Зора Витас је рођена у Бару, 1957. године. До двадесете године је живела у Требињу, а од 1976. године у Београду. Осамдесетих и деведесетих година певала је блуз и џез музику, углавном као главни вокал познатих бендова и извођача. Иконе слика по благослову духовника већ двадесет осам година. Ауторка је једне књиге духовне поезије (2018), из које доносимо неколико песама.

Увод у збирку поезије Богу и ближњем, Зора Витас, Бернар: 2018.

ЗОРА ПЕВАЊА

Ова је поезија као пружена рука. Пуна чежње из умора зверског, „небохита“ ка горе, ка Творцу свом.

Наш језик добио је нарочит поклон у покајној песми ове слабашне храбре песничке птице. Добио је нову дрхтаву месечаво тиху мелодију песничког певања, добио је нову иконичну боју људског лица, добио је нову реч са којом може, као са својим светим пријатељем, да крене у аутентичну потрагу новог себе, и своје нове божанске куће.

Наша поезија обогаћена је још једним циклусним тражењем свог гласа у стиху који ће изразити покајни бол и благодат стизања у утеху.

Поезија као дисање. дрхтање. Може се чути уздах и издах песникиње која се предаје у отвореном длану тајне речи, тишине, ангела, молитве.

Али пре него ли крене „међу речи“ и удахне у себе своје тајанствене оностране пријатеље, песникиња издише свој бол, свој промашај, своју људску недовољност пред Тајном која се кроз познају ништости сама приближава души и сама открива у облику новом – рајска храна песништва за све нас!

Ово певање за нас, блуз и џез рањеног птичурка, јесте једна нарочита тајна Речи. Тајна Зоре, тајна Пасхе, тајна преображаја изражена властитим језиком јединственом душом песникиње која из зверињег духовног простора, пруженог длана Христу, Миру, и његовим пријатељима прелази у простор свих тајни вечног облажења истинске лепоте, у духовни Јерусалим. Празник речи, гозба појања.

Кроз опус песникиње могуће је пратити овај светлосни процес, и уочити, дотаћи, све непријатеље и пријатеље њеног пута, све порођајне покрете крхког бића које иште спас. Могуће је њеном мајком загрлити своју, њеним духовником наћи молитву свог, њеном речју зверињег себе обући у молбу и мир.

Слике које се само духом могу видети освештавају просторе заборављене у паучинама духовним и „сељанка њиву њежи“ по сред нашег срца које опева нам Зора.

У захвалности, Јан Тићов

Добих на дар
да видим, на трен,
унутарњу страну
Теби посвећених

Стање без страха.
Одсуство греха.
Јединство бића
које Те слави.

Нежност
ангела 
у обичном
Покрету руке.

Небеска бањо,
Што се изливаш
На децу тишине
Хвала ти!

*

Враћаш ми
Осећај почетка.

Сузама
Дубоко
Откопаваш Благо.

Твоја сам
Одувек била,
Кажеш.

*

Сладост молитве.
У њој - 
све потребито.

Нема се куда
Одавде
Отићи.

*

Жеља за 
Блискошћу
Тражи 
Сусрет
Из немоћи
Да
небеску
Радост
Изрази
Речима.