Јуриј Мамлејев, Московски гамбит, превод: Душко Паунковић, Београд: Агноста, 2025.

Издавачка кућа Агноста недавно је издала други по реду роман једног од најнеобичнијих руских писаца из хладноратовске епохе, Јурија Мамлејева. Реч је о његовом позном роману под насловом Московски гамбит који је највероватније уобличен 2007. године, а који на српском језику данас можемо читати у сјајном преводу Душка Паунковића. Паунковић је за ову кућу превео и његово дело Бесани, писано шездесетих година 20. века. Уз неке раније преводе, љубопитљиви читалац би сада могао да стекне солидну представу о Мамлејевљевом делу.

Овом роману ће се љубитељи езотерије и геополитике веома обрадовати. Прво, сам Мамлејев је био оснивач и припадник уметничког кружока у Москви, Јужинске групе, која је утицала на генерацију мислилаца чијим идеолошким и политичким идејама данас сведочимо. Ликови који су описани у Московском гамбиту засновани су на историјским личностима, иако понекад могу представљати и синтезу неколико људи. Примера ради, главни јунак Саша Трепетов, могао би делимично бити изграђен по лику Евгенија Головина, док цео роман носи и аутобиографску ноту. У њему је описан живот (или бар нека његова варијанта!) неформалне културне, али и окултне сцене социјалистичке Москве из шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Езотерична нота романа (мистицизам, психоделија, источњачке филозофије) заснована је на Мамлејевљевом отпору према материјалистичкој култури у којој је живео. Тако је у Московском гамбиту видљиви свет само параван за душевне, духовне, психолошке и којекакве друге дубине (алкохоличарске, рецимо). У њему има много ужаса, психозе, апсурда, суза, патоса, филозофије (мада ни приближно као у роману Бесани).

Што се геополитике тиче, није непознато да је Јужински круг, поред осталих, у младости надахнуо и Александра Дугина који је припадао ширем кругу ове необичне дружине. Данас у Русији трају живе расправе око питања колико се езотерије овог кружока задржало у Дугиновој мисли, а ставови се крећу од оних који је сматрају пресудном, до оних по којима је Дугин накнадно своје идеје базирао на наслеђу Јужинског круга (одбацивање модерне, постмодерне и рационалистичког запада). Понекад се за Мамлејева каже да је његова књижевност „отров из којег је Дугин пио“, јер је у њој нормализована екстремна индивидуална психопатија која даље отвара врата политичком радикализму. Тако Дугинови критичари Мамлејевљеву књижевност доживљавају као основу и знамење свега мрачног што је Русију задесило деведесетих година прошлог века. На читалачким форумима се Мамлејевљева књижевност понекад карактерише као „православни хорор“.

Московски гамбит се може читати и као политичка критика социјализма, манифестована кроз специфичну врсту отпора – унутрашњи отпор. Тако Јужински круг као скривена тема романа постаје симбол побуне, па самим тим читаоцу може послужити као упоредна основа за сличне врсте отпора у Источном блоку током Хладног рата, укључујући и југословенски простор. Но, ваља напоменути да Мамлејев због свог бруталног стила није глатко пролазио кроз решето руске критике: то што га је званична критика одбацивала није ништа наспрам тога што су га и неканонски књижевни гласови дисквалификовали као превише опасног и провокативног. За њих је због манира, атмосфере, фрагментарног начина писања, због наглих скокова из реалности у фантазију доживљаван као непријатан и тежак писац (самим тим и елитистичан). Другим речима, Мамлејев није писац за широку публику, већ за оне посвећене појединце, трагаче за духовним, религиозним и интелектуалним дубинама, али и за оне који пребрајају наслеђа великих руских и светских писаца у савременој прози. Да ли је књига заиста опасна као што се о њој пише? Да ако је читалац већ крхак, осетљив и мало напрсао. Али не и ако је порив за читањем заснован на истраживачким потребама и уколико читалац не сумња у своју веру и целовитост.  

Мамлејев готово увек испитује шта се дешава са структуром личности онда када нема Бога. Док Достојевски поставља то питање, Мамлејев је, као његов настављач, у пољу Божјег одсуства. И шта бива тада? Јунаци се распадају, губе идентитет, све ружно излази на површину, реченица се прекида, нема циља, остају само плач, депресија, туга, слом и ништа. Тако се и Москва претвара у место „после живота“, у метрополу духовне пустоши, указује се више као психички него географски простор, па роман тако има тенденцију да читаоцу убије сваку назнаку романтизма при помисли на тај велелепни град (што је опет нека врста романтизма, чак можда и надоградња стереотипа).

Постоји и она димензија књиге која може бити занимљива психолозима или антрополозима: можда је кроз Мамлејевљеве ликове описана динамика распада личности, можда је у питању лабораторија граничних искустава, а можда јунаци и нису пали с ума већ су свеснији него што је то нормално или дозвољено. Са друге стране, књига се може читати и као продужетак Бесаних код којих је личност нестабилна, а можда и нарцисоидна.

Шта се крије иза одлуке Мамлејева да у наслов романа убаци реч гамбит која долази из шаховске терминологије, а која подразумева жртвовање фигуре зарад стратешке предности у надметању? У контексту романа „пешаци“ су спремни на жртву (која је и суштински појам хришћанства) зарад откривања сопствених дубина, макар оне биле мрачне, опасне, несносне. Мамлејевљеви јунаци се могу доживети и као доносиоци вести „с оне стране“ смисла и из зоне безбожништва. Наравно да роман не говори само о Москви у време социјализма, нити о алкохолизму као заштитном знаку московског андерграунда, већ о егзистенцијалним и  метафизичким питањима као што су смрт, бесмртност, духовност, смисао, грижа савести и унутрашња слобода. Најлепше (и помало зачуђујуће) је то што су код Мамлејева људи без Бога ужасни. Уједно је то и најстрашније: зар смо заиста тако гадни кад нема Бога, зашто само лоше особине тада излазе на видело?