ТВРДИ СУСРЕТ

Немам пуно времена и зато ћу почети од говоранције професора Клема, Ота Клема, од његове приче о „инклузији“ и „суспензији референтних оквира културе“ . Tо ће нас, врло брзо, одвести у спаваћу собу број једанаест (11) доброг приватног хотела у ширем центру Београда, града, који се у Клемовој породици, деценијама уназад, помињао с извесним подозрењем, али сам Ото Клем нема ништа с тим.

„Свака култура“ , говорио је Ото Клем, „мора, ради узрастања на која се сама позива, да суспендује, до извесне мере, своје цивилизацијске дохвате. Одрицање културе од оквира који је чине подложним дефинисању, заправо је потврђује на вишем нивоу, на коме она, уместо таутолошких удвајања појмова о себи кроз артефакте и музејска добра, постаје отворена за проживљавање дијалектике сусрета и очинско прихватање извесних елемената културa у односу на које су се њени обриси и успостављали…“

Кантхалове спирале биле су усијане, вода се у чашама млачила, сунце је залазило, свраб је мучио нежну кожу испод најлона. Пацови су ситно цупкали у цевима. Говоранција се привела крају и са професором Клемом је у собу, двокреветну, отишла и његова осамнаестогодишња ћерка – усвојеница, рођена Умејма.

Умејму су Клем и његова супруга, усред предозирања валијумом – покојна Грете, од милоште звали Софи. Умејма је имала густе обрве и мале груди, због чега је волела да јој коса буде распуштена, а мајице тесне.

А тако је, да вам кажем, волео и професор Клем.

Кад су ушли у собу, Умејма илити Софи, пала је на један од укупно два (2) кревета, полеђушке, и раскречила се, решена да допуни предавање свог оца о „инклузији“ извесним детаљима, који људима превише опседнутим општом сликом ствари, не падају на памет.

Госпођа Клем и професор много су волели Египат. Умејма илити Софи остала је професору као успомена, jeдна од две, на ту љубав.

Друга је била малена статуа Амун-Мина, бога плодности, коју је доктор Клем, након смрти своје добре Грете, свуда носио са собом.

Умејму су пронашли у прихватилишту за избеглице, а Амун-Мина на једној пијаци.

Процедура за усвајање била је брза и не превише досадна. Умејма је, кад је ушла у хамбуршки стан Клемових, само двапут трепнула окицама. Иза једних од врата, трештала је чудна музика.

Неколико година раније, на једној од тезги покривених ћилимом од камиље длаке, шетајући и лижући сладолед, Клемови су наишли на статуицу, чија је висина била само мало већа од дужине идоловог споловила. Амун-Мин га је придржавао десницом и његов божански понос стрељао је, под правим углом, кикотаве туристкиње.  

То са Aмун-Мином била је шала госпође Клем, чедна попут гугутања голубова на симсу хотела „Тиркизне пирамиде“ у Каиру, што их је будило у бледа северноафричка јутра.

Оба супружника су, чак и на својим пропутовањима кроз Египат и друге земље Оријента, одлично спавала ноћу. Тек понекад би се, кад би би гласови  мујезина већ укрстили изнад њихових на езан неспремних ушију, госпођа Клем спустила своју неговану ручицу низ одметнути Отов трбух. Али, то су биле неважне епизоде. Госпођа Клем, ако изузмемо валијум, није веровала у магију.

Њена вера ју је докрајчила.

Још пре тог случаја, једне ноћи доктор је, чисто да би проверио неке своје теорије, узео статуу Амун-Мина и малим фалусом од лакованог ебоноса продро у Софи, а она је, сасвим немачки, јекнула.

Остатак професоровог и Софиног живота био је покушај да драж тог открића понови.

Београђани, наравно, о томе нису знали ништа.

Софи и професор Клем чули су све најлепше о јесењим заласцима сунца над ушћем балканске Саве у немачки Дунав.

„Хи – хи – хи…“ , насмејала се Софи и привукла окрајак чаршава себи. Професор Клем је рекао:

„Вино, па шетња.“

Софи је још увек шетала подаље од професора Клема. Тако и приличи путеним девојкама што маштају о ватерполистима и тако приличи власницима доктората и увећане простате. 

Требало је, да вам кажем, оставити простора да се у целу ствар умеша неко трећи.

За тренутак, професор Клем се, стварно, јадној Софи учинио далек. Очи су јој засузиле. 

„Шта ти је?“ , питала је на, као матерњем, немачком.

Јер, кад се Софи осврнула се око себе, нико јој од тих Јапанаца с фотоапаратима, тих дамица са малтезерима, тих миленијалских примерака с дречавим перлама око чланака, тих погурених сподоба закрпљених по лактовима и коленима… тако, увек у засенченој страни постојања, није изгледао као неко ко може да је разуме. Не, као Ото Клем.

„Ништа“ , одговорио је, уз благи поглед, oн.

