Мора да је негде некоме некада на путу испао овај знак.
Где смо погрешили? – пише с једне стране медаљона и криви уснице, и пружа руке ка мом врату, танан а тежак, тежак кô генерација.
Много смо волели – каже с друге стране – слободу и топле оброке, разигране животе на ланцу тешком а дугом, дугом кô историја.
Негде смо заказали – каже часовничар инспицирајући знакове у великом механизму док увеличано око прати удове малих радника: тик-так, тик-так, тик-так...
Кад идем, не питај ме
Не заустављај ме у подне ни у рану зору, не стај ми на пут за ова зла живота.
Кад застанем да се осмехнем зениту у пролазу, обуци се кô кестен и испрати ме у ноћ.
Кад идем, ја не гледам. Довољне су ми птице што прхћу у грудима, блиски ми кровови што нижу се у очима немим.
Ја идем и за друго не питам; корак ми је дневник свих ћосавих јесени, гладан тишина, кише и неба.
Зато ме не дирај док сасвим не усним кô сат над узглављем, да овим зубима бесним још среће уграбим и проспем пред собом.
Весници
Ко год ми поглед дозове на овом свету, лепши је од морања, три пута лепши од правила. Био тек ружичасти изданак земље ил' накалемљена христоликост живота, древна навика да се препустимо смрти. Ко год ми поглед дозове, није дошао да ћути.
Ко год ме на глас на овом свету нагони, срећнији је од источњачких мудраца, три пута живљи од колонада високих умова. Био тек образ дрчне невиности или начитаност жилавог искуства. Ко год ме на глас нагони, дошао је да буди.
Свега је мало
И твог царског погледа, и мојих обнажених бутина.
У фрижидеру мало од јуче, између нас мало сутра.
Не сећам зашто смо утихнули, мало се свађали, још мање волели.
Незналица
...је данас била на мом прозору и гракала је јако да ће умрети нешто у мени нешто у нама нешто велико
и била ми је на сну кô каква нејасна слика дедова и дечака у блату до колена
па се померила кô возила у ретровизору чукају се и тркају псујући ми све по списку
на том списку је и Незналица прешао Албанију и скочио у море да се окупа
море је плаво смеју ми се нова деца и кажу да су ми очи црвене
Stella polare 