ДАЛЕКО ЈЕ КАЈМАКЧАЛАН – ФИЛМ БОРИСА ТРБИЋА И ДРАГАНА ГАВРИЛОВИЋА

Познато је да ми Срби имамо јако чудан – назовимо то тако – однос према историји. Није га чак тако лако ни дефинисати, јер с једне стране, стално о томе причамо по кулоарима и кафанским и другим седељкама, а с друге стране, цео свет нас оптужује да се превише и грчевито држимо историје и да живимо више у прошлости него у садашњости, па се донекле осећамо и кривим што (мислимо да) је знамо. Ипак, у иоле озбиљнијем разговору о историји испољава се тужна истина да ми о својој прошлости не знамо готово ништа или знамо криво и да је врло често узимамо онако како нам се, по мери незнања, свиђа. 

Овако је како на личном, тако и на државном нивоу. 

Ја имам среће да више од деценије радим са странцима, па ми је моја, изгледа урођена  потреба да се историјом бавим и да је волим, престала бити чудна, јер ако обичан човек са Запада можда и не зна најбоље светску историју, сасвим сигурно зна историју своје породице и о томе могу да сведочим. 

Ово важи и за наше Србе из дијаспоре, посебно из оне старе српске дијаспоре у Америци. Када сам овог лета била баш тамо, имала сам прилике да упознам неке од њих. Већина ни српски језик не зна, али су имали велику жељу да ми испричају понешто о, на пример, свом прадеди који је још крајем 19. века или почетком 20. века дошао у Америку. 

Одрасла сам слушајући приче бака из најближе околине о томе шта се дешавало у њиховим животима. Знала сам кад је којој погинуо син од нагазне мине из Другога рата, и како су се Немци понашали када су током окупације пролазили њиховим селом. 

Деда ми је, држећи ме на крилу, причао о својим искуствима за време рата, у паузама читања народне поезије на којој сам одрасла и научила да читам. 

Имала сам можда дванаест-тринаест година када сам оца замолила да направимо наше породично стабло. Било му је то необично и симпатично, насмејао се и кренули смо. 

Годинама после тога смо разгледали старе албуме и причао ми је о сваком од тих лица на црно-белим фотографијама. Била сам баш поносна што знам како је било мом прадеди у заробљеништву у Немачкој, његовом брату у Америци на докторату, мојој прабаби кад јој муж упада у пекмез и тако даље. 

И мислила сам да све о својим прецима знам, док нисам пре неколико дана на премијери филма “Далеко је Кајмакчалан”, Бориса Трбића, чула Аустралијанце како говоре о својим прецима – са коликим познавањем њихове личне, интимне, емотивне историје, а не само са знањем података о томе где су ратовали и погинули или које су ордење у ком батаљону зарадили, што је по себи већ импресивно. 

На неколико места сам заплакала. Више од саме чињенице да толико знају о својим далеким прецима и да су се потрудили да до информација дођу, дирнуло ме је колико су емотивно, са сузом у оку причали о њиховим болима, несрећним љубавима и свему ономе што чини живот човека у рату. Можда ме је највише дотакла прича о белом венчаном платну, а биће вам јасно зашто ако будете гледали овај филм, што вам топло препоручујем. 

У светлу тврдње да о својој историји не знамо пуно, могу рећи да је и за мене била нова информација да је током Првог светског рата у Србију из Аустралије дошло 1500 добровољаца, а погинуло је мало више од шездесетак. Са српске стране, знамо већ (знамо ли?) погинула је ⅓ страновништва. 

Шездесетак Аустралијанаца, сложићемо се, у размерама светског рата и није неки број. 

Али то није спречило аустралијског амбасадора да се на премијери филма појави, и не само да се појави, већ и да поразговара са публиком. Ко познаје правила дипломатског опхођења, зна и да аустралијска амбасада спада у оне затвореније и неприступачније, попут америчке и британске. Па шта он друго ради, рећи ће неки, зашто не би дошао на филм!? Али не! Није питање шта амбасадор ради, већ чему хоће да посвети своје време и чему на тај начин даје на значају. Јер његово време и појављивање је порука. 

Али не само да се појавио и разговарао са публиком стојећи на бини, него  је вест о пројекцији филма била на свим њиховим каналима оглашавања, а Аустралија је, како смо те вечери сазнали, и обезбедила већину средстава за снимање филма. 

За шездесетак погинулих људи у малој Србији чије су заслуге за исход Првог рата одавно заборављене? 

Е то је та дипломатска порука: сваки наш човек је битан. А камоли њих 67 погинулих, односно 1500 учесника укупно придошлих у Србију. 

Шта, међутим, Србија ради за својих милион и двеста хиљада погинулих у истом том рату, питање је које овај филм уопште експлицитно не поставља, али се оно само намеће. 

Филм је документарни, те самим тим доноси податке о појединцима који су оставили некакав траг у виду ордења или дневника на основу којих се могло реконструисати где су били и шта су радили. У тим записима налазе се сведочанства о нама као народу. Позитивна. А овај ће филм видети цела Аустралија, Европа и Америка. И зато је, између осталог, важан. 

Све у свему, у данашњем контексту, много је потребније нама да снимамо овакав филм, него њима. И много је потребније нама да памтимо такве приче и ширимо их по свету, него њима, како због опште климе у којој  смо деценијама омражени и скрајнути, тако и због личног урушеног самопоуздања и самопоштовања. 

Јер, нама се стално говори да треба да заборавимо наше жртве, иако смо имали губитке које ни до данас нисмо надокнадили. 

Али не само да је архаично, заостало и непримерено помињати жртве из Првога рата, већ и оне с Косова, из Јасеновца, бомбардовања и (наставите низ!) српских стратишта.

Док ово куцам, пролази ме језа на помен ових места, јер су успели на несвесном нивоу да нас убеде да се то не сме, ако нећеш да будеш означен као заостали назадњак који живи у прошлости и квари светлу визију будућности. 

Ипак, ако смо већ заборавили да је за будућност неопходно сећати се предака, можемо то да учимо од оних којима се толико дивимо – од западних сила. Макар нека корист да буде од нашег идолопоклонства. 

О самом филму ће се тек писати. 

За све Србе широм наше дијаспоре ово ће бити прави доживљај и верујем да ће у светским размерама променити ствари о перцепцији значаја Србије током Првога светскога рата. А можда и генерално.