И онда су наставили дуж зидина. Те зидине су одолевале, већ вековима, гвожђу, олову, костима, крви, сперми, целулоиду и досади.

Али, професор Клем није могао да не чује глас.

„Знаш шта сам рек’о Србима!?“

Чула је и Софи. Питала је, одмах затим, препаднута:

„Откуд ОН овде?“

„Не знам…“ , промрмљао је Ото Клем.

„Рек’о сам им: убијали смо вас у два рата, али како сте само херојски гинули!“

„А они теби?“ , питао је, сад, професор, помирљиво. Софи га је прострелила погледом, старим као Кандахар.

„Они мени: како сте нас само добро убијали?“

„И онда?“

„Онда смо показали једни – другима своја темена. Исти смо, сви ми, ту где су нам темена. Та темена су, сва, аријевска.“

„Откуд ти?“

Опет Софи.

„Откуд и ви“ , одговорио је. Трљао је, још увек у заносу, своје голо теме, дланом. Чинило се да се руга, тако, Софином црном раздељку.

„Зашто овде?“ , сада Клем.

„Овде се живи. Не претварају се. Чак су им и попови дебели. Мени се то свиђа. Проблем је што су им и анархисти такви. Али много је браће овде, баш због дебелих попова и дебелих анархиста.“

„Па придружи им се“ , рекла је Софи, кроз зубе. Придошли је само заколутао очима. То је на језику монументалних фигура знак доколице.

„Иди, Софи“ , рекао је Клем, „Сачекај ме у хотелу.“

„Нећу.“

„Неће. Умејма, то ти је другачија пасмина.“

Софи, илити Умејма, замало да то и покаже. Дошљак је, можда, могао да замисли како јој ватра излази из тих малих ноздрва.

„Иди, Умејма“ , рекао је професор Клем и Софи је, тад, знала да је озбиљно.

„Слушао сам те“ , рекао је дошљак, кад је отишла.

Дебели ђонови правили су више буке од Отових ципела. Дошљак је мислио да ти ђонови, сa пуно урезака, боље пристају вишевековном макадаму.

„Нисам те видео.“

„Стајао сам иза задњег реда. У журби сам, и ми имамо конференцију.“

„Каква је то конференција?“

„Посебна. Дођи, за сат времена почиње. Ту, близу.“

„Софи ме чека.“

„Почистићемо је, знаш.“

Професор Ото Клем је, што су увек примећивали само његови ближњи, пребледео.

„Кога?“

„Твоју Софи. Почистићемо је из Европе. Почистићемо, можда, и тебе, ако се не пробудиш.“

„Она је и твоја Софи. Сестра ти је.“

„Ха!“

„И у шта да се пробудим, Хајко?“ , питао је Ото Клем, уморно, „У каву јаву?“

„Јаву, пред којом Европа бунца, у кошмару. Почистићемо вас, све.“

„Шта ће онда бити?“

„Све исто, само без тог кеза.“

„Каквог кеза?“

„Хришћанског. Јадни Јешуа. Шири руке између нас и вас и моли: ‘Немојте, људи!’ Биће жалосно, док будемо рушили сва та распећа, на путу ка вама. Ка ономе што сте ви, стварно.“

„Ти си тај који бунца, Хајко. Треба ли ти пара?“

„Све ми је плаћено. К’о и теби“ , рекао је Хајко и убрзао корак.

Ето.

На растанку се Хајко још једном окренуо ка професору.

„Боље би ти било да дођеш! Да будеш на месту где се одлучује! О будућности!“

Сад би требало да иде део о замишљеном ходању на повратку у хотел. Али професор Клем није, у ствари, имао о много чему да мисли. Можда му се зато, услед налета маште на небрањени разум, док је стајао испред хотела, испред здања од савитљивих метала и задиркујућег стакла, учинило да је тај хотел и прављен само да би Хајкова дружина могла да га разлупа.

Ипак Софи је, на једном од укупно два (2) кревета, и даље лежала у соби број једанаест (11) , гола.

„Он нешто зна“ , рекао је професор и она се дражесно придигла на лактове.     

„О чему?“

„О теби и мени. Мислим да ме криви и због Грете.“

„Пусти ту будалу. Дођи“ , рекла је и испружила руке Софи, која је, узгред буди речено, поред професора, волела да грли и дрвеће, мајске гербере, велике чаше с коктелима, пролећни ваздух, угрожене врсте гмизаваца, напуштену штенад, лепрозне Шпанце, маларичне црнце, бандере у клупским ноћима, Свемир, своја уцвељена рамена, сапатнице у џендер-спознајама, као и понеку туристичку атракцију нежније текстуре.

Ото Клем је помислио како би било добро да, ноћас, Софи и он оду даље него икад. И да Амун-Мина, који је свашта морао да трпи, гурну дубље. 

И Ото Клем испружио је, тад, своје бескорисне руке ка кревету.

Неки ће у свему томе видети књижевност.

Такви су, да вам кажем, најгори.