоје широкогрудо отварање
Понављам ти
Научи ме да препознам прозирне ствари у сумрак.

Посматрам те док се молиш у тој шуми
У призору благо затамњеном
Као кроз огледало у сутон
На ивици грома ти седиш

Моје кањоне славиш као тронове
На ивици грома ти седиш

Не да полетиш,
Већ да допустиш да се спусти на тебе
Тако си играо игру препознавања


ПЛУЋА ТИГРА

Ускогруда, заробљена у немирни скелет
Плућима тужног тигра.
Грудни кош ти је јалови север
А жеље су ти болест коже помахнитала на Сунцу.
Када се потписујеш, знаш да између твојих слова
Стоји читав један континент.


ТИ

Зато што ми је дат дар огледала
Отичу ми уморна колена при помисли
Да ме неко у даљини погрешно тумачи
Исправно сумњајући у моје постојање

мој двојник позајмљује шаке светаца
мој двојник склон цветању у данима суше
мој двојник охол као изненадна временска непогода

он тумачи порекло мог будућег лица
мог израза гоњеног по катакомбама
древне несреће коју подмлађујем собом
убеђен да су слабости мојих модрица
у ствари печати историје
не угризи гладних паса на путу до искупљења
што се оглашавају у каменим рефренима
остављени
блажени изван мојих закона

Они у грлу крију никад залајану тајну
Да су једном
Заслепљени непознатим одразом, пројављеним луталицама
Издали своје порекло и
Пожелели да буду ћукови после кише.

И ја сам једном зажелео да будем ти.
Ипак, ти остајеш само нема кројачица
Што зашива, унапред преварена, крст на нашим леђима.